понедељак, 28. септембар 2009.

Демократија или монархија?

Др. Ханс-Херман Хопа је економиста Аустријске школе и либертаријански/анархо-капиталистички филозоф, истакнути члан Института Лудвиг фон Мизес, оснивач и председник Друштва за својину и слободу и уредник Журнала либертаријанских студија. Предавао је економију на Универзитету Неваде у Лас Вегасу и Универзитету Џон Хопкинс у Болоњи.

Лу Роквел: Докторе Хопа, реците нам нешто о демократији и монархији?

Ханс-Херман Хопа: Прво треба уочити да државе, било да су монархије или демократије, нису предузећа. Оне не производе ништа што би се продавало на тржишту и не плаћа им се за њихове производе, него живе од пореза који су начин на који им грађани плаћају. Дакле, ја не заступам ни монархије ни демократије, али ако треба да се бира између два зла, монархијске или демократске државе, онда монархије имају извесне предности. Разлог је тај што је јавност, у начелу, гледала на краљеве као на оно што они јесу, то јест, привилеговане особе које опорезују своје поданике, и што је, зато што су сви знали да „ја не могу да постанем краљ“, постојао отпор према покушајима од стране краља да повећа порезе до нивоа експлоатације својих поданика.

Под демократским режимима, настала је илузија да сви владамо сами собом, иако је савршенио јасно, наравно, да и под демократијом постоје владари и они којима се влада, али, због чињенице да је свако потенцијални државни функционер, настала је илузија да „ми владамо собом“ а то је довело до смањења отпора који је постојао према краљу што се тиче покушаја повећања пореза.

Међутим, постоји још важнији недостатак демократије у поређењу са монархијом. Краљ може да се замисли као особа која сматра земљу својим приватним власништвом а људе који живе у њој станарима који му плаћају неку врсту станарине. С друге стране, демократски политичари не поседују земљу, они су привремени кућепазитељи на четири или осам година, а улога власника у односу на улогу кућепазитеља је веома, веома различита. Замислите, на пример, да сам ја некога прогласио за власника куће, тако да он може да је прода на тржишту, да може да одреди ко ће да га наследи, и да, са друге стране, дам кућу, исту такву, некоме кога сам на четири године прогласио за кућепазитеља. То јест, некога ко не може да прода кућу, не може да одреди наследника, али може да од коришћења куће у одређеном периоду остварује исти приход. То наводи на закључак да ће привремени кућепазитељ искористити капиталну вредност коју поседује земља за што је могуће краће време, јер, на крају крајева, он не мора да сноси трошкове амортизације капитала, јер, уосталом, кућа није његова. Док краљ, будући да је власник куће, има дугорочнији интерес, и неће хтети да искористи капиталну вредност што је пре могуће, јер би се то, у крајњем исходу, одразило на нижу цену куће, односно земље, и одразило би се, наравно, на нижу вредност власништва које се преноси на следећу генерацију. Дакле, краљ има дугорочнији интерес, он жели да сачува, можда и увећа вредност земље, док демократски политичар има краткорочну оријентацију и жели да максимализује свој приход у што краћем року, по цену губитка капиталне вредности.

Лу Роквел: Један од закључака Ваше књиге, Демократија: божанство које је изневерило, који ме је највише импресионирао, јесте разлика у ратовима које су водили монарси и демократски режими, која се састоји у томе што су монархијски ратови били, како је описао Мизес, „војнички“, а демократски ратови су подразумевали масовна убијања цивила, у размерама које пре тога нису виђене у историји човечанства.

Ханс-Херман Хопа: То почиње са нечим што има везе са чињеницом да су монарси сматрали земље за своје власништво, па су разлози за ратове, по правилу, били спорови око власништва. Да ли сам ја власник овог замка или је то неко други? Да ли ја поседујем ову покрајину или неко други? Циљ рата је увек био ограничен, док су под демекратским режимима ратови постали идеолошки. Циљ је да се ослободи нека земља, да њено становништво прихвати неку другу идеологију, а тада је тешко одредити кад је такав циљ остварен. Једини поуздан начин да се то утврди јесте да се побије цело становништво земље која се окупира, док монарх, наравно, никад нема такав интерес, јер он, у крајњем случају, жели да дода неку покрајину, неки град, неки замак, свом приватном поседу и жели да проузрокује што је мање могуће штете. Дакле, монарсима је било лако да започну рат, али им је такође увек било веома лако да одреде кад је циљ рата остварен, и да рат заврше. Никад није постојала идеолошка мотивација за ратове између краљева, док је у случају демократских држава, у грађанским или верским ратовима, реч о сукобу цивилизација, сукобу система вредности, што чини готово немогућим да се рат оконча, а поред тога, јавност је ратове које су водили краљеви сматрала краљевим ратовима. Краљеви су морали да се у великој мери ослањају на добровољце који ратују за њих, док у демократским државама цела земља иде у рат и сви њени ресурси се стављају на располагање за ратне потребе, а по правилу, са демократијом је дошла и обавезна регрутација. Данас у САД нема обавезне регрутације, али типична ситуација у демократским државама је, наравно, да она постоји, грађани могу да буду силом увучени у рат, под изговором да „имају интерес у рату, пошто, у демократској држави, имају учешће у власти“ и зато морају да се боре у ратовима које њихова држава води, док у монархијама грађани нису учествовали у власти и сматрало се да су ратови краљева ствар, јавност је била ентитет који је потпуно одвојен од државе, те је стога њено учешће у ратовима било веома ограничено.

Лу Роквел: Покојни Ерих фон Кенелт-Ледин, кога смо обојица имали част да познајемо, истицао је да је једна од ствари која му се свиђа код монархијског облика владавине то што је у њему било много мање национализма, који је једна од главних црта 20. и 21. века, и то што у монархијама нико није мислио да има ичег лошег у томе што, рецимо, неки немачки племић прихвата службу код руске царице, или што нико није сматрао људе који су се борили на другој страни за „издајнике“. Наравно, са успоном демократије дошло је и до успона агресивне и трагичне филозофије национализма.

Ханс-Херман Хопа: Висока аристократија је, да тако кажем, била најинтернационалистичкији слој људи. Скоро сви високи племићи били су браковима или на друге начине, родбински повезани са племством у другим земљама. Немачки цар био је рођак британске краљевске и руске царске породице, Кенелт-Ледин чак истиче да су све владајуће куће из Европе биле такође повезане на неки индиректни начин са Мухамедом, преко исламских земаља, а зато што су сукоби између монарха били породичне свађе, било је, такорећи, немогуће да се међу њима створи осећање национализма, јер су они сами били најинтернационалнија класа која је постојала, у којој су националистичка осећања била потпуно страна и неуобичајена.



четвртак, 24. септембар 2009.

Принцезе отвориле Музеј „М“ у Лувену


Њ.К.В Принцеза Матилда од Белгије и Њ.К.В. Принцеза Максима од Холандије званично су прошле недеље отвориле реновирани Музеј „М“ у једном од најстаријих белгијских градова, Лувену, седишту једног од најстаријих универзитета у Европи. Принцезе су посветиле део времена разговору са присутним грађанима. Као и обично кад су заједно, Принцезе су се лепо забавиле пресецајући траку и проглашавајући музеј отвореним.

У музеју је тренутно изложена колекција фламанског сликара Роџера Ван дер Вејдена, једног од најзначајнијих средњевековних уметника из овог дела Европе.


субота, 19. септембар 2009.

Најпопуларније краљевске летње фотографије

По гласовима чланова „Краљевских форума


Престолонаследница Викторија од Шведске са вереником Данијелом Вестлингом на прослави њеног 32. рођендана, 14. јула 2009, у Борголму. Принцеза ће се венчати у катедрали Светог Николе у Стокхолму, 19. јуна 2010. Будући супружници изабрали су овај датум по традицији шведске краљевске породице. Родитељи Престолонаследнице, Краљ Карл XVI Густав и Краљица Силвија венчали су се тог дана 1976. године, Престолонаследник Оскар (будући Краљ Оскар I) оженио је Јозефину од Лојхтенберга истог дана 1823. године, а Престолонаследник Карл (будући краљ Карл XV) венчао се са Принцезом Лујзом од Холандије такође 19. јуна, 1850. године.



Краљици Елизабети II показају младунче лабуда које је остало без родитеља за време церемоније „Пописа лабудова“, древног ритуала пребројавања лабудова на реци Темзи, 20. јула 2009. По традицији, британски монарх је власник свих необележених лабудова, што потиче још од 12. века, када су ове птице биле уобичајена храна на краљевској трпези. Ове године Њено Величанство, у функцији „Господарице лабудова“, по први пут у својој владавини присуствује Попису лабудова, а такође је и, после неколико векова, први монарх који посматра церемонију.



Белгијски Престолонаследник Филип и његова супруга Принцеза Матилда разговарају док Краљица Фабиола држи јабуку, на традиционалној војној паради којом се прославља Национални дан испред Краљевског Двора у Бриселу, 21. јула 2009. Удовица Краља Бодуена (стрица Престолонаследника Филипа) нашалила се на рачун анонимних претњи смрћу које су примиле белгијске новине, у којима се наводи да ће „бити убијена самострелом за време прославе Националног дана“. „Ево јабуке“, као да Краљица поручује, „а где си ти, Виљеме Теле?“

петак, 11. септембар 2009.

Принц и Принцезе отворили изложбу “Ово је наша Земља 2“


Њ.К.В. Принц Филип и Принцеза Матилда од Белгије и Њ.К.В. Принцеза Викторија од Шведске у среду су званично отворили изложбу “Ово је наша Земља 2 – од Кјотоа до Копенхахена“ у бриселском комплексу „Тур и Таксис“. То је други наставак изложбе „Ово је наша Земља“, која је посвећена одрживој енергији и развоју. Због великог интересовања, првобитна поставка је обновљена, под новим насловом и са новим нагласком на утицај човековог присуства на Земљи, биодиверситет, глобално загревање и друга питања савременог света.

Принц и Принцезе показали су своју подршку напорима да се подигне свест о потреби да се промени устаљени начин живота у суочавању са глобалним загревањем, климатским променама и свиме што је са њима повезано.


Истог дана, Принц Филип и Принцеза Викторија присуствовали су и конференцији „Клима и запошљавање – глобални програм ЕУ“, у организацији Шведске, која тренутно председава Саветом Европске Уније.

петак, 04. септембар 2009.

Њ.К.В. Престолонаследник Хакон у Авганистану

Норвешки Престолонаследник Хакон био је у прилици да се прошле недеље лично увери како живе припадници трупа из његове земље у Авганистану.


На путу од Кабула до Мајменаха и Фаријаба и назад, он је слушао како војници помажу обнову ове државе.

„Било ми је лепо да будем овде и својим очима видим каква је ситуација за припаднике норвешких оружаних снага“, рекао је тридесетшестогодишњи принц. „Импресиониран сам доприносом норвешких снага и много сам научио“.


Као официр по образовању, Хакон свакако цени оно кроз шта пролазе његови сународници. Он је служио у Краљевској норвешкој морнарици и стекао први ниво образовања на Краљевској поморској академији, после чега је провео годину дана на торпедним чамцима.


Он није први европски наследник престола који обилази трупе у Авганистану. Крајем прошле године дански Престолонаследник Фредерик посетио је војне базе у покрајини Хелманд, а у априлу ове године Престолонаследник Вилхелм-Александар од Холандије био је у посети трупама стационираним у покрајини Урузган.