Под насловом „
Америчко крунисање“, Лос Анђелес Тајмс објавио је чланак са којим је тешко не сложити се имајући у виду раскошну церемонију која је организована у Вашингтону. Речи могу да обману, али оно што се види, углавном не.
Пре једног века Теодор Рузвелт објаснио је да је амерички председник „изабрани краљ“, постављајући наизглед невероватну тезу да су САД у суштини монархија у републиканском оквиру. Упоредите овлашћења која има Његова Моћност са ограничењима британског монарха и видећете нешто сасвим супротно од онога што су земље Британског Комонвелта – то јест, републиканске владе камуфлиране монархистичким оквиром, до тачке на којој постају „крунисане републике“, лишене краљевског духа.
Као што је Дејвид Флинт приметио у чланку „
Председник Обама: инаугурисан изабрани краљ“, „истакнути британски правник, Лорд Халишам, објаснио је да амерички систем почива на 'изборној монархији са краљем који влада окружен правим двором и чак, краљевском породицом, али није формално монарх'. То је упоредио са системом у Британији за који је рекао да је 'република са доживотним наследним председником, који, будући да је у питању краљица, јесте формални монарх, али не влада'.“
Међутим, оно што је у свему томе битно јесте да су оба тренда супротна конзервативним назорима, пошто оба карактерише јасно непоштовање уставних оквира. Као што су амерички републиканци узнемирени због тога што се њихови суграђани обезнањују на Принцезу Обаму и што им држава постаје монархија по свему осим по имену, тако су монархисти Британског Комонвелта забринути због све уочљивије кастрације сопствених устава, што представља тиху ликвидацију Њеног Величанства.
Новинарка Би-Би-Сија Кети Кеј била је помало запањена „
крунисањем Краља Обаме“:
„Дакле зато сте нас избацили пре пар векова. Просто сте заменили помпу и церемонију наследне монархије помпом и церемонијом изборне монархије. ОК, нисте се одлучили за династије Буш и Клинтон, што је стварно збунило наше европске крунисане главе, али фанфаре са којима је Каролина Кенеди дочекана на политичкој сцени јасно наговештавају да америчка опчињеност краљевским породицама још траје.
Прошле недеље Вашингтон је изгледао као Лондон приликом неких од догађаја везаних за Краљевску породицу. Љубазне хостесе цвркућу на телефону позивајући високе званице на пред- и пост-инаугурационе прославе. А званице пребројавају позивнице у стотинама, не десетинама...
Постоји, пак, и озбиљнија страна проблема што се Брак Обама третира као изабрани монарх; она која се посебно тиче новинара. Кад је неко постављен на пиједестал, новинарима одједном постаје тешко да га 'убаце у машину'. То се догодило 2003. године пред инвазију Ирака и постоји ризик да се догоди поново.
У Британији грађани поверавају церемонијалне дужности Краљици, што им оставља слободу да третирају премијера онако као што он и јесте – као изабраног државног службеника кога плаћају порески обвезници и који служи интересима грађана. Док су „кооперативни“ новинари у Белој кући постављали Џорџу Бушу удворичка питања, Тони Блер је био изложен правом политичком линчу. То је много лакше када не морате да устајете кад неко улази у просторију.“
Није никаква тајна да британска левица има амбицију да укине монархију, али како разумети кенедијанске тенденције америчких левичара да успоставе сопствену националну династију? Ваљда је то због тога што левица жели ничим спутану демократију, једнакост и „напредак“, а десница хоће демократију са ограничењима, слободу и уставност.
Зато је изборна монархија интуитивно блиска америчким демократама, док је наследна монархија неподношљиви анахронизам за британске, канадске и аустралијско-новозеландске либерал-лабуристе. Какво право има наследни монарх да каже „не“ изабраној влади, хорски сложно кажу они.
Има основа за закључак да ће ова контрадикција у самом срцу америчког бића, која је протеклих година навела неколико конгресмана, укључујући Барнија Френка и Харија Рида, да предложе опозив 22. амандмана америчког устава, наставити да еволуира ка увођењу монархије у САД. Конгресмен Хозе Серано је у више наврата (1997, 1999, 2001, 2003, 2005, 2007 и 2009) предлагао заједничку резолуцију Конгреса и Сената којом би се опозвао 22. амандман и тиме уклонило ограничење броја мандата председника. Сваки пут, осим последњег, предлог резолуције није био одобрен од стране комитета Конгреса.
Али, данас, када у Конгресу демократе имају убедљиву већину, и када председник Обама преузме функцију, мора се размотрити могућност да такав предлог има озбиљне шансе.
У понедељак 22. фебруара 1882. године (по старом календару) пре подне, баш кад су се чиновници, трговци, професори и ђаци спремали да изађу на топло претпролећно сунце, цео овај свет застаде, ослухну и погледа увис, као да би хтео запитати јата расплашених врабаца и голубова шта се то догодило. Одмах затим, оздо од скупштине, забрујаше весели гласови и узвици. Таласи народа који се зачас искупи поплавише Теразије и зауставише се пред Двором. Тог тренутка, Народна скупштина прогласи Србију краљевином, а Кнеза Милана Обреновића IV за Краља Србије 
Милана I. Проглашавањем Краљевине, Србија није добила само владарске титуле, већ и многе културне институције. Лицеј је постао Велика школа, озакоњена је основна школа и систем гимназијског образовања. Српско учено друштво је постало Српска краљевска академија, са Јосифом Панчићем као председником.
