ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

УСКРШЊИ ОБИЧАЈИ У ЕВРОПСКИМ ЗЕМЉАМА

Иако се Великој Британији и даље фарбају јаја, већина људи на Ускрс размењује чоколадна јаја. Купују се и чоколадне зеке, мада се сматра да је то америчка традиција. Многе породице окупљају се на традиционални недељни ручак, за који се спрема јагњетина, а као посластица воћни колач са 11 кугли од марципана које представљају 11 верних апостола.

У Белгији постоји веровање да ускршња јаја доносе звона из Рима. Наиме, прича говори да звона са сваке цркве на велику суботу (stille Zaterdag) не звоне јер су отишла у Рим.

У источном делу Холандије пале се ускршње ватре у сумрак. У околини Магденбурга дечацима се симболички „испраши тур“ да би се из њих истерало лоше понашање. Одатле потиче изрека „истучен као на Ускрс“ која значи да је за неки преступ добијена преблага казна.

У Норвешкој је занимљива традиција да се на Ускрс решавају убиства - на телевизијским програмима су детективски филмови, часописи објављују криминалистичке приче, а чак су и на картонима млека одштампане приче о нерешеним убиствима. Друга традиција је играње друштвених игара.

Данци на Велику суботу у џеповима носе комадиће бесквасног хлеба умотаног у бело платно да би га појели у поноћ. Сам обичај био је чест и у викиншко доба кад су Викинзи носили са собом зизмелене бобице које су симболизовале живот.

У Шведској мала деца одевена као вештице скупљају слаткише од врата до врата у замену за украшене гранчице „маце“. То је резултат мешања православне традиције благосиљања кућа с гранчицама маце и скандинавске вештичје традиције.

У Шпанији се низ воду пуштају сплавови с украшеним фигурама које представљају ликове из библијске приче о Христовом васкрснућу. Честе су литије и гозбе.

ОЈ СРБИЈО, МИЛА МАТИ!

Љубомир С. Стевовић, Српски грб и химна у XX веку, часопис Драма, 3/2003.

Једна од најстаријих наших родољубивих песама је „Србији“, од до сада непознатог песника Луке Сарића. Први пут је објављена у новосадском књижевном часопису „Словенка”, 1860. године. Тридесетак година касније, 1891, чешки досељеник Војтех Шистек, хоровођа Певачког друшта „Бранко” у Нишу, компоновао је мелодију и песма је убрзо постала врло популарна. Доста дугачку, песму са седам строфа од по осам редова, скратио је Драгомир Брзак на четири строфе од по четири реда, и у овој верзији је под именом „Ој Србијо!“ ушла у школски програм још пре Првог светског рата:

Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме.

Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.

Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.

Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу свагда твом
Утеха је срцу мом.

За време ратова за ослобођење и уједињење 1912-1918. песма „Србији“ била је врло актуелна, тако да се налазила и на репертоару Музике краљеве гарде. За време окупације у Другом светском рату, у „Недићевој” Србији ова песма је често извођена као незванична химна, јер окупирана Србија није имала ни званичан грб, ни званичну химну.

Било је врло чудно зашто се ништа више не зна о Луки Сарићу? Ко је он био? Немогуће је да један тако добар песник ни пре ни после овакве песме ништа није објавио. Да ли се иза ове песме, која се увек спонтано певала у тешким временима, крије нешто много веће и дубље? Да ли је Лука Сарић псеудоним?

Песма има четири дела. У прве две строфе се истиче верност отаџбини и описује жеља за повратком у Србију (У теби је оно све, За чим моје срце мре). Друге две строфе говоре о животу у изгнанству, у туђој земљи, како није све у материјалним добрима (На част Цару силно царство, и његово господарство). Трећи део се односи на прилике у Србији пре и после Светоандрејске скупштине. Пета строфа говори о протеривању Обреновића из Србије (Над разумом гадна страст, Безумијем оте власт), а у шестој песник моли Србију да опрости својој деци јер су се покајала на Светоандрејској скупштини (Јер признају грехе тешке, И кају се за погрешке); то је повратак Обреновића. Последња, седма строфа, патриотски позива на обнову и предвиђа велику улогу Србије на Балкану (Куцнуо је Мати час, Да се и твој чује глас).

Незнани песник пева Србији као њен син који је све проживео што и она. Песма је искрена, лирска, писана са отменим моралним тактом и врло прецизним увидом у српску духовну и политичку ситуацију. Само велика личност, на великом положају, могла је да дође до овако високе моралне инспирације којом песма одише. То је могао само Михаило Обреновић, кнез српски. У земљи у којој су песници писали химне посвећене прво кнезу а затим народу (Владислав Каћански, Јован Ђорђевић, Милорад Шапчанин, итд), само је кнез Михаило могао да напише химну отаџбини а да не спомене владара.

У то доба кнез Михаило је писао песме. Као престолонаследник је имао више времена него после смрти кнеза Милоша 26. септембра 1860, кад је ступио на престо. Његова песма „Што се боре мисли моје“ на чије стихове је музику компоновао Корнелије Станковић, испевана је пре 1860.

Песма „Што се боре мисли моје“ има четири строфе од по четири реда, прва три реда са осам слогова и четвртим редом са седам слогова. Песма „Србији“ има седам строфа од по осам редова. Првих шест редова имају по осам слогова, а последња два по седам! Обе песме су написане истим ритмом! То је песнички ритам кнеза Михаила.

Стихови песме „Србији“ одражавају и политичка уверења кнеза Михаила. Једном приликом, крајем марта 1861, за време расправе о Закону о чиновницима, попечитељи (министри) и саветници су се посвађали око „кадровске политике”, па им је кнез Михаило рекао: „Да држи да није дошао да место Карађорђевића буде Обреновић; уместо Вучића Стевча; да он није књаз зато да је књаз, но зато да од ове земље државу начини, да му је зато потреба усрдна помоћ људи, с којима ради као што су саветници и попечитељи, да он не тражи да се граде намирења у речима и цмакању, но оставља да се приватно воле и мрзе како хоће, али жели и у интересу земље захтева да се то не уноси у државне послове, јер онда страда од тога сам посао и земља пати.” (Записи Јеврема Грујића, III, 101, СКА Београд 1923).

Кнез Михаило је провео 17 година у емиграцији. Када је 26. августа 1842. морао да остави Србију и да пређе чамцем Саву и оде у Земун, кнез Михаило је убеђен у своју владарску мисију рекао: „Време и моје право погинути неће”. Ове речи су касније у скраћеној верзији постале девиза династије Обреновића; „Време и моје право” или у латинском преводу „Tempus et meum jus“.

По повратку у Србију, и ступању на своју другу владу, кнез Михаило је сматрао да се његова династија вратила на престо по своме праву и вољи народној. Стога је ступивши на престо, узео назив кнеза „по милости Божијој и вољи народној“, назив који су задржали сви владаоци после њега.

Без обзира да ли је претпоставка да се иза Луке Сарића крије кнез Михаило тачна или не, песму „Србији“ могу да певају и председник Републике и Краљ, сваки Србин у отаџбини и расејању, и сваки становник Србије, и да при том свако од њих „осети да се текст односи баш на њега”. Она је и данас актуелна; имамо велику, иако не више политичку него економску емиграцију, опет смо прошли кроз смене власти, опет нам је потребно, више него икад, да заволимо нашу Србију.

Време је за Краљевину Србију! (1)

Александар Мемишевић, Заменик Председника УО Краљеве омладине

Српска историја, традиција и национални менталитет указују на неопхопдност поновног успостављања монархије у Србији.

У републици живимо само последњих 60 година, што је врло мало у поређењу с миленијумом наше историје. Од кад знамо ко смо и шта смо као нација, од Стефана Немање, оца наше државе, од Св. Саве, оца наше цркве, од Цара Душана, нашег највећег владара, који је створио царство, до Деспота Стефана Лазаревића, сина Кнеза Лазара – увек смо били монархија. Наш први краљ крунисан је 1217, а у исто време Српска Православна Црква стекла је пуну независност.

У модерном добу, после три и по века ропства под Отоманским царством, Србија је поново рођена у Шумадији, где је Врховни Вожд Карађорђе започео процес националног ослобођења. Кнез Милош Обреновић успео је да Србији обезбеди значајну аутономију у оквиру Отоманске Турске. Кнез Михаило вратио је под српску управу многе градове, без капи проливене крви. Краљ Милан Обреновић иза себе је оставио међународно признату Краљевину Србију. Што се династије Карађорђевића тиче, Краљ Петар I дао нам је демократску државу, грађанске слободе и парламентаризам идентичан оном из Европе тог времена. Његова поносна Српска Војска исписала је најславније странице српске историје својим победама у Првом светском рату. Под Краљем Петром II Срби су, уз Енглезе, били први који су се у окупираној Европи отворено супротставили Хитлеру, плативши за то високу цену.

Идеали слободе, правде и племенитости увек су чинили део српског националног бића. Тако је било од битке за Косово 1389, све до два светска рата у 20. веку. А данас? Нарочито у последњих 15 година, српско име је укаљано, српска застава бачена у блато, поносни и слободољубиви грађани Србије су збуњени. Остали смо без савезника и изложени ниподаштавању. Још плаћамо цену бољшевизма/комунизма/социјализма, како год назвали власт која је давила нашу земљу 60 година. Ко зна колико ће времена бити потребно да се потпуно опоравимо од њених катастрофалних последица...

Под монархијом смо као нација остварили највеће државотворне и војне успехе. Од стварања прве српске државе и примања хришћанства, од уздизања државе до моћног царства, од независности цркве и Душановог законика – једног од првих у ондашњој Европи, до обнављања српске државе, међународног признања Краљевине Србије и часног сврставања уз Савезнике у оба светска рата – све то постигли смо под монархијом. Срби немају друге историје.

Краљевина Србија под Петром I била је најнапреднија српска држава. Такво политичко руководство неће се саставити још дуго времена. Краљ Петар као шеф државе, Пашић као председник владе, Лазар Пачу као министар финансија, Ђорђе Вајферт као гувернер Централне банке и Принц Регент Александар као врховни командант – цела ондашња генерација Срба радила је заједно за добробит своје земље.

Нажалост, са доласком комунизма Србија је доживела пад. Република какву имамо данас јесте демократска и у транзицији, али њени корени су у 1945, када је успостављена, односно НАМЕТНУТА, не слободном вољом грађана Србије који су у то време били традиционално оријентисани и побожни, него совјетским тенковима и терором Титових партизана, уз подршку Савезника – Британије и САД – после конференција у Техерану и Јалти. Бољшевичка република првобитно је била идентична Стаљиновој, а касније је развила напреднији облик социјализма, који је временом од Југославије створио „најлибералнију“ комунистичку земљу, која је као таква била прихваћена широм света. Међутим, та иста република побила је, по неким проценама око 200.000 Срба – знатно више него нацисти. Та иста република одузела је имовину својим грађанима – земљу, куће, фабрике. Та иста република одузела је земљу цркви, хапсила и мучила свештенике, покушавајући да из људских срца, умова и душа уклони веру. Та иста република силовала је славну српску историју – избацујући из ње читаве делове и кривотворећи чињенице – да би створила ругло од лажи и фалсификата. Данашња република, која потиче од такве републике, не може и не треба да буде облик владавине у Србији у будућности. Последице комунизма треба уклонити једном за свагда – а његова највећа последица која и даље опстаје и која нема никакве везе са нашом историјом, традицијом и државношћу јесте Република Србија. Она једноставно не припада ни нашој историји, ни ни менталитету, ни културном наслеђу.

Отац српске републике био је извесни Јосип Броз, звани Тито. Отац прве српске државе био је Стефан Немања. Отац модерне, обновљене српске државе био је Карађорђе. Ако је духовни отац комунизма био Лењин, духовни отац Србије је Принц Растко Немањић, Свети Сава, први архиепископ аутокефалне Српске Православне Цркве. Између Тита и Лењина с једне стране, и Стефана Немање и Светог Саве с друге, јасно је чији пут Србија треба да следи.

Наравно, данашња монархија била би у потпуном складу са савременим светом чији је део. Нико не жели да гради средњевековну монархију, али то не значи да она неће у себи задржати дух историје, традиције и порекла. Нова Краљевина Србија биће модерно, демократско друштво, у миру са собом и са светом. Модерна у сваком погледу, али са јаким везама са сопственом прошлошћу, традицијом, историјом, коренима и прецима. Она ће бити поносна и пружиће сваком појединцу могућност да се у сваком погледу оствари, без обзира на верско и национално порекло или политичку оријентацију.

Све европске монархије – Краљевине Велика Британија, Шведска, Норвешка, Данска, или Кнежевине Монако и Лихтенштајн, данас су модерна, демократска друштва са веома високим животним стандардом и највишим степеном поштовања људских права. То, међутим, не може да се каже за све европске републике, нарочито оне које су настале после распада Совјетског Савеза и Југославије.

Ако је свака европска монархија угледна, толерантна, развијена земља са високим степеном животног стандарда и поштовања људских права, зашто Србија не може да буде таква? Краљевина Шпанија је пример на који бисмо могли да се угледамо. Она је прошла кроз страхоте грађанског рата и диктатуре, као и ми, али је вратила Краља и интегрисала се у Европу као угледна земља. То не може да се каже за нашу Отаџбину.

Аргументи за Краљевину Србију (5)

Обнова уставне и парламентарне краљевине

„Boki Simfonija“, 03.01.2008.

http://www.srbijauzivo.co.yu/showthread.php?t=3015

Један од битних српских циљева (можда најважнији, суштински циљ), јесте обнова традиционалне српске државе - уставне и парламентарне Краљевине Србије, на челу са краљевском породицом Карађорђевић.

Остварењем овог циља, постигли би се многи за Србију битни циљеви и резултати, али ево оних најзначајнијих:

- смањили би се трошкови за издржавање владајућег државног апарата укидањем функције председника републике. Краљ је нестраначка личност, уважава све политичке странке, али није члан НИЈЕДНЕ. Краљ има јасно дефинисана овлашћења, ограничена Уставом, свој положај задржава доживотно и наслеђују га његови потомци. А његово радно и животно окружење се значајније не мења у дужем временском периоду, па су и у том погледу издаци знатно мањи. Са своје стране, председник републике припада некој странци, мења се сваких четири, пет или седам година, заједно са својим радним окружењем, што изискује огромне трошкове, којима се још додају и издаци за председничке изборе, којима управо и присуствујемо (а којих у краљевини нема, тамо постоје једино парламетарни и локални избори). Па још, кад председнику истекне мандат, ту су и трошкови за разне доживотне привилегије. Краљевина Србија је дакле, не само традиционална српска држава, него је још и ЈЕФТИНИЈА И РАЦИОНАЛНИЈА.

- успостављањем Уставне и парламентарне Краљевине, Србија би се много боље котирала у преговорима о статусу Косова и брже би приступила ЕУ као њен пуноправни члан. Имала би снажну подршку најбогатијих и најутицајнијих европских земаља, од којих су седам традиционалне уставне и парламентарне монархије, са којима је српска Краљевска породица Карађорђевић у снажним родбинским и економским везама.

- успоствљањем традиционалне српске уставне и парламентарне краљевине, створили би се услови за снажнији и бржи прилив страног капитала и инвестиција. Фондације Краљевског Двора Србије, данас са завидним резултатима у области хуманитарног, здравственог и просветног рада, имају снажне везе са најутицајнијим пословним круговима у водећима светским центрима финансијске и економске моћи, што би Србији одмах донело и значајније и нове инвестиције и улагања у њене привредне и туристичке капацитете. И запосленост, број нових радних места у Србији, били би знатно већи од садашњег стања.

Ово су само они најбитнији циљеви које би Србија остварила, ако би обновила (било на референдуму, било уставним реформама то јест, променама, било другим политичким средствима) своју традиционалну државу, уставну и парламентарну краљевину, на челу са својом Краљевском породицом Карађорђевић. Сигурно да би Србија још пуно добила остварењем тог суштинског циља, али, то остављамо за каснија разматрања.

Цвети

Састанак у Такову се одржао 11. априла (на Цвети) 1815. године испред таковске цркве и том приликом је подигнут Други српски устанак.

Било је договорено да се коначна одлука о дизању устанка донесе на Цвети, када се у селу Такову одржавао велики народни сабор. На тај дан слави се Исусов тријумфални улазак у Јерусалим у дане пре Пасхе, описан у сва четири Јеванђеља, када га је народ дочекао, машући палминим и маслиновим гранчицама и распростирући своју одећу путем којим је ишао.

Припреме за устанак су биле држане у највишој тајности а у почетку су биле ограничене само на рудничку, крагујевачку и чачанску нахију. На Састанку су се окупили сви виђенији људи из рудничке нахије и околних села и том приликом је одлучено да се, и после неуспеха Првог српског устанка, поново дигне устанак, а за вођу је изабран Милош Обреновић.

У недељу, 11. априла, на Цвети, после завршене службе у цркви у Такову, Милош Обреновић је изашао пред народ, попео се на један већи камен и почео говорити:

„Слушајте браћо. Чујте свеколики Срби. Чуј велико и мало, мушко и женско, који сте год дошли ево овде данас. А тко није данас овде, онај свакако од вас да чује и очује, и да свак добро разумије и упамти ово што ћу свима сада за вазда прозборити. Ако сте рâди мене имати с вама и пред вама од сада за свагда у општем послу и руководца за народ и завичај и ако сте рâди да сви наши труди буду напредни, а ви сад сви из једног овди грла пред овим божијим домом то изреците и пред светим олтаром завјет чините, да ви на ваше душе примате све оно што би од овог предузетог посла могло изаћи несреће и пострадања, пак и то да мени сад овди обећавате и одмах да ми дате пуну власт и слободну вољу да ја могу заповједати сваком вам и да могу наказати (казнити) сваког који ме год не би што хтео послушати или који би што укварио.“

На то сви једногласно повичу „Све на нашу душу, и врат, и образ...“ . Затим су сви редом пољубили руку кнезу Милошу и пожелели му успех. Након тога, кнез Милош је у Црнући, где се окупило доста људи, ушао у свој вајат и обукао најсвечаније одело, узео заставу, изашао напоље и рекао:

„Ето мене, ето вас – рат Турцима!“

Врбица

Лазарева субота или Врбица се слави на суботу уочи празника Цвети (који увек падају у шесту недељу Часног поста). Посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечано дочекала и поздравила. Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и у цркву се уносе младе врбове гранчице, тек олистале. Пошто се освете, свештеник их дели народу, а затим се врши трократни опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око цркве уз певање тропара Лазареве суботе. Ово је празник празник деце. За тај дан мајке их свечано обуку, па чак и ону најмању, од неколико месеци, доносе, свечано обучену, цркви, купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Деца трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.

Обнова монархије у Србији

Џонатан Кларк, сарадник института Cato , интервју за Глас Америке, 05.06.2006:

Глас Америке: Зашто су монархије као старе и традиционалне институције успешне и у 21.веку?

Кларк: Европске монархије у Британији, Шведској, Холандији, Данској, Шпанији... цветају и изгледа да уживају велику подршку народа. Разог томе је да се монархије сматрају извором стабилности, националног идентитета и историјског континуитета. То обезбедјује стабилност свим сегментима друштва. Имате, на пример, социал-демократе у Шведској, социјалисте у Британији и Холандији, за које би нормално мислили да не подржавају монархију, али они то чине. Монархија им даје снажан осећај националног идентитета и одредјен однос према прошлости, историји и будућности земље. Друго, у монархији имате шефа државе, односно монарха, који није политичка личност, већ лидер који је изнад и изван политике и политичког деловања. Многи мисле да је то одлично решење јер доприноси стабилности земље у погледу често конторверзног питања шефа државе.

Глас Америке: Како би се на идеју обнове монархије у Србији гледало у САД и у Европи ?

Кларк: Американци воле краљевске породице, помпу и традицију. У западној Европи би се обнова монархије у Србији сматрала повратком те земље породици европских земаља и традицији европских монархија. Поред тога, краљевска породица Карађорђевића је повезана са западноевропским краљевским породицама. Сам принц Александар је низ година живео у Лондону и мислим да би реаговање краљевских кућа било веома позитивно.

Глас Америке: Шпанија је пример земље у којој је дошло до обнове монархије. Да ли постоје неке сличности и разлике са Србијом?

Кларк: То је врло интересантан пример и можда паралелан случај са ситуацијом у Србији. Шпанија је излазила из периода Франкове диктатуре, била у тешкој ситуацији и на периферији Европе. Тој земљи је био потребан прелазни пеирод из неизвесног, а неки кажу и мрачног периода шпанске историје. Изабрали су да се у ту сврху искористи институција монархије. То се показало веома успешним. Утицајни интелектуалци и политичари у Шпанији су трезвено приступили решавању тог питања и монархија је помогла да се ублаже страсти и и изврши безболна транзиција. Као што видимо, Шпанија је од тада израсла у веома успешну и просперитетну земљу.

Србија – стара европска држава

Раша Попов, „Политика“, 14.04.2008

Србија је на мапи Европе присутна још од састанка крсташког краља Фридриха Барбаросе и рашког жупана Немање. У то време, крајем дванаестог века, Србија је интензивно отпочела своју европску дипломатију и интеграцију. Немањин син Растко одлучио је после зрелог размишљања да оде у Свету гору, у манастир. Био је то карактеристично европски гест. Век и по касније, двор шведског краља напустила је принцеза Бригита и отишла у манастир.

Подударност поступака шведске принцезе и рашког (српског) принца шокантна је. Нису тада између Шведске и Рашке постојали ни путеви ни дипломатске везе. Али обе принчевске главе осетиле су шта то у Европи лебди у ваздуху. „Иди у манастир. Одухови власт свога родитеља!”

За мене нема јачег доказа да је Србија више од осам векова у матици европског мишљења. Улога Србије у Првом светском рату, када се империјализму централних сила одупро читав свет, не може се пренебрегнути. Србија је била мала земља коју су савезници високо уважавали. Године 1918, 28. јуна, вођа савезничке алијансе, Вудро Вилсон, око поднева се сетио: „Данас је дан Србије“ (Дан светога Вида), „А ми га нисмо обележили”. Одмах су сазвани клерикалци у капелу Беле куће, и одржана је служба у славу мале земље. То сам читао у личном дневнику председника Вилсона.

Скоро миленијумско активно присуство Србије у конституисању европске егзистенције не може се оспорити. Ни пијачни агитатори, ни увређени носиоци власти не могу ме уверити да је абортус једне једине Србијице, из тела мајке Европе присебан и реалистичан крај нашег присуства на овом, нашем, континенту.

Кад сам као дете скупљао марке, на највишој цени су нам биле марке са ликом српског краља Милана и његовог сина Александра, а онда серија шарених папагајски обојених ваневропских марака. Нисам ни сањао да ћу једном у свом животу чути Србина који жели да наша земља постане ваневропска. То сматрам симптомом једне болести наслеђене од Тита: он је шуровао с целим светом, само је Европу лукаво заобилазио. Наздравље.

Манастир Жича

Духовно средиште средњовековне српске државе - Дом Спасов, храм Вазнесења - задужбина је краља Стефана Првовенчаног (1195–1223). Краљ га је подигао између 1206. и 1220. са својим братом Св. Савом. Налази се између Краљева и Матарушке Бање, а по свом значају издваја се од осталих српских цркава и манастира јер је основан са намером да буде српска царска лавра и седиште архиепископије, где ће се крунисати краљеви и постављати архиепископи српске цркве. У њему је 1217. године Св. Сава, као први српски архиепископ, крунисао свог брата за краља.

Жича у нашем народу има велики углед. Зову је „седмоврата“, јер је у њој крунисано седам српских краљева, а сваки је са церемоније излазио кроз само за њега направљена врата, која су после краљевог изласка поново зазидана. Први крунисани српски краљ, Стефан Првовенчани, слично његовом оцу који је два пута крштен, био је два пута крунисан – по римском и по византијском обреду. Историчари често негирају „друго“ крунисање јер о њему нема валидних докумената. А по сведочењу Доментијановом, први церемонијал извршен је папском круном, али по византијском, православном обреду.

Велика манастирска црква носи све одлике зрелог Рашког градитељског стила чији је родоначелник Св. Сава. Црвена фасада манастира, по узору на манастире на Светој гори, симбол је краљевства и веровања да црква почива на крви мученика. Благодарећи краљу Стефану Првовенчаном Жича је имала једну од најбогатијих ризница у којој су се налазили риза и појас Пресвете Богородице, део Часног Крста, десна рука и део главе Светог Јована Претече, мошти светих апостола и мученика, иконе, златне сасуде и одежде.

Као ни један други српски манастир, Жича је доживела трагична разарања. Прво веће разарање било је у последњој деценији XIII века од стране Кумана, а затим под најездом Турака. Подизана и рушена, чувана и напуштана, надграђивана и од пријатеља и од непријатеља, Жича данас мало личи на ону из времена краља Стефана Првовенчаног и архиепископа Саве.

Обнова започиње 1855. године, а 1882. године у Жичи је крунисан краљ Милан Обреновић. Највеће страдање манастир је доживео за време Другог светског рата када је део северног зида до темеља порушен а сви објекти који су се налазили око цркве били запаљени. Рестаурација која је започела 1987. године још је у току.

Србија из последње две деценије 20. и с почетка 21. века, остаће у светским медијима упамћена, на жалост, по три сахране – доживотног председника републике, првог, после шест деценија диктатуре, демократски изабраног председника владе, и бившег председника републике оптуженог за ратне злочине. Зато грађани окупљени у Монархистичкој Иницијативи желе да из Србије у свет оде једна сасвим другачија слика – крунисања Њ.В. Александра II, Краља Србије, у манастиру Жичи!

Амандмани на Устав Србије

Амандмани Монархистичке Иницијативе на Устав Србије који је усвојила Народна скупштина Републике Србије, 30. септембра 2006. године.

У 113 од 206 чланова Устава нису извршене никакве измене.

У 87 чланова извршене су замене речи Република речју Краљевина, речи „председник Републике“ речју Краљ и речи републички речју државни, у свим одговарајућим облицима.

У целости је измењен текст 6 чланова (114, 116, 117, 118, 120 и 121):

Наслов члана 114. мења се у „Наслеђе престола“ а члан се у целости мења текстом:

„У Краљевини Србији титула Краља припада члановима династије Карађорђевића и то потомцима из законитог брака Краља по реду прворођења.

Ако Краљ нема потомства, Он ће одредити наследника престола из побочне линије династије Карађорђевића и то са пристанком Народне скупштине која своју сагласност изгласава апсолутном већином гласова посланика.

У случају да Краљ до своје смрти не одреди наследника престола, Народна скупштина ће изабрати Краља из династије Карађорђевића апсолутном већином гласова својих посланика.“

Наслов члана 116. мења се у „Заклетва“, а члан се у целости мења текстом:

„Приликом ступања на дужност, Краљ пред Народном скупштином полаже заклетву која гласи:

‘Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Краљевине Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део, као и остваривању људских и мањинских права и слобода, поштовању и одбрани Устава и закона, очувању мира и благостања свих грађана Краљевине Србије и да ћу савесно и одговорно испуњавати све своје дужности’.″

Наслов члана 117. мења се у „Преузимање дужности Краља“, а члан се у целости мења текстом:

„У случају смрти Краља, трајне неспособности да врши краљевску власт или абдикације Краља, наследник престола, ако је пунолетан, ступа на престо одмах и полаже заклетву пред Народном скупштином.

Ако наследник престола није пунолетан, краљевску власт врши Намесништво до његовог пунолетства. У том случају, намесници се старају и о васпитавању малолетног наследника престола.“

Наслов члана 118. мења се у „Намесништво“, а члан се у целости мења текстом:

„Намесништво чине три лица које бира Народна скупштина између шест кандидата које је Краљ одредио у свом акту, односно тестаменту.

Ако Краљ није одредио кандидате за намеснике, листу од шест кандидата предлаже Влада.

За намеснике може бити изабран грађанин Краљевине Србије са навршених четрдесет година живота.

Мандат изабраних намесника траје до ступања на престо будућег Краља.

Намесници полажу заклетву пред Народном скупштином.“

У наслову члана 120. речи „Председника Републике“ мењају се речју Краља, а члан се у целости мења текстом:

„У случају привремене одсутности Краља или његове привремене спречености, Краља заступа наследник престола.

Ако наследник престола није пунолетан, или ако је спречен, Краља заступа Влада.

Краљица супруга или супруг Краљице, не може преузети уставне функције, осим у складу са одредбама о намесништву.“

Наслов члана 121. мења се у „Премапотпис аката“, а члан се у целости мења текстом:

„Акт Краља премапотписује надлежни министар.

Закон који се доноси већином од укупног броја народних посланика и акт о именовању Владе и њених чланова премапотписује председник Владе.

Акт Краља без премапотписа није пуноважан.

Акти Краља о предлагању кандидата за председника Владе и распуштању Народне скупштине пуноважни су без премапотписа.“