Краљеви Марока и Јордана апелују на председника Обаму

Краљ Мухамед VI од Марока послао је честитку председнику САД Бараку Обами у своје име и у име мароканског народа.

Монарх је позвао председника Обаму да преузме активну улогу у кризи на Блиском истоку, у чијем решавању су потребни „појачани напори да би се постигло коначно, мирно, свеобухватно, праведно и трајно решење сукоба у региону, које ће окончати трагедију палестинског народа и гарантовати стварање стабилне независне државе која ће живети у миру са Израелом“.


Краљ Абдулах II од Јордана честитао је председнику Обами на преузимању дужности, радујући се заједничком раду на решавању проблема у региону.

Монарх је нагласио потребу да се палестинско-израелски сукоб реши на основу „формуле о две државе, која представља најбољи начин да се оствари безбедност и стабилност у региону“. Он је такође „подвукао значај правовременог укључивања администрације САД у озбиљне и ефикасне преговоре“ који би довели до успостављања независне палестинске државе у што скоријем року, каже се у саопштењу јорданског Двора.

Монархија и толеранција

Краљ Бахреина поклонио плац за изградњу католичке цркве

Нова католичка црква биће изграђена у престоници Манами. Одлука Краља Хамада бин Исе Ал-Калифе представља одговор на молбу Папе Бенедикта XVI упућену овој заливској земљи приликом недавне акредитације њеног амбасадора при Светој Столици.

„Јасно је да је због растућег броја католика пожељно да они имају више богомоља“, истакао је Папа приликом аудијенције Насера Мухамеда Јусуфа Ал-Белушија, првог представника овог арапског краљевства у Ватикану.

Око 80 процената становништва Бахреина чине муслимани (60% сунита, 20% шиита). Католици, углавном страни радници из азијских земаља, чине око 10 процената становништва.

Бахреин је прва земља Персијског залива у којој је изграђен хришћански храм, католичка црква Светог срца, која ове године прославља седамдесетогодишњицу, јер је почела са радом на Божић 1939. године.

Односи између Свете Столице и заливске краљевине значајно су унапређени током 2008. године. Не само да је Ватикан примио првог амбасадора из Бахреина, већ се и Краљ Хамад сусрео са Папом Бенедиктом XVI. После састанка од 9. јула, суверен је издао званично саопштење којим позива Светог оца да посети његову земљу.

Зашто сам монархиста (9)

Ја сам монархиста по традицији. У традицији је моје земље, Канаде, да буде монархија. Историјски гледано, монархије су биле стабилније и хуманије институције него њихови конкуренти, републике. Једине заиста успешне републике биле су Рим, Швајцарска, Холандија (која је данас монархија) и Америка. Већина других република биле су катастрофе. Француска република – тренутно у верзији 5.0 – преживела је другу половину 20. века великим делом заслугом једног човека, Шарла де Гола, кога су многи звали некрунисаним краљем током дванаест година његовог председниковања. Зашто је већина република тако спектаткуларно неуспешна? Савремени свет има многе примере стабилних демократских република – Јужна Кореја, Немачка, Италија, Португалија, Грчка и већина држава Источне Европе. Треба приметити, међутим, да ниједна од њих нема јаку демократску традицију пре 1945. године и да их је већина била под диктатуром у овом или оном облику, све до 70-их и 80-их година прошлог века. Ниједна, што је још важније, није била суочена са озбиљном ратном опасношћу или економском кризом и када би – не дај Боже – свет прошао кроз још једну Велику депресију, не видим да би многе од њих опстале.

Период између 1929. и 1932. означио је крај прве ере глобализације, као и крај прве ере глобалног либерализма, у изворном значењу те речи. Сиромаштво и кризе надјачали су слабашне републике Европе и Латинске Америке. Једине републике које су их превазишле биле су Швајцарска, Француска – једва – и Америка. Стабилност Краљевског дома Виндзора и скандинавских династија ни једног тренутка није била доведена у питање.

Наследни положај, нарочито уз велико богатство, ограничава корупцију и амбицију. Политичари на свој положај гледају из угла неколико година до следећих избора, и увек се баве прикупљањем новца. Монарх, или будући монарх као Принц Чарлс, свој положај мора да сагледа из перспективе векова. За разлику од личног богатства појединаца, које са собом не мора да носи одговорност, богатство и слава монарха у савременим либералним демократијама мора. Краљица и Принц од Велса убрајау се међу особе са највише обавеза у Великој Британији, са дневним распоредом који је захтеван колико и код многих министара или високих функционера. Коме је много дато, од њега се много и очекује.

То усађује осећај дужности и службе грађанима, у старинском значењу. Данас се дужност доживљава као незахвална обавеза која се испуњава невољно. Служба грађанима је постала шифра за потчињеност свемоћној држави. Нико нормалан не би желео да буде краљ, али када је некоме то судбина, која је застрашујућа чак и у уставним монархијама, пружа му се велика прилика да утиче на свет. Та перспектива, тај набор векова, монархији даје сјај и раскош. То што толико дуго траје не гарантује да је добра, али наводи на закључак да је то институција која задовољава неке дубоке потребе људског рода. Ту истину занемарујемо на сопствену штету. Они који жуде да замене династију Виндзор и персоналну унију Њеног Величанства и 16 држава Британског Комонвелта неком врстом крунисане републике, спроводе, у најбољем случају, глупу, а често и неискрену стратегију.

Канада, Аустралија и Нови Зеланд могу да имају безличног шефа државе као у Италији или Израелу, неког ко је из анонимности дошао на положај на ком ће да се рукује са страним дипломатама, фигура која је сувише слаба и безначајна да би се супротставила преамбициозним министрима. Монарх, какав је наш садашњи суверен, не може да се тако лако заобиђе. Она је стекла огромно знање јер је много тога видела и веома дуго била изван политичких окршаја као непристрасан посматрач. Ми не знамо какво је њено политичко опредељење. Можемо са приличном сигурношћу да закључимо да није била баш одушевљена г-ђом Тачер, а да су јој се веома свиђали г.Вилсон и г.Мејџор. Међутим, све су те владе функционисале беспрекорно. Својевремено је вест дана била оптужба да је Краљица наводно пребацила г-ђи Тачер да „не брине довољно“, па ипак председница владе није могла – колико год да је њена политика била исправна – да игнорише Круну. Уставни монарх који има част али не и власт, представља драгоцени контролни механизам против злоупотребе власти од стране владајућих политичара. Круна је нешто са чиме политичари не могу да се поигравају.

Краљица и ја

Царица Фара, удовица иранског шаха, можда ће постати неочекивана звезда филмског фестивала Санденс, као главни лик документарног филма „Краљица и ја“.

Када је Нахид Персон-Сарвестани, избеглица из Ирана, одлучила да сними документарац о њој, очекивла је да ће се срести своју супротност. Као дете, Персон-Сарвестани је живела у тешком сиромаштву и гледала ТВ пренос Фариног венчања као да је бајка. Као девојка, придружила се комунистима и учествовала у Хомеинијевој револуцији у којој је шах свргнут и протеран у изгнанство. Када је Хомеини издао њене наде у демократију и наментнуо још репресивнији режим од шаховог, и Персон-Сарвестанијева је била приморана на избеглиштво. Тридесет година касније, пожелела је да нађе одговоре на нека важна питања и потражила је одговоре на правом месту. На њено изненађење, царица Фара ју је дочекала као сапатницу из отаџбине и омогућила јој потпуни приступ свом животу.

Током следећих годину и по дана, Персон-Сарвестани је истраживала царичин свет, са намером да оспори шахову идеологију; уместо тога, морала је да преиспита сопствену. У напору да разумеју једна другу, између две жене је створено неочекивано пријатељство. Сукоб са Фаром око шахове репресије прерастао је од политичког у лични, и објективност Персон-Сарвестанијеве је била пољуљана. Узбудљиво и горко искуство схватања да субјективност није истина, предтавља порврду да је историја онаква каквом су је људи написали. И да људи могу да залече њене ране. „Краљица и ја“ је више него прикладан филм за превазилажење ушанчених политичких позиција.

„Иако сам знала да је она (Персон-Сарвестани) имала сасвим другачију политичку оријентацију, сматрала сам да у неком тренутку морамо да започнемо дијалог и да не треба да заувек у себи носимо непријатељство и огорченост. Зато сам прихватила позив“, каже царица, објашњавајући своју одлуку да учествује у документарном филму.

После одласка из Ирана 1979, заједно са шахом, којји је преминуо 1980, царица је имала мноштво искустава са западним медијима. За многе, она је симбол кривице режима њеног мужа због кршења људских права и гушења слободе говора. За њене присталице, она је веза са старим поретком за који се надају да ће једног дана бити васпостављен.

У неким тренуцима документарац Персонове приказује свргнуту краљицу као модерну Марију-Антоанету. Архивски снимци царице са круном на глави за време церемоније крунисања у комбинацији са старим филмским новостима о њеном прогонству после револуције, док улични демонстранти спаљују њене слике, наглашавају екстрмне контрасте њеног живота. Једног часа, живела је као у бајци, окружена обиљем. Већ следећег, постала је парија. Стари пријатељи су нестали, док је са мужем тражила уточиште после револуције.

Царица је знала да ће једном кад пристане да учествује у филму Персонове, задржати мало контроле над својим портретом. „У једном тренутку, као што се види у филму, била сам уморна и нисам била сигурна да ли исправно поступам. Али онда сам одлучила да наставим. Уосталом, била сам краљица више од 20 година. Иако сам изван земље провела 30 година, још увек гајим осећања према отаџбини.“

Знала је да је Персонова била огорчени противник шаховог режима, али такође и да је ауторка у време револуције била тинејџерка. „Она потиче из веома сиромашне породице. У том узрасту, млади верују да да ће им комунизам донети једнакост и срећу. Зато и даље саосећам са младима у Ирану.“

Оно што филм „Краљица и ја“ чини изузетним и збуњујућим истовремено, јесте неочекивано пријатељство које се развило између две жене. Ауторка је сасвим очигледно била на опрезу да је не заведе царичин шарм. С друге стране, царица је знала да филм лако може да се претвори у оптужбу против ње. Међутим, и режисерка и главна јунакиња филма су се на крају издигле изнад сумњи у ону другу. Кад разговарају, просто не могу да одоле међусобним симпатијама.

„Претпостављам да ће се некима документарац допасти, некима не. Као и било шта друго. Моје присталице које ме познају и које ме разумеју, сложиће се са оним што сам учинила. Али, као што сам рекла, не можете задовољити свакога“, каже царица.

Мало је вероватно да ће она присуствовати пројекцији филма „Краљица и ја“ на Санденс фестивалу или било где другде. „То је Нахидин филм. Искрено, мислим да не бих могла да присуствујем фестивалима... али, желим Нахиди сваки успех.“

Филмски фестивал Сaнденс одржава се од 15. до 25.1. у Парк Ситију у држави Јута (festival.sundance.org/2009/)

Права улога традиције у грађанском друштву

Џон Фокс

Тренутно је на постдипломским студијама из енглеског језика на Универзитету у Оукланду. На Универзитету у Кентерберију стекао је две дипломе, из историје и биологије. Ванредно је дипломирао и на енглеској књижевности 2005.

• Право уважавање традиције, наслеђа и историјских институција представља суштински део настанка и очувања грађанског друштва. Препознавање улоге традиције у стварању институција које одржавају друштвени ред има немерљив значај. Грађанско друштво игра важну улогу у очувању наслеђа; чувањем наслеђа бране се вредности; а одбраном вредности, омогућава се прави напредак друштва. У овом раду ће укратко бити образложена важност традиције за грађанско друштво: као извора искуства, институција и надахнућа.

• Грађанско друштво увек је знало да цени узоран живот; нашем времену остављено је да се окрене од похвала вери, храбрости и духовној чврстини, ка цинизму и заједљивости.

• Дужност је грађанског друштва да преноси врлине својим грађанима, да их охрабрује да понашање прилагођавају моралном закону. То се чини у све три сфере традиционалних институција – конкретно, у сфери цивилне власти, путем закона и образовања; у сфери породице путем преношења вредности и обликовања стандарда понашања; и у сфери религије. Када су све три сфере у хармонији, морални закон је уткан у кохерентан систем вредности. Слаби су заштићени. Јаки су ограничени. Када се те сфере међусобно надмећу, морално ткиво грађанског друштва почиње да се кида.

Прочитајте цео чланак

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

БОЖИЋНА ПОРУКА Њ.К.В. ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИКА АЛЕКСАНДРА II

Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар II упутио је грађанима Србије који Божић славе по Јулијанском календару следећу Божићну и Новогодишњу посланицу.

Поштовани грађани Србије,

У години пред нама бићемо суочени са важним економским одлукама и одговорностима. Иако стручњаци тврде да светска економска криза није погодила Србију у великој мери, наша земља ипак мора хитно да разради добро осмишљену стратегију како да се суочимо са финансијским питањима и решимо наш буџетски дефицит. То можемо учинити једино ако уложимо огромне напоре у планирање и повећање индустријске производње. Морамо се много трудити да привучемо стране инвестиције, што неће бити ни мало лако због опште кризе у којој се налазе стране финансијске институције, и морамо настојати да потпишемо започете уговоре о приватизацији.

Веома је важно да одлучно наставимо путем европских интеграција и наших обавеза са циљем да што пре постанемо земља чланица Европске уније. Сва ова питања су од кључног значаја за будућност Србије и њених грађана. Потреба за јединством међу свима онима који учествују у преговорима је витална. Такође позивам на јединство међу свим учесницима на нашој политичкој сцени уопште а нарочито када су неспорни национални интереси у опасности. Јединство ће дати потребан кредибилитет у нашим сопственим очима као и у очима света.

Морамо свесрдно допринети стабилности и развоју целе регије, Европе и света. То морамо радити ради бољег и лепшег живота сваког нашег грађанина, без обзира на верску или националну припадност. Морамо наставити са јачањем поштовања људских права и принципа демократије у Србији. Морамо поштовати законе. Морамо да радимо на бољој сутрашњици, нарочито будућности за нашу омладину. Морамо наставити са реформама.

Моја породица и ја Вам желимо све најлепше у Новој години, мир, добро здравље, срећу и успех.

Срећан вам Божић,

ХРИСТОС СЕ РОДИ!


ЈУЛИЈАНСКИ/ГРЕГОРИЈАНСКИ

Јулијански календар је био у општој употреби у Европи и Северној Африци од времена Римског Царства до 1582., када је папа Гргур XIII увео грегоријански календар. Реформа је била потребна зато што је у јулијанском систему додавано превише преступних дана у односу на астрономске почетке годишњих доба. Просечно, солстицији ("сунцостаји" — дуго- и краткодневице) и еквинокцији (равнодневице) напредују за око 11 минута годишње у односу на јулијанску годину. Ово је било од значаја јер се датум Ускрса рачуна у односу на пролећну равнодневицу. Док су Хипарх и вероватно Созиген били свесни да је година нешто краћа од 365,25 дана, мада не и за колико, очигледно се у време јулијанске реформе није сматрало да је то значајно. Међутим, грешка се временом акумулирала и то брзином од једног дана сваких око 128 година. До 1582., одступање је износило десетак дана у односу на оно што је требало да буде 325., у време Никејског сабора. Поређења ради, те године је пролећна равнодневица била 11. марта уместо идеалног 21. марта.

Већина католичких земаља је убрзо прихватила грегоријански календар (нпр. Шпанија, Португал, Пољска, већина Италије). Протестантске земље су то учиниле касније, а православне још касније. У Британској империји (укључујући Америчке колоније), после среде 2. септембра 1752., дошао је четвртак 14. септембар. Шведска је током 12 година од 1700. користила модификовани јулијански календар, грегоријански календар је прихватила 1753.

У Русији је јулијански календар коришћен до 1918. (мада је из грегоријанског календара 1700. преузет 1. јануар као почетак године, уместо 1. септембра), мало иза револуције. У краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, календар је изједначен 1919. У Грчкој је до промене дошло тек 1923. За све то време се увећавала разлика између грегоријанског и јулијанског календара; од почетних 10 дана, 1700. се увећала на 11, од 1800. на 12 и од 1900. на 13, колико ће остати до 2100.

Мада су све православне државе (углавном у источној и југоисточној Европи) усвојиле грегоријански календар до 1927., њихове националне цркве су поступале неједнако. Током синода у Цариграду, маја 1923., научник Милутин Миланковић је испред српске делегације предложио ревидирани јулијански календар, чији би соларни део био идентичан грегоријанском до 2800. а лунарни део је подразумевао рачунање Ускрса астрономским путем, у односу на јерусалимске координате. Ниједна црква није прихватила лунарни део (Финска православна црква користи грегоријански Ускрс).

Соларни део календара су прихватиле неке цркве, уз наду за побољшани дијалог са западним деноминацијама: Васељенска цариградска патријаршија, патријаршије у Александрији (грчка) и Антиохији, православне цркве Грчке, Кипра, Румуније, Пољске, Бугарске (ова задња 1963.) и Православна црква у Америци (мада је неким парохијама ПЦА дозвољено да користе јулијански календар). То значи да ове цркве прослављају Божић на исти дан када и западни хришћани, 25. децембра по новом календару, закључно са 2799. Цркве Јерусалима, Русије (далеко најбројнија), Грузије, Украјине, грчки старокалендарци и српска црква (на територији бивше Југославије и расејању, а такође и непризнате цркве, црногорска и македонска) и даље користе јулијански календар; Божић се прославља такође 25. децембра, али по старом календару, што одговара 7. јануару по новом календару (до 2100.).

У Србији и међу Србима у бившој Југославији и свету се прославља тзв. Српска нова година такође позната и као Православна нова година, тј. 1. јануар по јулијанском календару (14. јануар по новом).

Пријатељство скандинавских наследника престола

Принцеза Викторија од Шведске нема старије браће, али су јој принчеви Фредерик од Данске и Хакон од Норвешке као браћа. Пошто их удаљеност и распореди активности спречавају да се виђају онолико често колико би желели, комуницирају путем СМС порука или и-мејла, рекла је Принцеза Викторија, која је признала да када су заједно, једна од уобичајених тема им је шта ће се догодити када једног дана наследе престоле својих земаља.

Они добро разумеју обавезе које круна подразумева, и познају њене мане. Оно што највише смета Викторији јесте недостатак приватности. „Понекад осећам као да уопште немам приватан живот, али, у целини, најважније је да имам улогу за коју сам се спремала од детињства и да сам се добро упознала са њом“.

У тренуцима када је нерасположена, увек може да рачуна на подршку својих старијих „побратима“.