Њ.Ц.В РЕЗА ПАХЛАВИ ПОДРЖАВА ПРОТЕСТЕ У ИРАНУ

Национални прес клуб у Вашингтону, 22. јуна

Даме и господо,

Хвала вам свима што сте дошли. Хвала што сте посветили време и пажњу вапају за слободом и демоктратијом на улицама Ирана. Из прве руке могу да вам потврдим колико моји сународници цене вашу великодушну пажњу. Највише што данас могу да урадим за вас јесте да вам пренесем у каквим су условима моји сународници данас, које су њихове наде и страхови.

Имајте у виду да су за велику већину Иранаца, који су рођени после исламске револуције, тренутни догађаји најзначајније искуство у њиховом колективном памћењу. Храброст њихових уверења даје наду за мир и демократију у најнемирнијем региону света. С друге стране, њихов пораз ће охрабрити екстремизам од Ирана до обала Леванта. У најмању руку, угрозиће мир у региону и опоравак глобалне економије због страха од тероризма, успоравања глобализације и драстичног пораста цена нафте. У најгорем случају, фанатични тирани – који знају да будућност не припада њима – могу да окончају своју владавину нуклеарним ратом.

Шта ће бити од та два, то је питање. Апелујем на вас да не потцењујете улогу коју играте у исходу. Међународни медији су већ постали жила куцавица која повезује разне делове покрета отпора у Ирану. Зато режим злокобно упозорава медије да само званично одобрени извештаји могу да се шаљу из земље. Ограничавајући излаз информација медијима, режим истовремено омета пријем сигнала и ограничава саобраћај на интернету у Ирану. Али, режим се највише плаши трећег вида комуникације, од уста до уста, од једне ћелије отпора до друге, од вођа до следбеника. Режим не може да се бори против људи који су јединствени. Само потпуни прекид токова информација може да изолује појединце, тако да могу да буду надвладани. Зато исход ове борбе зависи и од способности слободних медија да се супротставе мраку цензуре светлом информација.

Ваш други допринос чини информисање политичара у вашим земљама о бруталном насиљу режимских батинаша у цивилу над ненаоружаним грађанима. Ваше владе инсистирају да се неће мешати у унутрашње ствари Ирана. Поздрављам такву одлуку. Било какав покушај у том смислу дао би тиранима изговор да изгладе сопствене несугласице и прогласе сваког ко се бори за слободу за страног агента. Али, то није све што они раде. Они сваку изјаву у одбрану људских права проглашавају за страно мешање, користећи забуну. Од животног је значаја да слободни свет не падне у замку таквог цинизма у име реалне политике.

Универзална декларација о људским правимане познаје државне границе. Њена одбрана није само морално питање, то је обавеза свих влада које су је потписале. То је и у њиховом интересу. Нико неће имати користи од затварања очију пред ножевима и жицама којима се касапе лица и уста наших младих и старих, или пред мецима који су прострелили нашу вољену Неду, чији је једини грех био жеља за слободом – нико, нико осим тирана и њихових батинаша. Не дозволите им да они дефинишу шта је непоштовање суверенитета, шта је мешање у унутрашње ствари једне земље.

Даме и господо,

Један покрет рођен је 22. кордада по мом календару, 12. јуна по вашем. Тај покрет није ни исламски ни анти-исламски, није ни за капитализам ни за социјализам, и ни за било коју идеологију или облик владавине. Он не мари за историјске сукобе пре његовог рођења. Његова суштина је светиња и суверенитет гласачке кутије. Он можда неће успети одмах. Можда ће имати плиме и осеке. Али, уверавам вас, он неће нестати, јер ми нећемо дозволити да нестане.

Недељу дана после настанка покрета, врховни вођа Исламске Републике одлучио је да подигне брану пред овим покретом, санкционишући крађу гласова и флагрантну изборну превару, све у име Ислама. То је био ружан тренутак непопштовања и Бога и човека. То неће проћи. Грађани Ирана неће то дозволити. И на крају, он неће остати на власти.

Будите уверени, покрет 22. кордада, који је већ освештан крвљу мојих храбрих сународника, енергијом и подршком из сваког кутка Ирана и целог света, неће стати док не постигне пуну демократију и поштовање људских права у Ирану.

110. годишњица рођења Фридриха фон Хајека

Фридрих Август фон Хајек

--> (8. маја 1899 – 23. марта 1992), уз Адама Смита је најистакнутији теоретичар система тржишне економије. Хајеково објашњење како промене релативних цена шаљу сигнале појединцима, који им омогућују да координишу своје индивидуалне намере са светом који се стално мења, широко је прихваћена као кључно достигнуће економсе науке. Тај, и многи други значајни доприноси, учинили су Хајека једним од најутицајнијих економиста савременог доба. Један од великих полимата 20. века, Хајек је дао значајне доприносе и у праву, изучавању нервног система, филозофији и историји идеја.

Хајек је добио Нобелову награду за економију 1974. године, заједно са Гунаром Мирдалом, за „пионирски рад на теорији новца и економских флуктуација и за дубинску анализу међузависности економских, друштвених и институционалних феномена“. Такође је добио Председничку медаљу слободе САД, 1991. године.Хајек је живео у Аустрији, Великој Британији, САД и Немачкој, а постао је британски држављанин 1938. године.Године 1984. добио је британски Орден пратилаца части од Краљице Елизабете II, на предлог премијерке Маргарете Тачер, за „заслуге у проучавању економије“. После краћег пријема код Краљице, био је „потпуно опчињен“ по речима његове снахе, Еске Хајек. Годину дана касније, изјавио је да је био „задивљен њом. Таква лакоћа и вештина опхођења, као да ме је знала целог живота“. После аудијенције код Краљице, приређена је вечера за родбину и пријатеље у Институту за економске послове. Кад се касније те вечери Хајек вратио у Реформ клуб, прокоментарисао је: „Управо сам доживео најсрећнији дан у животу“.

СРПСКИ КРАЉЕВСКИ ПАР У ВАШИНГТОНУ НА ТРЦИ У ОРГАНИЗАЦИЈИ ФОНДАЦИЈЕ СУЗАН Г. КОМЕН

Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина присуствовали су у суботу у Вашингтону хуманитарној трци у организацији Фондације Сузан Г. Комен за лечење рака дојке.

Потпредседник Сједињених Америчких Држава и његова супруга др Џил Бајден су почасни покровитељи ове манифестације. Докторка Бајден, дугогодишњи промотер и борац за подизање свести жена о овој болести, одржала је говор пред више од 50000 тркача и шетача који су присуствовали церемонији отварања.

„Мој муж Џо и ја смо веома узбуђени што учествујемо у овим активностима усмереним ка подизању свести јавности, финансирању истраживања и подстицању људи широм света да се укључе у борбу против рака дојке”, рекла је др Бајден.

Након уводног говора Њ.К.В. Престолонаследника Александра, Њ.К.В. Принцеза Катарина је у свом говору истакла: „Ако се питате, у освит овог прелепог дана, да ли оно што данас радите има утицаја на читав свет... И ако се питате да ли ће се кораци које данас направите у вашој престоници чути и у другим престоницама широм света... И ако се питате да ли ће животи које спасете у Сједињеним Државама допринети спашавању живота у Србији, или Гани, или Бразилу, немојте се више питати.“

Амбасадорка Ненси Бринкер је рекла: „Пре готово тридесет година, пре него што ју је однео рак дојке, моја сестра, Сузана Г. Комен ме је навела да јој обећам да ћу урадити све што је у мојој моћи да нађемо лек за ову опаку болест. Током својих многобројних путовања у својству амбасадора, упознала сам хиљаде жена којима је још увек потребна наша помоћ. И њима обећавам да неће бити напуштене или заборављене“.

Трци су између осталих присуствовали и секретар за саобраћај САД Реј Лахуд, глумица Сара Чалк, водитељка јутарњег програма ЦБС-а Меги Родригез, као и др Бранко Терзић, члан Крунског Савета и велики пријатељ Краљевског пара и многе друге познате личности.

Овим догађајем је Фондације Сузан Г. Комен обележила 20 година организовања хуманитарних трка. Овогодишња трка је окупила више од 50.000 учесника, а прикупљено је преко 6,1 милион долара.

Зашто сам монархиста (11)

Силвија Мортоза

Већ скоро пола века живим у Бангладешу, иако сам типична Енглескиња, плавих очију и косе, а родитељи су ми рођени у срцу Лондона. Од мојих десеторо унучади, пет живи у Енглеској, пет у Бангладешу.

Чињеница да Британија има добру Краљицу (и јаку и интелигентну) пружила ми је осећај националног идентитета ког сам се чврсто држала све време мог живота овде. Ниједан председник, изабран или не, никако не би за мене учинио исто или побудио у мени понос који осећам. Монархија пружа гламур, али добија поштовање и лојалност. Монархија се толико добро уклапа у мој ментални склоп, да не могу да замислим какав би био без ње.

Рођена сам и одрасла у Британији и моја мајка ме је од малих ногу учила да будем одана Круни. Она је веома уважавала тадашњег монарха, Краља Џорџа V, а касније и његовог сина, Краља Џорџа VI. Њеног брата, мог ујака, Краљ Џорџ V је одликовао за храброст. Кад сам имала осам година, видела сам Краљицу Мери како се вози кроз шуму Салисбери у Вилтширу. Сећам се и уличне прославе крунисања Краља Џорџа VI 1937. године. Чак се сећам и које смо хаљине носиле моје сестре и ја – црвену, белу и плаву, од тафта са дугмићима у облику куца. Шта све човеку остане у памети!

Можда ће неки због овога да мисле да ми је испран мозак. Али, ја знам да бих без монарха давно изгубила осећај идентитета, пошто ме је судбина одвојила од домовине. Била сам изолована и од британске заједнице у Бангладешу, јер смо супруг и ја дошли у престоницу Даку 1965. године (у време Индијско-пакистанског рата), а тек крајем деценије смо ступили у контакт са неколико земљака. Нажалост, та пријатељства нису дуго трајала, јер су пријатељи морали да оду, због Ослободилачког рата који је почео марта 1971. године.

За мене је од животног значаја то што сам Британка – а монарх је у центру тога. Он није само „помпа и церемонија“. Монархија даје и осећај историје и трајности, у свету у ком је све постало наопако. Она је неодвојиви део мог наслеђа и даје ми осећај да истински припадам својој земљи, иако сам 10 000 км далеко од ње.

Ниједна нација није потпуно природна заједница. Без фактора јединства многе нације би се брзо распале на зараћене групе. И у Британији постоји семе раздора, јер имигранти не осећају да потпуно припадају нацији. Али, кад би били изложени истом „испирању мозга“ ком сам била изложена ја, не би се осећали као да плутају по узбурканом мору.

Осећај припадништва је важан за све. Он не може да се створи ако људи живе у гетима и похађају само верске школе. Без монархије која нас држи на окупу, не бисмо били нација, већ распршене групе које траже нешто са чим ће да се идентификују. Људи не би више осећали да су Британци, нити радили све оне мале ствари које једна нација ради – од прослава догађаја везаних за Краљевску породицу до навијања за национални крикет тим. Осећај припадништва не би више постојао, као ни британска нација.

Принц Хари у Њујорку

Њ.К.В. Принц Хенри од Велса стигао је у петак у Њујорк, у прву званичну посету САД. Трећи по реду наслеђивања британског престола дошао је у Велику Јабуку да би учествовао у прикупљању новца за своју добротворну организацију Сентебале, и одао почаст погинулима у терористичким нападима 9. септембра 2001.

Приликом посете Нултој тачки, срео се са родбином оних који су тог дана изгубили животе. Положио је венац на ограду која окружује место на ком се некада налазио Светски трговински центар. У руком написаној поруци, Хари је исказао „дивљење према храбрости коју су људи показали“.

Касније је Принц засадио магнолију у новоименованој Британској башти на тргу Хановер, у знак сећања на 67 Британаца који су погинули 11.9.

Потом је Хари обишао лабораторију за протетику Медицинског центра за ратне ветеране где се срео са некима од њих. И сам Принц је у извесном смислу ветеран рата, јер је провео 10 недеља на ратишту у Авганистану почетком 2008. године.

Наредног дана Принц је посетио Дечју зону у Харлему, организацију која пружа помоћ у образовању социјално угроженој деци, заједно са Принцем Сеисом од Лесота. Они су разговарали са ученицима који се спремају за полагање пријемних испита за средње школе.

После тога, учествовао је у својој омиљеној активности – одиграо је поло меч на Гувернерском острву. По лепом сунчаном дану у Њујоршкој луци, Принц је привукао публику у којој су биле и звезде попут Мадоне, глумица Кејт Хадсон и Клои Севињи и репера Л.Л. Кул Џеја, али и многи Њујорчани који су дошли да виде редак догађај – поло меч у сред града. Сав приход од улазница намењен је Харијевој добротворној фондацији Сентебале која помаже деци Лесота, мале краљевине у Јужној Африци.

Принц Сеисо и ја смо изгубили мајке кад смо били веома млади“, рекао је Хари у кратком обраћању пре меча. „Основали сме Сентебале у знак сећања на њих, а пошто је моја мајка волела овј град, данашњи догађај за мене има велики емотивни значај“.