четвртак, 04. јун 2009.

Зашто сам монархиста (11)

Силвија Мортоза

Већ скоро пола века живим у Бангладешу, иако сам типична Енглескиња, плавих очију и косе, а родитељи су ми рођени у срцу Лондона. Од мојих десеторо унучади, пет живи у Енглеској, пет у Бангладешу.


Чињеница да Британија има добру Краљицу (и јаку и интелигентну) пружила ми је осећај националног идентитета ког сам се чврсто држала све време мог живота овде. Ниједан председник, изабран или не, никако не би за мене учинио исто или побудио у мени понос који осећам. Монархија пружа гламур, али добија поштовање и лојалност. Монархија се толико добро уклапа у мој ментални склоп, да не могу да замислим какав би био без ње.


Рођена сам и одрасла у Британији и моја мајка ме је од малих ногу учила да будем одана Круни. Она је веома уважавала тадашњег монарха, Краља Џорџа V, а касније и његовог сина, Краља Џорџа VI. Њеног брата, мог ујака, Краљ Џорџ V је одликовао за храброст. Кад сам имала осам година, видела сам Краљицу Мери како се вози кроз шуму Салисбери у Вилтширу. Сећам се и уличне прославе крунисања Краља Џорџа VI 1937. године. Чак се сећам и које смо хаљине носиле моје сестре и ја – црвену, белу и плаву, од тафта са дугмићима у облику куца. Шта све човеку остане у памети!

Можда ће неки због овога да мисле да ми је испран мозак. Али, ја знам да бих без монарха давно изгубила осећај идентитета, пошто ме је судбина одвојила од домовине. Била сам изолована и од британске заједнице у Бангладешу, јер смо супруг и ја дошли у престоницу Даку 1965. године (у време Индијско-пакистанског рата), а тек крајем деценије смо ступили у контакт са неколико земљака. Нажалост, та пријатељства нису дуго трајала, јер су пријатељи морали да оду, због Ослободилачког рата који је почео марта 1971. године.


За мене је од животног значаја то што сам Британка – а монарх је у центру тога. Он није само „помпа и церемонија“. Монархија даје и осећај историје и трајности, у свету у ком је све постало наопако. Она је неодвојиви део мог наслеђа и даје ми осећај да истински припадам својој земљи, иако сам 10 000 км далеко од ње.

Ниједна нација није потпуно природна заједница. Без фактора јединства многе нације би се брзо распале на зараћене групе. И у Британији постоји семе раздора, јер имигранти не осећају да потпуно припадају нацији. Али, кад би били изложени истом „испирању мозга“ ком сам била изложена ја, не би се осећали као да плутају по узбурканом мору.

Осећај припадништва је важан за све. Он не може да се створи ако људи живе у гетима и похађају само верске школе. Без монархије која нас држи на окупу, не бисмо били нација, већ распршене групе које траже нешто са чим ће да се идентификују. Људи не би више осећали да су Британци, нити радили све оне мале ствари које једна нација ради – од прослава догађаја везаних за Краљевску породицу до навијања за национални крикет тим. Осећај припадништва не би више постојао, као ни британска нација.

Нема коментара: