Тајландска принцеза амбасадор добре воље УН

Принцеза Баџракитијаба Махидол од Тајланда прикључила се кампањи Уједињених Нација „Реците не насиљу према женама“ на церемонији којом је обележено њено проглашење за амбасадора добре воље Развојног фонда за жене УН (UNIFEM).

Принцеза Баџракитијаба завршава докторске студије права на Универзитету Корнел и помоћник је државног тужиоца Тајланда. На пријему организованом недавно у Бангкоку, она је уручила картице „Реците не“ присутним министрима, функционерима владе и предтавницима цивилног секторa.

„Уверена сам да ће, нашим заједничким напорима, кампања UNIFEM-а свакако придобити велики број потписа, што ће показати снагу опредељења у Тајланду да се прекине насиље према женама“, изјавила је Принцеза Баџракитијаба.

UNIFEM је позвао Принцезу Баџракитијабу да буде амбасадор добре воље у знак признања њеној иницијативи Kamlangjai („надахнуће“), да се заштите права жена осуђеника, нарочито оних које очекују или имају бебе.

Тајландски устав има одредбе које криминализују насиље према женама, укључујући кућно насиље.

Према подацима UNIFEM-а, најмање једна од три жене у свету је током живота тучена, терана на секс или на други начин злостављана, обично од стране неког кога познаје.

Принцезе и звезде на Мадонином концерту

200 година Универзитета у Београду

Универзитет у Београду је највећа и најзначајнија академска установа у Србији. Средиште образовног, научног и друштвеног живота, ове године обележава 200 година постојања.

Корени Универзитета враћају нас кроз време до 1808. године када је, у устаничкој Србији, Доситеј Обрадовић основао Велику школу, чији је један од првих ученика био и Вук Стефановић Караџић. Након гушења Првог српског устанка, 1813. године, долази и до гашења Велике школе. Ипак, 1838. године у Крагујевцу се формира Лицеј, који ће се 1841. преселити у Београд, у зграду Конака Кнегиње Љубице.

24. септембра 1863. године донет је Закон о устројству Велике школе, којим је Лицеј трансформисан у Велику школу. Ова установа смештена је у здање које је поклонио један од најбогатијих Срба тога времена, капетан Миша Анастасијевић. Пројектована је да постане двор, јер је најмлађа кћерка капетан Мише, Сара, била удата за Кнеза Александра Карађорђевића, али је развој политичких догађаја навео Анастасијевића да је поклони „своме отечеству“. И данас, када је седиште Ректората Универзитета, сматра се једним од најлепших здања у Београду.

Дотадашња одељења, Филозофско (1838.), Правно (1841.) и Природно-техничко (1853.) прерасла су у прве факултете.

Велика школа је имала значајну репутацију, не само у Кнежевини (Краљевини) Србији, него и у европским размерама. Њени најистакнутији наставници школовали су се на водећим иностраним универзитетима, а затим, са катедри Велике школе, одржавали интензивну сарадњу са својим ранијим професорима и колегама.

Почетком 1905. године изгласан је Закон о Универзитету, а Краљ Петар Први (прадеда Њ.К.В. Престолонаследника Александра) је 12. марта те године потписао указ о проглашењу овог закона. Закон је зајемчио аутономију Универзитета, прокламујући да су „наставници слободни у излагању своје науке“.

Током I и II светског рата, Универзитет није радио, а међуратни период сматра се златним годинама Београдског универзитета, када је захваљујући многобројним донацијама, БУ са 500 наставника и 10.000 студената, био међу најбогатијима у Европи.

О значају Универзитета у Београду по нашу националну баштину говори и то да су почеци свих универзитета у Србији и Црној Гори, али и шире, уско повезани са ресурсима Београдског Универзитета.

Данас се у саставу Универзитета у Београду налази 31 факултет, који су разврстани у 5 групација (Техничке науке; Друштвене науке; Медицинске науке; Природне науке и математика и Биотехничке науке. Тренутно, на Универзитету знање стиче 72.000 студената основних студија, које подучава наставни кадар од 2.500 професора и доцената и исто толико асистената и сарадника у настави.

Током читаве своје историје, Универзитет је промовисао идеје демократског друштва, грађанских права и слобода, националне традиције и европске оријентације.

ЛЕПОТА МОНАРХИЈЕ

Њено Величанство Краљица Ранија Ал Абдулах од Јордана

Биографија на Википедији
































































Нека Бог чува Краљицу!

Демонстранти у Тајланду: „Умрећемо за Краља!“

Демонстранти који покушавају да смене премијера Тајланда Самака Сандаравеја одбацили су његову одлуку о увођењу ванредног стања, заклињући се да ће дати животе за Краља Бумибола Адуладеја, за кога верују да је угрожен најновијом политичком ситуацијом у земљи.

„Умрећу за Краља“, изјавио је за Ројтерс 53-годишњи учитељ Чантра Ламунгтонг, у дворишту комплекса владиних зграда који су окупирали антивладини демонстранти и ватрени ројалисти из Народног савеза за демократију (ПАД) током прошле недеље.

Краљ, кога многи Тајланђани сматрају за полубожанство, збванично је изнад политике, али је неколико пута интервенисао у политичким сукобима током шест деценија своје владавине. Наизменично је подржавао војску и изабране владе.

ПАД, политичка групација састављена од десно оријентисаних бизнисмена и интелектуалаца, оптужује Самака да је незаконити представник бившег премијера Таксина Шинаватре, који је смењен војним пучем 2006. године, после више месеци уличних протеста које је организовао ПАД.

Ипак, далеко већу подршку добијају представљајући Таксина и владу која је формирана после децембарских избора као републиканце који намеравају да са престола уклоне династију Чакри.

Самак и Таксин су више пута порекли такве оптужбе, али верне присталице ПАД-а то као и да не чују, док проводе сате и сате слушајући говоре о претњама монархији који се пуштају преко огромних разгласних система.

„Волим Краља и Краљицу, а Таксин хоће да их убије!“, каже 65-годишњи службеник осигуравајућег завода Сонгпичаја Тансагврон, обучен у жуту мајицу, коју носе скоро све присталице ПАД-а. Жуто је боја понедељка, дана када је рођен 80-годишњи монарх.

„Краљ не може да се изјасни о политици, али мислим да ће кад постане заиста тешко, доћи до нас“, каже 40-годишњи Суванчаи Џитвиват, који је само-запослен. „Ничега се на плашим, јер сам овде дошао због отаџбине и Краља.“

Када је полиција прошле недеље, извршавајући судски налог, покушала да уклони импровизоване барикаде од бодљикаве жице и аутомобилских гума, демонстранти су високо подигли слике Краља снимљене на прослави златног јубилеја 2006. године, као да су иконе.

Они верују да ниједан војник или полицајац не би смео да удари слику монарха, чак и када би му било наређено. Самаково проглашење ванредног стања после погибије једног демонстранта током ноћног сукоба полиције и присталица ПАД-а, није нимало изменило то уверење.

Слике Краља такође су постављене око комплекса владиних зграда, који подсећа на место одржавања Вудсток фестивала, са травњацима претвореним у блатишта и људима који врше нужду на отвореном, иза импровизованих паравана.

„Данас нећу ићи на посао. Ово је много важније. Па шта и ако изгубим посао, ако ћу тако спасти земљу“, каже Прајод Сирилак, 40-годишњи радник у фабрици аутомобила из Чонбурија, источно од Бангкока.

Чантра, учитељица, такође није отишла на посао, да би допутовала из древне тајландске престонице Ајутаје, 60 км северно од Бангкока, како би учествовала у ПАД-овом „рату“ против Самака.

„Моји ђаци су мали проблем. Моја земља је велики проблем“, каже она.

Суштина проблема у Тајланду јесте да ако демонстранти овим протестима успеју да смене владу, то ће успоставити опасан преседан и посејати семе будуће нестабилности у земљи. Чини се да је једини излаз да Краљ Тајланда Бумибол Адуладеј интервенише и јасно стави до знања да подржава изабрану владу, али и устав земље.

Краљ има 80 година и презире мешање у политику. Међутим, он је једина личност која ужива поверење Тајланђана свих политичких опредељења. Његовом интервенцијом смирена је ситуација и донет нови устав после војног пуча којим је смењен премијер Таксин пре две године. Поново је потребна доза истог краљев- ског лека. Изгледа да би монархија могла опет да спасе Тајландску демократију.

Школа за принцезе и принчеве

Чак петоро белгијских принчева и принцеза кренуло је ове године у исту школу у Бриселу. Колеџ „Синт Јан Беркманс“ пожелео је добродошлицу потомцима Престолонаследника Филипа и Принцезе Матилде, као и деци Принцезе Астрид и Принца Лоренца, Надвојводе од Аустрије.

Престолонаследник Филип доводи децу у школу сваког дана, а овом приликом придружила му се и Принцеза Матилда, пошто је то био први дан школе за њихово најмлађе дете, Принца Емануела. Он је са три године кренуо у обданиште при овој школи.

Принцеза Елизабета (7) кренула је у други разред, а њен млађи брат Габријел (5) похађа трећу, последњу годину за предшколски узраст.

Деца краљевске породице немају никакав посебан третман, каже директор школе Лик Де Коник за фламанске новине De Standaard. „У школи се никад не помиње да су они принчеви и принцезе, осим, наравно, кад се учи о монархији и краљевској породици.“

„Желимо да деца буду без оптерећења. Школа је једно од ретких места на којима могу да буду своји“, каже директор.

Осим троје од четворо деце Матилде и Филипа, двоје од петоро деце Принцезе Астрид и Принца Лоренца похађају ову бриселску школу: Принцезу Луизу-Марију (13) и Принцезу Летицију (5) у школу је довела њихова мајка.

Зашто сам монархиста (4)

Гледајте на YouTube-у!

Милан Крстић, бруцош Факултета политичких наука Универзитета у Београду

Кад сам био клинац, први пут сам чуо да смо ми заправо имали краља, то је било, типа кад сам гледао „Отписане“, па сам видео неке зликовце који иду с Немцима и рекао сам „Зашто ови Немци не изгледају као остали Немци, зашто имају дуже браде, зашто носе шубаре?“, и рекли су ми „Па то су четници“. Ја сам рекао „Четници, то су Хрвати?“, претпостављјући то пошто су Хрвати зли, „Не, нису четници Хрвати“. „Како нису Хрвати, ко су онда четници ако нису добри, нису партизани, нису наши, нису Немци?“. „Па, четници су наши, ал' су зликовци, знаш, они су били за краља.“ „Па зашто су зликовци ако су били за краља?“ „Па, знаш, итд, итд, нема везе... наравно, после сам сазнао многе ствари о томе ко су заправо били четници, и у суштини, онда сам почео да размишљам о монархији, да раздвајам тип монархистичке диктатуре и модерни концепт монархије. То је већ било у неком каснијем периоду када сам био способан да тва прилично тешка концепта раздвојим, значи негде када сам имао 13-14 година. Дакле, могао бих рећи да сам постао монархиста као клинац зато што ми се допадала чињеница да смо ми имали краља и зато што ми је национални понос изгледао много лепши са краљем него са комунистичким диктатором.

Концепт монархије је нешто што ми је остало примамљиво, нешто што сматрам да је одлично, из прагматичних разлога. Дакле, у почетку је то био протест против историје која је писана након II св. рата, историје победника, а касније је то постала реална визија будућности наше земље.

Сматрам да је монархија један сјајан вид повезивања нације и вере са модерном националном државом. Модерна држава мора бити секуларна, не сме зависити од цркве ни у ком погледу, нити црква сме зависити од државе, и мислим да је личност монарха идеалан спој цркве и државе, односно вере, традиције и модерне државе. То је једина инстанца, по мом мишљењу, која би требало да чини симболичан спој између та два ентитета, а са друге стране, опет, да омогућава несметано функционисање и државе и цркве. Дакле, да се настави континуитет грађанске државе, пре свега.

Зато сматрам да би требало да постоји неки вид националног програма који би управо штитио монарх. Не неким конкретним видовима силе, не инструментима силе, него својим ауторитетом који би требало да поседује. Тај национални програм би се заснивао на стварима које су заиста круцијалне у наредних, рецимо, педесетак година, а то би биле европске интеграције, које су заиста примарна ствар за нашу државу због економског развитка, и очување националног идентитета који је више него пољуљан данас. И наравно, покушај да се искрени патриотизам очисти од шовинизма који све више напада.

Сматрам да је за турбулентне ситуације у земљи, које смо имали поготово у претходних пар месеци, добро да постоји нека врста одобрења од стране монарха и да на тај начин монарх преузме улогу омбудсмана, односно народног адвоката, и да брани права народа од осталих државних институција које нису у том моменту способне да врше своју функцију. На тај начин он би био бранилац устава (наравно, постоји Уставни суд који на првом месту штити устав, и краљ није неподложан утицају Уставног суда, није изнад устава, али јесте бранилац народа, у складу са уставом, од осталих државних институција). То је један од темеља енглеске монархије, да се ограничи власт државе над појединцима, да се очува слобода појединца. Комунисти и комунистичка пропаганда су тврдили како се у монархији ограничава слобода појединца, како је држава контролише, то јесте био случај у апсолутистичким монархијама, али модеран концепт монархије је управо супротан. Модерна монархија осигурава слободу појединца, и то не од скоро, него у Енглеској од 1215. и Велике повеље слобода. Сматрам да би такав концепт монархије био идеалан и за Србију као модерну грађанску, либералну, и у исто време, националну државу.