ЊЕГОВО ВЕЛИЧАНСТВО КРАЉ ШВЕДСКЕ УРУЧИО НАГРАДЕ ПОЛАР ЗА 2010. ГОДИНУ

Исландска рок звезда Бјорк и италијански композитор Енио Мориконе примили су музичке награде Полар за 2010. годину од Краља Шведске Карла XVI Густава. Музичарима су награде додељене на гламурозној церемонији која је одржана у Стокхолмској концертној дворани прошлог понедељка. Вредност награде је 1 милион шведских круна ($136,000).

Бјорк је изјавила да је почаствована што прима награду и да годи њеној сујети да буде спомињана заједно са претходним добитиницима као што су група Пинк Флојд и кантауторка Џони Мичел.

Музичку награду Полар по правилу сваке године деле по један уметник из света популарне и класичне музике. Основао ју је менаџер легендарне шведске групе АБА Стиг Андерсон 1989. године. Церемонији доделе присуствовали су и Престолонаследница Викторија и Принц Данијел.

Аргументи за Краљевину Србију (10)

28. 03. 2010

ИНТЕРВЈУ СА г.МАТИЈОМ БЕЋКОВИЋЕМ, ЧЛАНОМ КРУНСКОГ САВЕТА

Једни тврде да идеја монархије још није на прави начин представљена Србима, док други сматрају да је она превазиђена. Има ли кривице Крунског савета и у једном и у другом?

Србија је свега осам векова била краљевина, што очигледно није било довољно да се идеја монархије добро представи и ухвати дубљег корена. Са републиком је, пак, обрнут случај. А није ни чудо, кад се зна да су краљевину основали Немања и Свети Сава, а републику Јосип Броз Тито. Тито је Стеван Немања Републике Србије. Кад је Србија постала краљевина, то је био један од најважнијих датума њене историје, о коме су написане многе студије. О томе како је то престала да буде и остала гологлава није написана ниједна, као да није ништа ни имала, ни изгубила. А није јој пала само круна с главе, него и глава.

Данашња Србија је најбољи пример како као република изгледа неко ко република није био никад. То је република која се хвали и слави само оно што је постигла док је била краљевина. Највећи проблем је што имамо своју домаћу династију. Кад би макар Камила, ако не принц Чарлс, или Алберт од Монака, или бар Карла Бруни, или Дејвид Коперфилд били претенденти на српски престо, нација би се преко ноћи тргла!

Краљевина Мароко и ЕУ продубљују билатералну сарадњу

Њ.В. Краљ Мухамед VI упутио је поруку Европско-мароканском самиту који је одржан 7. марта у Гранади у Шпанији. У поруци Краљ истиче проевропску оријентацију своје земље и заступа стварање „изузетних веза“. Суверен је изразио задовољство због напредног статуса који је дофоворен са ЕУ, али је истакао неопходност да се крене ка стварању „изузетних веза у законодавној и институционалној сфери“. „Таква повећана блискост између две стране додатно би се позитивно одразила на нивоу читавог региона“, истакао је Краљ Марока.

Такође, Краљ је у поруци потврдио жељу своје земље да настави с реформама које су инспирисане блиским везама са ЕУ и наводи области у којима односи могу да се даље развијају. У сфери економије, напоменуо је могућности које пружају обновљиви извори енергије.

Његово Величанство није пропустио да нагласи да је „добар предзнак то што се Европско-маролански самит, први такве врсте, одржава у историјском граду Гранади, симболу и сведоку преплитања култура“.

Самит у Гранади је први који ЕУ одржава са неком земљом после усвајања Лисабонског споразума. Мароко је такође и прва арапска земља која је добила напредни статус у оквиру Европско-медитеранског партнерства и Европског програма суседске сарадње.

Њ.К.В. Престолонаследник Александар у емисији "Један на један"

КОНТИНУИТЕТ БЕЗ СВАЂА

Интервју Њ.К.В. Престолонаследника Александра са Ризом Каном,

за емисију „Један на један“,

2. јануар 2010.

Да ли видите неку посебну предност коју би Ваша земља имала од васпостављања монархије?

Апсолутно! Мислим да би то било изостављање неког ко је члан политичке странке, председник странке, и замена њега неким ко је неутралан, ко није члан ниједне странке, није председник странке, већ средиште окупљања и континуитета. То не значи да не поштујем тренутног председника републике – који може да постане председник владе – то само значи да бисмо имали исте политичаре као и сад, али мање једног. Дакле, они би имали континуитет, а без свађа.

Шта је, по Вама, био највећи ризик у покушајима да се вратите кући пре 2001?

Игре, невероватне игре обавештајних служби. Измишљотине, јер су сви медији били под државном контролом, постојало је пар независних медија који су врло тешко радили, држава их је малтретирала, а државни медији су измишљали све могуће приче о нечему што ни ја ни моја породица никад нисмо урадили, мада се све то, на крају, окренуло против њих. Али, било је врло узнемиравајуће, морам да признам.

Прочитајте транскрипт на адреси

КОНТИНУИТЕТ БЕЗ СВАЂА

Кад монархисти утихну

24/11/2009

Светислав Басара: Фамозно


Некако су утихнули монархисти. Ко би данас, 2009. године, могао помислити да је на почетку вишестраначја у Србији постојало неколико партија у чијем је програму била обнова монархије.

СПО је, претпостављам, остао веран идеји монархије, али радикали и дссовци су - принципијелни каквим их је бог дао - прешли у табор заклетих републиканаца. Ништа чудно: у Србији су импулси гузице кључни фактор уобличавања политичких доктрина. Разумем Милошевића и социјалисте; људи су комуњаре, по природи ствари не могу бити за краља и отаџбину. Али зашто ником после петооктобарског преврата није пало на памет да предложи референдум на коме би народ одлучио о будућем друштвеном уређењу, не знам.

Знамо, међутим, начин на који је легална Краљевина Југославија претворена у републику. Добили би републиканци на том референдуму, нема збора. Али, ако баш хоћемо да цепидлачимо, без одржаног референдума, постпетооктобарска власт је - хтела то или не - смело наставила Титовим, у суштини нелегалним путем. Ни то није чудо. Тај пут је широк и удобан за свакога ко је на власти, али је сваким даном све трновитији за поносног носиоца републиканског суверенитета - народ. Док сам био млађи, знао сам сатима да са мојим пријатељима - републиканцима водим жучне расправе о предностима монархије. Кључ је, господо, у носиоцу суверенитета; све остало је споредно и варира од случаја до случаја, од државе до државе, тако да имамо и напредне краљевине и зулумћарске републике. А и обратно, разуме се.

Проблем Србије није то што је република; проблем су „републиканци“. Политичка ситуација је овде, заправо, јако слична оној у античкој Атини у којој је демократија била неспорна, али ограничена на уски слој слободних грађана, дочим су робови, жене и деца - данашњим речником „мањинске групе“ - били лишени свих права. Ваљда због тога што припадамо византијском културном кругу, наше владајуће врхушке поступају слично као атинске олигархије с тим што организују „слободне и демократске изборе“. Нећу да будем толико задрт па да кажем да ти избори нису заиста слободни и демократски. Али ћу рећи да после избора овде више ништа није слободно ни демократско.

Мандат носиоца суверенитета, народа, наши вожди преконоћ отму, присвоје и вршљају по земљи и иностранству како им падне на памет. Народ је, у политичком смислу, само једна од функционалних апстракција; његова безобличност и аморфност онемогућава да „осети“ да је лишен суверенитета. Али краљу - конкретној личности - суверенитет ма колико био симболичан никада не може бити одузет. Осим тога, монархије - ма какве биле - увек подразумевају одређен ниво упристојености, протоколарности и цермонијалности које аутоматски дисквалификују владавину непосредности простаклука и дилетантизма - двају највећих непријатеља Републике Србије и српског народа. И коначно, нема у постојећим уставним монархијама краља који располаже таквом мером моћи и бахатости коју приграби сваки наш републикански сердар чим се докопа кормила републике. Може бити да су баш зато, у част својих краљевских овлашћења, наши републиканци на грбу републике задржали симбол монархије - круну.

2000 ЧЛАНОВА НА ФЕЈСБУКУ!

Даме и господо,
браћо и сестре,
драги пријатељи,

наша група на Фејсбуку сада има више од 2000 чланова! Најлепше вам захваљујем на подршци и позивам да наставите да промовишете идеју уставне парламентарне монархије као супериорног облика владавине.

С вером у Бога, за Краља и отаџбину!

Гаврило Дошен
Председник Монархистичке Иницијативе

Демократија или монархија?

Др. Ханс-Херман Хопа је економиста Аустријске школе и либертаријански/анархо-капиталистички филозоф, истакнути члан Института Лудвиг фон Мизес, оснивач и председник Друштва за својину и слободу и уредник Журнала либертаријанских студија. Предавао је економију на Универзитету Неваде у Лас Вегасу и Универзитету Џон Хопкинс у Болоњи.

Лу Роквел: Докторе Хопа, реците нам нешто о демократији и монархији?

Ханс-Херман Хопа: Прво треба уочити да државе, било да су монархије или демократије, нису предузећа. Оне не производе ништа што би се продавало на тржишту и не плаћа им се за њихове производе, него живе од пореза који су начин на који им грађани плаћају. Дакле, ја не заступам ни монархије ни демократије, али ако треба да се бира између два зла, монархијске или демократске државе, онда монархије имају извесне предности. Разлог је тај што је јавност, у начелу, гледала на краљеве као на оно што они јесу, то јест, привилеговане особе које опорезују своје поданике, и што је, зато што су сви знали да „ја не могу да постанем краљ“, постојао отпор према покушајима од стране краља да повећа порезе до нивоа експлоатације својих поданика.

Под демократским режимима, настала је илузија да сви владамо сами собом, иако је савршенио јасно, наравно, да и под демократијом постоје владари и они којима се влада, али, због чињенице да је свако потенцијални државни функционер, настала је илузија да „ми владамо собом“ а то је довело до смањења отпора који је постојао према краљу што се тиче покушаја повећања пореза.

Међутим, постоји још важнији недостатак демократије у поређењу са монархијом. Краљ може да се замисли као особа која сматра земљу својим приватним власништвом а људе који живе у њој станарима који му плаћају неку врсту станарине. С друге стране, демократски политичари не поседују земљу, они су привремени кућепазитељи на четири или осам година, а улога власника у односу на улогу кућепазитеља је веома, веома различита. Замислите, на пример, да сам ја некога прогласио за власника куће, тако да он може да је прода на тржишту, да може да одреди ко ће да га наследи, и да, са друге стране, дам кућу, исту такву, некоме кога сам на четири године прогласио за кућепазитеља. То јест, некога ко не може да прода кућу, не може да одреди наследника, али може да од коришћења куће у одређеном периоду остварује исти приход. То наводи на закључак да ће привремени кућепазитељ искористити капиталну вредност коју поседује земља за што је могуће краће време, јер, на крају крајева, он не мора да сноси трошкове амортизације капитала, јер, уосталом, кућа није његова. Док краљ, будући да је власник куће, има дугорочнији интерес, и неће хтети да искористи капиталну вредност што је пре могуће, јер би се то, у крајњем исходу, одразило на нижу цену куће, односно земље, и одразило би се, наравно, на нижу вредност власништва које се преноси на следећу генерацију. Дакле, краљ има дугорочнији интерес, он жели да сачува, можда и увећа вредност земље, док демократски политичар има краткорочну оријентацију и жели да максимализује свој приход у што краћем року, по цену губитка капиталне вредности.

Лу Роквел: Један од закључака Ваше књиге, Демократија: божанство које је изневерило, који ме је највише импресионирао, јесте разлика у ратовима које су водили монарси и демократски режими, која се састоји у томе што су монархијски ратови били, како је описао Мизес, „војнички“, а демократски ратови су подразумевали масовна убијања цивила, у размерама које пре тога нису виђене у историји човечанства.

Ханс-Херман Хопа: То почиње са нечим што има везе са чињеницом да су монарси сматрали земље за своје власништво, па су разлози за ратове, по правилу, били спорови око власништва. Да ли сам ја власник овог замка или је то неко други? Да ли ја поседујем ову покрајину или неко други? Циљ рата је увек био ограничен, док су под демекратским режимима ратови постали идеолошки. Циљ је да се ослободи нека земља, да њено становништво прихвати неку другу идеологију, а тада је тешко одредити кад је такав циљ остварен. Једини поуздан начин да се то утврди јесте да се побије цело становништво земље која се окупира, док монарх, наравно, никад нема такав интерес, јер он, у крајњем случају, жели да дода неку покрајину, неки град, неки замак, свом приватном поседу и жели да проузрокује што је мање могуће штете. Дакле, монарсима је било лако да започну рат, али им је такође увек било веома лако да одреде кад је циљ рата остварен, и да рат заврше. Никад није постојала идеолошка мотивација за ратове између краљева, док је у случају демократских држава, у грађанским или верским ратовима, реч о сукобу цивилизација, сукобу система вредности, што чини готово немогућим да се рат оконча, а поред тога, јавност је ратове које су водили краљеви сматрала краљевим ратовима. Краљеви су морали да се у великој мери ослањају на добровољце који ратују за њих, док у демократским државама цела земља иде у рат и сви њени ресурси се стављају на располагање за ратне потребе, а по правилу, са демократијом је дошла и обавезна регрутација. Данас у САД нема обавезне регрутације, али типична ситуација у демократским државама је, наравно, да она постоји, грађани могу да буду силом увучени у рат, под изговором да „имају интерес у рату, пошто, у демократској држави, имају учешће у власти“ и зато морају да се боре у ратовима које њихова држава води, док у монархијама грађани нису учествовали у власти и сматрало се да су ратови краљева ствар, јавност је била ентитет који је потпуно одвојен од државе, те је стога њено учешће у ратовима било веома ограничено.

Лу Роквел: Покојни Ерих фон Кенелт-Ледин, кога смо обојица имали част да познајемо, истицао је да је једна од ствари која му се свиђа код монархијског облика владавине то што је у њему било много мање национализма, који је једна од главних црта 20. и 21. века, и то што у монархијама нико није мислио да има ичег лошег у томе што, рецимо, неки немачки племић прихвата службу код руске царице, или што нико није сматрао људе који су се борили на другој страни за „издајнике“. Наравно, са успоном демократије дошло је и до успона агресивне и трагичне филозофије национализма.

Ханс-Херман Хопа: Висока аристократија је, да тако кажем, била најинтернационалистичкији слој људи. Скоро сви високи племићи били су браковима или на друге начине, родбински повезани са племством у другим земљама. Немачки цар био је рођак британске краљевске и руске царске породице, Кенелт-Ледин чак истиче да су све владајуће куће из Европе биле такође повезане на неки индиректни начин са Мухамедом, преко исламских земаља, а зато што су сукоби између монарха били породичне свађе, било је, такорећи, немогуће да се међу њима створи осећање национализма, јер су они сами били најинтернационалнија класа која је постојала, у којој су националистичка осећања била потпуно страна и неуобичајена.

ДЕМОКРАТИЈА: БОЖАНСТВО КОЈЕ ЈЕ ИЗНЕВЕРИЛО