Без краља не ваља

Зоран Пановић, часопис Статус, 01.03.2008.

То што је мањинска, али ваљда битна, Србија ускраћена за рефе­рендум о монархији, оставља нам сумњу да у битним деловима политичке елите (и ма колико се она представљала за националну, демократску и саборну), тиња искра комунизма (што не треба поистовећивати са републиканизмом), тачније искра која се опире макар и симболичком (протоколарном) уобручавању власти. Једноставно, не иритира престолонаследник (ЊКВ) највише због тога што не зна добро српски језик, већ што монархија, у садашњем контексту, прети да из темеља промени ментални склоп у Србији. И систем вредности. И због тога се она ниподаштава, више него због наводне анахроности. Логично да Милошевић монархију није узимао за озбиљно, али за ове данас она је ретроградна, антитрендовска тема, јер не одговара интересном месијанству. Парадоксално, али се чини да монархија више иритира „трон и олтар“, „домаћине“ и „сабораше“, него неке републиканце. Зар није апсурдно да су неки од највећих противника АВНОЈ-а (укључујући и неке наводне монархисте), игнорисањем, прећутним одустајањем, или арогантним одбијањем да монархију уопште узму у обзир, управо дали легитимитет тим „шумским тековинама“.

О новом Уставу Србије (изгласаном на сумњивом референдуму), Коштуница воли да говори као о „митровданском уставу“ тобоже да му да историјску тежину „црвеног слова“, и да му наметне име које, иначе, само историја може да наметне. То „тепање“ Уставу највише говори о потреби владара (његовог самопоимања), да се „угради у историју“, али цела уставна композиција и прича (са косовским тежиштем), не може одагнати утисак осујећености и преваре арогантним прећуткивањем монархије као алтер­нативе. Није ту толико битна прича колико је данас монархија адекватна (адаптибилна) за Србију (вероватно није), већ је најбитнији тај осећај преварености и олаког одбацивања тема које ти више не користе, а што мора иритирати и поштеног републиканца, чак помало будећи у њему неки монархистички ген. Додуше, добрим делом и прагматичном политиком Зорана Ђиндића као премијера, ЊКВ и његова породица постигли су степен присуства и утицаја у јавности који не би био много већи ни да је Србија и формално монархија. Некако се та монархистичка компонента интегрисала као легитимни део српског републиканизма и утрнула монархистички нерв у масама. И то присуство сигурно није криво за накарадност република­низма. Али, Рубикон се симболички не прелази, те је питање о мона­рхији пре свега принципијелно.

Штета што Србија ту „двосмисленост“ не користи и у болнијим темама, косовској, на пример. Да Косово буде „и ово, и оно“. Да не помињемо да би можда све било лакше по принципу „једна земља два система“ на пример, „Краљевина Србија и Косово“.

Некада је Џони Штулић певао „анархизам ми је био у крви“. Замените анархизам монархизмом, и добићете још једну шарену лажу у каталогу постојећих. И због тога је монархија принципи­јелно питање, и за део елите, и за добар део масе. По питању „генома“. Кад се појавио на Видовданском сабору 1992, вероват­но ни Престолонаследник није очекивао да ће за 16 година стајати на истом месту, у другим околностима, на митингу „Косово је Ср­бија“. То тек не би поверовали наивни, опијени паролом „без краља не ваља“.