Кад монархисти утихну

24/11/2009

Светислав Басара: Фамозно


Некако су утихнули монархисти. Ко би данас, 2009. године, могао помислити да је на почетку вишестраначја у Србији постојало неколико партија у чијем је програму била обнова монархије.

СПО је, претпостављам, остао веран идеји монархије, али радикали и дссовци су - принципијелни каквим их је бог дао - прешли у табор заклетих републиканаца. Ништа чудно: у Србији су импулси гузице кључни фактор уобличавања политичких доктрина. Разумем Милошевића и социјалисте; људи су комуњаре, по природи ствари не могу бити за краља и отаџбину. Али зашто ником после петооктобарског преврата није пало на памет да предложи референдум на коме би народ одлучио о будућем друштвеном уређењу, не знам.

Знамо, међутим, начин на који је легална Краљевина Југославија претворена у републику. Добили би републиканци на том референдуму, нема збора. Али, ако баш хоћемо да цепидлачимо, без одржаног референдума, постпетооктобарска власт је - хтела то или не - смело наставила Титовим, у суштини нелегалним путем. Ни то није чудо. Тај пут је широк и удобан за свакога ко је на власти, али је сваким даном све трновитији за поносног носиоца републиканског суверенитета - народ. Док сам био млађи, знао сам сатима да са мојим пријатељима - републиканцима водим жучне расправе о предностима монархије. Кључ је, господо, у носиоцу суверенитета; све остало је споредно и варира од случаја до случаја, од државе до државе, тако да имамо и напредне краљевине и зулумћарске републике. А и обратно, разуме се.

Проблем Србије није то што је република; проблем су „републиканци“. Политичка ситуација је овде, заправо, јако слична оној у античкој Атини у којој је демократија била неспорна, али ограничена на уски слој слободних грађана, дочим су робови, жене и деца - данашњим речником „мањинске групе“ - били лишени свих права. Ваљда због тога што припадамо византијском културном кругу, наше владајуће врхушке поступају слично као атинске олигархије с тим што организују „слободне и демократске изборе“. Нећу да будем толико задрт па да кажем да ти избори нису заиста слободни и демократски. Али ћу рећи да после избора овде више ништа није слободно ни демократско.

Мандат носиоца суверенитета, народа, наши вожди преконоћ отму, присвоје и вршљају по земљи и иностранству како им падне на памет. Народ је, у политичком смислу, само једна од функционалних апстракција; његова безобличност и аморфност онемогућава да „осети“ да је лишен суверенитета. Али краљу - конкретној личности - суверенитет ма колико био симболичан никада не може бити одузет. Осим тога, монархије - ма какве биле - увек подразумевају одређен ниво упристојености, протоколарности и цермонијалности које аутоматски дисквалификују владавину непосредности простаклука и дилетантизма - двају највећих непријатеља Републике Србије и српског народа. И коначно, нема у постојећим уставним монархијама краља који располаже таквом мером моћи и бахатости коју приграби сваки наш републикански сердар чим се докопа кормила републике. Може бити да су баш зато, у част својих краљевских овлашћења, наши републиканци на грбу републике задржали симбол монархије - круну.

2000 ЧЛАНОВА НА ФЕЈСБУКУ!

Даме и господо,
браћо и сестре,
драги пријатељи,

наша група на Фејсбуку сада има више од 2000 чланова! Најлепше вам захваљујем на подршци и позивам да наставите да промовишете идеју уставне парламентарне монархије као супериорног облика владавине.

С вером у Бога, за Краља и отаџбину!

Гаврило Дошен
Председник Монархистичке Иницијативе

Демократија или монархија?

Др. Ханс-Херман Хопа је економиста Аустријске школе и либертаријански/анархо-капиталистички филозоф, истакнути члан Института Лудвиг фон Мизес, оснивач и председник Друштва за својину и слободу и уредник Журнала либертаријанских студија. Предавао је економију на Универзитету Неваде у Лас Вегасу и Универзитету Џон Хопкинс у Болоњи.

Лу Роквел: Докторе Хопа, реците нам нешто о демократији и монархији?

Ханс-Херман Хопа: Прво треба уочити да државе, било да су монархије или демократије, нису предузећа. Оне не производе ништа што би се продавало на тржишту и не плаћа им се за њихове производе, него живе од пореза који су начин на који им грађани плаћају. Дакле, ја не заступам ни монархије ни демократије, али ако треба да се бира између два зла, монархијске или демократске државе, онда монархије имају извесне предности. Разлог је тај што је јавност, у начелу, гледала на краљеве као на оно што они јесу, то јест, привилеговане особе које опорезују своје поданике, и што је, зато што су сви знали да „ја не могу да постанем краљ“, постојао отпор према покушајима од стране краља да повећа порезе до нивоа експлоатације својих поданика.

Под демократским режимима, настала је илузија да сви владамо сами собом, иако је савршенио јасно, наравно, да и под демократијом постоје владари и они којима се влада, али, због чињенице да је свако потенцијални државни функционер, настала је илузија да „ми владамо собом“ а то је довело до смањења отпора који је постојао према краљу што се тиче покушаја повећања пореза.

Међутим, постоји још важнији недостатак демократије у поређењу са монархијом. Краљ може да се замисли као особа која сматра земљу својим приватним власништвом а људе који живе у њој станарима који му плаћају неку врсту станарине. С друге стране, демократски политичари не поседују земљу, они су привремени кућепазитељи на четири или осам година, а улога власника у односу на улогу кућепазитеља је веома, веома различита. Замислите, на пример, да сам ја некога прогласио за власника куће, тако да он може да је прода на тржишту, да може да одреди ко ће да га наследи, и да, са друге стране, дам кућу, исту такву, некоме кога сам на четири године прогласио за кућепазитеља. То јест, некога ко не може да прода кућу, не може да одреди наследника, али може да од коришћења куће у одређеном периоду остварује исти приход. То наводи на закључак да ће привремени кућепазитељ искористити капиталну вредност коју поседује земља за што је могуће краће време, јер, на крају крајева, он не мора да сноси трошкове амортизације капитала, јер, уосталом, кућа није његова. Док краљ, будући да је власник куће, има дугорочнији интерес, и неће хтети да искористи капиталну вредност што је пре могуће, јер би се то, у крајњем исходу, одразило на нижу цену куће, односно земље, и одразило би се, наравно, на нижу вредност власништва које се преноси на следећу генерацију. Дакле, краљ има дугорочнији интерес, он жели да сачува, можда и увећа вредност земље, док демократски политичар има краткорочну оријентацију и жели да максимализује свој приход у што краћем року, по цену губитка капиталне вредности.

Лу Роквел: Један од закључака Ваше књиге, Демократија: божанство које је изневерило, који ме је највише импресионирао, јесте разлика у ратовима које су водили монарси и демократски режими, која се састоји у томе што су монархијски ратови били, како је описао Мизес, „војнички“, а демократски ратови су подразумевали масовна убијања цивила, у размерама које пре тога нису виђене у историји човечанства.

Ханс-Херман Хопа: То почиње са нечим што има везе са чињеницом да су монарси сматрали земље за своје власништво, па су разлози за ратове, по правилу, били спорови око власништва. Да ли сам ја власник овог замка или је то неко други? Да ли ја поседујем ову покрајину или неко други? Циљ рата је увек био ограничен, док су под демекратским режимима ратови постали идеолошки. Циљ је да се ослободи нека земља, да њено становништво прихвати неку другу идеологију, а тада је тешко одредити кад је такав циљ остварен. Једини поуздан начин да се то утврди јесте да се побије цело становништво земље која се окупира, док монарх, наравно, никад нема такав интерес, јер он, у крајњем случају, жели да дода неку покрајину, неки град, неки замак, свом приватном поседу и жели да проузрокује што је мање могуће штете. Дакле, монарсима је било лако да започну рат, али им је такође увек било веома лако да одреде кад је циљ рата остварен, и да рат заврше. Никад није постојала идеолошка мотивација за ратове између краљева, док је у случају демократских држава, у грађанским или верским ратовима, реч о сукобу цивилизација, сукобу система вредности, што чини готово немогућим да се рат оконча, а поред тога, јавност је ратове које су водили краљеви сматрала краљевим ратовима. Краљеви су морали да се у великој мери ослањају на добровољце који ратују за њих, док у демократским државама цела земља иде у рат и сви њени ресурси се стављају на располагање за ратне потребе, а по правилу, са демократијом је дошла и обавезна регрутација. Данас у САД нема обавезне регрутације, али типична ситуација у демократским државама је, наравно, да она постоји, грађани могу да буду силом увучени у рат, под изговором да „имају интерес у рату, пошто, у демократској држави, имају учешће у власти“ и зато морају да се боре у ратовима које њихова држава води, док у монархијама грађани нису учествовали у власти и сматрало се да су ратови краљева ствар, јавност је била ентитет који је потпуно одвојен од државе, те је стога њено учешће у ратовима било веома ограничено.

Лу Роквел: Покојни Ерих фон Кенелт-Ледин, кога смо обојица имали част да познајемо, истицао је да је једна од ствари која му се свиђа код монархијског облика владавине то што је у њему било много мање национализма, који је једна од главних црта 20. и 21. века, и то што у монархијама нико није мислио да има ичег лошег у томе што, рецимо, неки немачки племић прихвата службу код руске царице, или што нико није сматрао људе који су се борили на другој страни за „издајнике“. Наравно, са успоном демократије дошло је и до успона агресивне и трагичне филозофије национализма.

Ханс-Херман Хопа: Висока аристократија је, да тако кажем, била најинтернационалистичкији слој људи. Скоро сви високи племићи били су браковима или на друге начине, родбински повезани са племством у другим земљама. Немачки цар био је рођак британске краљевске и руске царске породице, Кенелт-Ледин чак истиче да су све владајуће куће из Европе биле такође повезане на неки индиректни начин са Мухамедом, преко исламских земаља, а зато што су сукоби између монарха били породичне свађе, било је, такорећи, немогуће да се међу њима створи осећање национализма, јер су они сами били најинтернационалнија класа која је постојала, у којој су националистичка осећања била потпуно страна и неуобичајена.

ДЕМОКРАТИЈА: БОЖАНСТВО КОЈЕ ЈЕ ИЗНЕВЕРИЛО

Принцезе отвориле Музеј „М“ у Лувену

Њ.К.В Принцеза Матилда од Белгије и Њ.К.В. Принцеза Максима од Холандије званично су прошле недеље отвориле реновирани Музеј „М“ у једном од најстаријих белгијских градова, Лувену, седишту једног од најстаријих универзитета у Европи. Принцезе су посветиле део времена разговору са присутним грађанима. Као и обично кад су заједно, Принцезе су се лепо забавиле пресецајући траку и проглашавајући музеј отвореним.

У музеју је тренутно изложена колекција фламанског сликара Роџера Ван дер Вејдена, једног од најзначајнијих средњевековних уметника из овог дела Европе.

Најпопуларније краљевске летње фотографије

По гласовима чланова „Краљевских форума“


Престолонаследница Викторија од Шведске са вереником Данијелом Вестлингом на прослави њеног 32. рођендана, 14. јула 2009, у Борголму. Принцеза ће се венчати у катедрали Светог Николе у Стокхолму, 19. јуна 2010. Будући супружници изабрали су овај датум по традицији шведске краљевске породице. Родитељи Престолонаследнице, Краљ Карл XVI Густав и Краљица Силвија венчали су се тог дана 1976. године, Престолонаследник Оскар (будући Краљ Оскар I) оженио је Јозефину од Лојхтенберга истог дана 1823. године, а Престолонаследник Карл (будући краљ Карл XV) венчао се са Принцезом Лујзом од Холандије такође 19. јуна, 1850. године.



Краљици Елизабети II показају младунче лабуда које је остало без родитеља за време церемоније „Пописа лабудова“, древног ритуала пребројавања лабудова на реци Темзи, 20. јула 2009. По традицији, британски монарх је власник свих необележених лабудова, што потиче још од 12. века, када су ове птице биле уобичајена храна на краљевској трпези. Ове године Њено Величанство, у функцији „Господарице лабудова“, по први пут у својој владавини присуствује Попису лабудова, а такође је и, после неколико векова, први монарх који посматра церемонију.



Белгијски Престолонаследник Филип и његова супруга Принцеза Матилда разговарају док Краљица Фабиола држи јабуку, на традиционалној војној паради којом се прославља Национални дан испред Краљевског Двора у Бриселу, 21. јула 2009. Удовица Краља Бодуена (стрица Престолонаследника Филипа) нашалила се на рачун анонимних претњи смрћу које су примиле белгијске новине, у којима се наводи да ће „бити убијена самострелом за време прославе Националног дана“. „Ево јабуке“, као да Краљица поручује, „а где си ти, Виљеме Теле?“

Принц и Принцезе отворили изложбу “Ово је наша Земља 2“

Њ.К.В. Принц Филип и Принцеза Матилда од Белгије и Њ.К.В. Принцеза Викторија од Шведске у среду су званично отворили изложбу “Ово је наша Земља 2 – од Кјотоа до Копенхахена“ у бриселском комплексу „Тур и Таксис“. То је други наставак изложбе „Ово је наша Земља“, која је посвећена одрживој енергији и развоју. Због великог интересовања, првобитна поставка је обновљена, под новим насловом и са новим нагласком на утицај човековог присуства на Земљи, биодиверситет, глобално загревање и друга питања савременог света.

Принц и Принцезе показали су своју подршку напорима да се подигне свест о потреби да се промени устаљени начин живота у суочавању са глобалним загревањем, климатским променама и свиме што је са њима повезано.


Истог дана, Принц Филип и Принцеза Викторија присуствовали су и конференцији „Клима и запошљавање – глобални програм ЕУ“, у организацији Шведске, која тренутно председава Саветом Европске Уније.

Њ.К.В. Престолонаследник Хакон у Авганистану

Норвешки Престолонаследник Хакон био је у прилици да се прошле недеље лично увери како живе припадници трупа из његове земље у Авганистану.


На путу од Кабула до Мајменаха и Фаријаба и назад, он је слушао како војници помажу обнову ове државе.

„Било ми је лепо да будем овде и својим очима видим каква је ситуација за припаднике норвешких оружаних снага“, рекао је тридесетшестогодишњи принц. „Импресиониран сам доприносом норвешких снага и много сам научио“.


Као официр по образовању, Хакон свакако цени оно кроз шта пролазе његови сународници. Он је служио у Краљевској норвешкој морнарици и стекао први ниво образовања на Краљевској поморској академији, после чега је провео годину дана на торпедним чамцима.


Он није први европски наследник престола који обилази трупе у Авганистану. Крајем прошле године дански Престолонаследник Фредерик посетио је војне базе у покрајини Хелманд, а у априлу ове године Престолонаследник Вилхелм-Александар од Холандије био је у посети трупама стационираним у покрајини Урузган.

95. годишњица Церске битке

Церска битка, једна од првих битака у Првом светском рату, вођена је од 16. до 20. августа 1914. на широком простору планине Цера. Српска војска под врховном командом Њ.К.В. Принца Регента Александра Карађорђевића извојевала је против аустроугарских трупа прву савезничку победу у Првом светском рату.

Шпански краљ и краљица отворили највећи телескоп на свету

У петак, 24. јула, Њ.К.В. Краљ Хуан Карлос и Краљица Софија од Шпаније званично су означили почетак рада телескопа ГТЦ (Gran Telescopio Canarias), или Грантекан, који се сматра за најјачи и најнапреднији телескоп на свету.

Нови „крунски драгуљ“ постављен је на 2400 метара надморске висине, на јесном од најповољнијих места за астрономска посматрања на северној хемисфери – опсерваторији Рок де лос Мућаћос на острву Ла Палма, које је УНЕСКО прогласио за Светски резерват биосфере. По речима Хозеа Мигуела Родригеза Еспинозе, директора пројекта ГТЦ, то је „идеално место за посматрање васионе јер је ретко насељено и углавном неосветљено“.

Камен темељац за изградљу овог телескопа положио је 2. јуна 2000. Њ.К.В. Принц Фелипе од Астурије, шпански престолонаследник, који је познати љубитељ астрономије, а у јулу 2007. године присуствовао је „првој проби“ новог телескопа.

„Са овом опсерваторијом, Канарска острва и њихови грађани показали су да осим завидне туристичке понуде имају и несумњиве могућности за развој и нове иницијативе уз подршку остатка Шпаније“, рекао је Краљ Хуан Карлос током церемоније отварања.

Краљица Маргарета II креирала костиме и сценографију за „Свињара“

Њено Величанство Краљица Маргарета II од Данске представила је костиме и сценографију које је креирала за балет „Свињар“, на прес конференцији одржаној у Пантомима театру у забавном парку Тиволи, 15. јула.

Краљица Маргарета изјавила је да је инспирацију за костиме добила од карикатура које су прилазивале чланове краљевске породице. Користивши боје као што су дречаво зелена, ружичаста и љубичаста, Краљица је рекла да су је више инспирисали „коментари људи који не припадају њеном свету“.

Њено Величанство такође је саопштила да је као девојчица играла улогу принца у школској представи „Свињара“. „Свакако нисам била за улогу ружичасте принцезе“, рекла је Краљица уз осмех. Нагласила је колико јој значе дела Ханса Кристијана Андерсена, јер је његове бајке читала својим најстаријим унуцима, Прнчевима Николају и Феликсу. Балет „Свињар“ је четврта представа Пантомима театра од 2001. године, када је Краљица Маргарета постала његов сценограф. У балету наступају играчи из Данске, Норвешке, Финске, Шпаније, Португалије, Француске, Енглеске и САД. Премијера је одржана 16. јула, а представа ће се играти до 20. септембра. „Свињар“ је бајка Ханса Кристијана Андерсена у којој се сиромашни принц прерушава у свињара да би завео цареву кћерку.

100. годишњица рођења Милене Павловић-Барили

Ретроспективном изложбом дела Милене Павловић Барили, која је у петак отворена у Галерији Српске академија наука и уметности (САНУ), под називом „Звезданим трагом”, почело је обележавање 100. годишњице рођења најзначајније српске сликарке.

Tреба да обновимо монархију у САД!

Стефан Кинсела, 2. јула 2009.

Прослава 4. јула као либертаријанског празника постала је мало неподношљива. Сецесија од Британије била је грешка. Лако се може схватити да Устав САД мије био никакво либертаријанско достигнуће као што се залуђују конзервативци и либертаријанци. Декларација независности из 1776. довела је до мобилизације, рата и свих зала која из њега произилазе – по речима Џефа Хамела, до „владиног дуга без покрића, папирног новца, астрономске инфлације, контроле цена, закона о јавним набавкама, обавезе снабдевања војске и опште мобилизације“. Хммм, не звучи ми баш либертаријански. Одузимање, мобилисање, ропство, убијање. Глорификовање демократије. Ширење империје. Ушанчивање корпоративних интереса у држави. Замена традиционалног поретка обожавањем демократске државе.

Монархија није савршена, као што образлаже Ханс Хоп, али прелазак из монархије у демократију није био „прогрес“ као што чак и неки либертаријанци погрешно верују (као што је Хоп приметио, „иако свесни економских и етичких недостатака демократије, и Мизес и Ротбард гаје симпатије према њој и гледају на транзицију од монархије ка демократији као на прогрес“). Кад кажем да је сецесија од Британије била грешка, либертаријанци – којима је испран мозак како школским ТВ програмом тако и рандовском проамеричком митологијом – пошизе! „Ти хоћеш да имамо краља? Страшно!“, или „Али Британија је више социјалистичка од нас!“. Као прво, ја не желим да имамо краља. Ја желим да немамо државу: ни краља, ни конгресмене, ни порезнике. Али, ми сада имамо краља, само под другим називом: он може да нас опорезује, да нас убије, баш као и страшни баук-монарх. Држава је апсолутни господар свег власништва, као у феудализму. А враћање у социјалистичку Британију било би страшно – међутим, да ли би европске монархије постале демократске социјалистичке државе да се Америка није одвојила од Британије? Сецесија је довела до конструктивистичког новог поретка заснованог на „рационалном, научном“ документу и одбацивању традиционалних, неписаних ограничења државне власти, чиме је утрт пут демократији, али и демокртаској тиранији и свим пошастима 20. века – светским ратовима, холокосту, хладном рару, комунизму, нацизму, фашизму, великој депресији... Лакомислени утопизам Америке искварио је државу-мајку Британију и учинио је неподобном за враћање у њено окриље. Али, шта би било да се нисмо одвојили? Порез од један посто који се плаћа краљу који је далеко – звучи ли то неком привлачно?

Да не мрзим све државе и заставе толико, можда бих овог 4. јула подигао старог доброг Јунион Џека!

Принц Чарлс уручио орден Роберту Планту

Роберт Плант је примио орден Команданта британске империје од Принца Чарлса на церемонији у Бакингемској палати прошлог петка. Тим чином је бивши певач легендарне рок-групе Лед Цепелин коначно по угледу престигао гитаристу Џимија Пејџа.

Док је Пејџ носилац Ордена британске империје, Плант сада има орден Команданта британске империје, који је за један ранг виши.

Лед Цепелин нису наступали заједно од децембра 2007. године, када су одржали концерт у лондонској арени О2. Иако је Пејџ покушавао да поново окупи групу са басистом Џон Пол Џонсом и бубњарем Џејсоном Бонамом (сином покојног Џона Бонама), Плант је одбио да им се придружи.

Када су га новинари питали да ли постоје шансе за поново окупљање Лед Цепелина, Плант се претварао да не чује добро. „Понекад помало оглувим на једно уво, нарочито кад неко прича без везе“, рекао је.

Скандинавски краљеви и краљице на Миленијумској прослави у Литванији

Њ.В. Краљица Маргарета II од Данске, Њ.В. Краљ Карл XVI Густав и Краљица Силвија од Шведске и Њ.В. Краљ Харалд V од Норвешке присуствовали су прослави Миленијума имена Литваније у престоници Вилнусу прошлог понедељка.

Прослави су присуствовали и други шефови држава - председник Исланда Олафур Рагнар Гримсон, председник Летоније Валдис Затлерас, председник Пољске Лех Качински, председник Украјине Виктор Јушченко, председница Финске Тарја Халонен и председник Грузије Михаил Сакашвили, као и кардинал Анђело Содано, легат папе Бенедикта XVI и премијер Естоније Андрус Ансип.

Прослава је започета церемонијом подизања заставе на тргу Дауканто и обраћањем одлазећег председника Литваније Валдаса Адамкуса, после чега су гости присуствовали миси у вилнуској катедрали. Председник Адамкус је потом отворио реновирану Палату владара Великог Војводства Литваније.

После подне су краљевски и други гости присуствовали концерту „Песма векова“ у парку Вингио. После тога, председник Литваније приредио је гала вечеру у дворишту председничке палате, у част хиљадугодишњице првог помињања имена Литваније у писаним документима и дана државности Литваније (дана крунисања Краља Миндаугаса).

Њ.Ц.В РЕЗА ПАХЛАВИ ПОДРЖАВА ПРОТЕСТЕ У ИРАНУ

Национални прес клуб у Вашингтону, 22. јуна

Даме и господо,

Хвала вам свима што сте дошли. Хвала што сте посветили време и пажњу вапају за слободом и демоктратијом на улицама Ирана. Из прве руке могу да вам потврдим колико моји сународници цене вашу великодушну пажњу. Највише што данас могу да урадим за вас јесте да вам пренесем у каквим су условима моји сународници данас, које су њихове наде и страхови.

Имајте у виду да су за велику већину Иранаца, који су рођени после исламске револуције, тренутни догађаји најзначајније искуство у њиховом колективном памћењу. Храброст њихових уверења даје наду за мир и демократију у најнемирнијем региону света. С друге стране, њихов пораз ће охрабрити екстремизам од Ирана до обала Леванта. У најмању руку, угрозиће мир у региону и опоравак глобалне економије због страха од тероризма, успоравања глобализације и драстичног пораста цена нафте. У најгорем случају, фанатични тирани – који знају да будућност не припада њима – могу да окончају своју владавину нуклеарним ратом.

Шта ће бити од та два, то је питање. Апелујем на вас да не потцењујете улогу коју играте у исходу. Међународни медији су већ постали жила куцавица која повезује разне делове покрета отпора у Ирану. Зато режим злокобно упозорава медије да само званично одобрени извештаји могу да се шаљу из земље. Ограничавајући излаз информација медијима, режим истовремено омета пријем сигнала и ограничава саобраћај на интернету у Ирану. Али, режим се највише плаши трећег вида комуникације, од уста до уста, од једне ћелије отпора до друге, од вођа до следбеника. Режим не може да се бори против људи који су јединствени. Само потпуни прекид токова информација може да изолује појединце, тако да могу да буду надвладани. Зато исход ове борбе зависи и од способности слободних медија да се супротставе мраку цензуре светлом информација.

Ваш други допринос чини информисање политичара у вашим земљама о бруталном насиљу режимских батинаша у цивилу над ненаоружаним грађанима. Ваше владе инсистирају да се неће мешати у унутрашње ствари Ирана. Поздрављам такву одлуку. Било какав покушај у том смислу дао би тиранима изговор да изгладе сопствене несугласице и прогласе сваког ко се бори за слободу за страног агента. Али, то није све што они раде. Они сваку изјаву у одбрану људских права проглашавају за страно мешање, користећи забуну. Од животног је значаја да слободни свет не падне у замку таквог цинизма у име реалне политике.

Универзална декларација о људским правимане познаје државне границе. Њена одбрана није само морално питање, то је обавеза свих влада које су је потписале. То је и у њиховом интересу. Нико неће имати користи од затварања очију пред ножевима и жицама којима се касапе лица и уста наших младих и старих, или пред мецима који су прострелили нашу вољену Неду, чији је једини грех био жеља за слободом – нико, нико осим тирана и њихових батинаша. Не дозволите им да они дефинишу шта је непоштовање суверенитета, шта је мешање у унутрашње ствари једне земље.

Даме и господо,

Један покрет рођен је 22. кордада по мом календару, 12. јуна по вашем. Тај покрет није ни исламски ни анти-исламски, није ни за капитализам ни за социјализам, и ни за било коју идеологију или облик владавине. Он не мари за историјске сукобе пре његовог рођења. Његова суштина је светиња и суверенитет гласачке кутије. Он можда неће успети одмах. Можда ће имати плиме и осеке. Али, уверавам вас, он неће нестати, јер ми нећемо дозволити да нестане.

Недељу дана после настанка покрета, врховни вођа Исламске Републике одлучио је да подигне брану пред овим покретом, санкционишући крађу гласова и флагрантну изборну превару, све у име Ислама. То је био ружан тренутак непопштовања и Бога и човека. То неће проћи. Грађани Ирана неће то дозволити. И на крају, он неће остати на власти.

Будите уверени, покрет 22. кордада, који је већ освештан крвљу мојих храбрих сународника, енергијом и подршком из сваког кутка Ирана и целог света, неће стати док не постигне пуну демократију и поштовање људских права у Ирану.

110. годишњица рођења Фридриха фон Хајека

Фридрих Август фон Хајек

--> (8. маја 1899 – 23. марта 1992), уз Адама Смита је најистакнутији теоретичар система тржишне економије. Хајеково објашњење како промене релативних цена шаљу сигнале појединцима, који им омогућују да координишу своје индивидуалне намере са светом који се стално мења, широко је прихваћена као кључно достигнуће економсе науке. Тај, и многи други значајни доприноси, учинили су Хајека једним од најутицајнијих економиста савременог доба. Један од великих полимата 20. века, Хајек је дао значајне доприносе и у праву, изучавању нервног система, филозофији и историји идеја.

Хајек је добио Нобелову награду за економију 1974. године, заједно са Гунаром Мирдалом, за „пионирски рад на теорији новца и економских флуктуација и за дубинску анализу међузависности економских, друштвених и институционалних феномена“. Такође је добио Председничку медаљу слободе САД, 1991. године.Хајек је живео у Аустрији, Великој Британији, САД и Немачкој, а постао је британски држављанин 1938. године.Године 1984. добио је британски Орден пратилаца части од Краљице Елизабете II, на предлог премијерке Маргарете Тачер, за „заслуге у проучавању економије“. После краћег пријема код Краљице, био је „потпуно опчињен“ по речима његове снахе, Еске Хајек. Годину дана касније, изјавио је да је био „задивљен њом. Таква лакоћа и вештина опхођења, као да ме је знала целог живота“. После аудијенције код Краљице, приређена је вечера за родбину и пријатеље у Институту за економске послове. Кад се касније те вечери Хајек вратио у Реформ клуб, прокоментарисао је: „Управо сам доживео најсрећнији дан у животу“.

СРПСКИ КРАЉЕВСКИ ПАР У ВАШИНГТОНУ НА ТРЦИ У ОРГАНИЗАЦИЈИ ФОНДАЦИЈЕ СУЗАН Г. КОМЕН

Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина присуствовали су у суботу у Вашингтону хуманитарној трци у организацији Фондације Сузан Г. Комен за лечење рака дојке.

Потпредседник Сједињених Америчких Држава и његова супруга др Џил Бајден су почасни покровитељи ове манифестације. Докторка Бајден, дугогодишњи промотер и борац за подизање свести жена о овој болести, одржала је говор пред више од 50000 тркача и шетача који су присуствовали церемонији отварања.

„Мој муж Џо и ја смо веома узбуђени што учествујемо у овим активностима усмереним ка подизању свести јавности, финансирању истраживања и подстицању људи широм света да се укључе у борбу против рака дојке”, рекла је др Бајден.

Након уводног говора Њ.К.В. Престолонаследника Александра, Њ.К.В. Принцеза Катарина је у свом говору истакла: „Ако се питате, у освит овог прелепог дана, да ли оно што данас радите има утицаја на читав свет... И ако се питате да ли ће се кораци које данас направите у вашој престоници чути и у другим престоницама широм света... И ако се питате да ли ће животи које спасете у Сједињеним Државама допринети спашавању живота у Србији, или Гани, или Бразилу, немојте се више питати.“

Амбасадорка Ненси Бринкер је рекла: „Пре готово тридесет година, пре него што ју је однео рак дојке, моја сестра, Сузана Г. Комен ме је навела да јој обећам да ћу урадити све што је у мојој моћи да нађемо лек за ову опаку болест. Током својих многобројних путовања у својству амбасадора, упознала сам хиљаде жена којима је још увек потребна наша помоћ. И њима обећавам да неће бити напуштене или заборављене“.

Трци су између осталих присуствовали и секретар за саобраћај САД Реј Лахуд, глумица Сара Чалк, водитељка јутарњег програма ЦБС-а Меги Родригез, као и др Бранко Терзић, члан Крунског Савета и велики пријатељ Краљевског пара и многе друге познате личности.

Овим догађајем је Фондације Сузан Г. Комен обележила 20 година организовања хуманитарних трка. Овогодишња трка је окупила више од 50.000 учесника, а прикупљено је преко 6,1 милион долара.

Зашто сам монархиста (11)

Силвија Мортоза

Већ скоро пола века живим у Бангладешу, иако сам типична Енглескиња, плавих очију и косе, а родитељи су ми рођени у срцу Лондона. Од мојих десеторо унучади, пет живи у Енглеској, пет у Бангладешу.

Чињеница да Британија има добру Краљицу (и јаку и интелигентну) пружила ми је осећај националног идентитета ког сам се чврсто држала све време мог живота овде. Ниједан председник, изабран или не, никако не би за мене учинио исто или побудио у мени понос који осећам. Монархија пружа гламур, али добија поштовање и лојалност. Монархија се толико добро уклапа у мој ментални склоп, да не могу да замислим какав би био без ње.

Рођена сам и одрасла у Британији и моја мајка ме је од малих ногу учила да будем одана Круни. Она је веома уважавала тадашњег монарха, Краља Џорџа V, а касније и његовог сина, Краља Џорџа VI. Њеног брата, мог ујака, Краљ Џорџ V је одликовао за храброст. Кад сам имала осам година, видела сам Краљицу Мери како се вози кроз шуму Салисбери у Вилтширу. Сећам се и уличне прославе крунисања Краља Џорџа VI 1937. године. Чак се сећам и које смо хаљине носиле моје сестре и ја – црвену, белу и плаву, од тафта са дугмићима у облику куца. Шта све човеку остане у памети!

Можда ће неки због овога да мисле да ми је испран мозак. Али, ја знам да бих без монарха давно изгубила осећај идентитета, пошто ме је судбина одвојила од домовине. Била сам изолована и од британске заједнице у Бангладешу, јер смо супруг и ја дошли у престоницу Даку 1965. године (у време Индијско-пакистанског рата), а тек крајем деценије смо ступили у контакт са неколико земљака. Нажалост, та пријатељства нису дуго трајала, јер су пријатељи морали да оду, због Ослободилачког рата који је почео марта 1971. године.

За мене је од животног значаја то што сам Британка – а монарх је у центру тога. Он није само „помпа и церемонија“. Монархија даје и осећај историје и трајности, у свету у ком је све постало наопако. Она је неодвојиви део мог наслеђа и даје ми осећај да истински припадам својој земљи, иако сам 10 000 км далеко од ње.

Ниједна нација није потпуно природна заједница. Без фактора јединства многе нације би се брзо распале на зараћене групе. И у Британији постоји семе раздора, јер имигранти не осећају да потпуно припадају нацији. Али, кад би били изложени истом „испирању мозга“ ком сам била изложена ја, не би се осећали као да плутају по узбурканом мору.

Осећај припадништва је важан за све. Он не може да се створи ако људи живе у гетима и похађају само верске школе. Без монархије која нас држи на окупу, не бисмо били нација, већ распршене групе које траже нешто са чим ће да се идентификују. Људи не би више осећали да су Британци, нити радили све оне мале ствари које једна нација ради – од прослава догађаја везаних за Краљевску породицу до навијања за национални крикет тим. Осећај припадништва не би више постојао, као ни британска нација.

Принц Хари у Њујорку

Њ.К.В. Принц Хенри од Велса стигао је у петак у Њујорк, у прву званичну посету САД. Трећи по реду наслеђивања британског престола дошао је у Велику Јабуку да би учествовао у прикупљању новца за своју добротворну организацију Сентебале, и одао почаст погинулима у терористичким нападима 9. септембра 2001.

Приликом посете Нултој тачки, срео се са родбином оних који су тог дана изгубили животе. Положио је венац на ограду која окружује место на ком се некада налазио Светски трговински центар. У руком написаној поруци, Хари је исказао „дивљење према храбрости коју су људи показали“.

Касније је Принц засадио магнолију у новоименованој Британској башти на тргу Хановер, у знак сећања на 67 Британаца који су погинули 11.9.

Потом је Хари обишао лабораторију за протетику Медицинског центра за ратне ветеране где се срео са некима од њих. И сам Принц је у извесном смислу ветеран рата, јер је провео 10 недеља на ратишту у Авганистану почетком 2008. године.

Наредног дана Принц је посетио Дечју зону у Харлему, организацију која пружа помоћ у образовању социјално угроженој деци, заједно са Принцем Сеисом од Лесота. Они су разговарали са ученицима који се спремају за полагање пријемних испита за средње школе.

После тога, учествовао је у својој омиљеној активности – одиграо је поло меч на Гувернерском острву. По лепом сунчаном дану у Њујоршкој луци, Принц је привукао публику у којој су биле и звезде попут Мадоне, глумица Кејт Хадсон и Клои Севињи и репера Л.Л. Кул Џеја, али и многи Њујорчани који су дошли да виде редак догађај – поло меч у сред града. Сав приход од улазница намењен је Харијевој добротворној фондацији Сентебале која помаже деци Лесота, мале краљевине у Јужној Африци.

Принц Сеисо и ја смо изгубили мајке кад смо били веома млади“, рекао је Хари у кратком обраћању пре меча. „Основали сме Сентебале у знак сећања на њих, а пошто је моја мајка волела овј град, данашњи догађај за мене има велики емотивни значај“.

Принц Филип на лансирању Сојуза

Белгијски Престолонаследник, Њ.К.В. Принц Филип, Војвода од Брабанта, био је у среду у Казахстану, у Звезданом граду у Бајконуру, где је присуствовао лансирању Сојуза у мисију којом ће се удвостручити број чланова посаде Међународне свемирске станице.

Свемирски брод Сојуз ТМА-15 који носи руског космонаута Романа Романенка, канадског астронаута Роберта Тирска и белгијског астронаута Френка Де Вина винуо се у атмосферу изнад казашке степе на дводневно путовање до орбиталне станице. Тројица астронаута придружиће се трочланој посади МСС, чиме ће повећати број сталних чланова посаде на шест, по први пут у историји станице.

Принц Филип присуствовао је последњем сусрету астронаута са представницима медија, родбином и пријатељима. Рекао је Де Вину да је цела Белгија са њим у мислима и да ће његов шестомесечни боравак на МСС бити помно праћен. Френк Де Вин, генерал белгијског Ратног ваздухопловства, захвалио је Принцу не само на топлим речима и доласку у Казахстан, већ и на подршци коју пружа истраживању свемира.

После тога, бројни новинари, родбина астронаута и Принц Филип посматрали су лансирање са трибине удаљене 1,5 км, аплаудирајући док се ракета подизала ка свемиру.

„Ово је веома значајан тренутак та Белгију. Де Вин представља Европу и Белгију. Он представља међународну сарадњу у мирнодопској примени науке“, рекао је Принц.

Принц Алберт одиграо фудбалску утакмицу у добротворне сврхе

Њ.С.В. Принц Алберт II од Монака одиграо 19. маја добротворну фудбалску утакмицу у корист фондације АМАДЕ (Association Mondiale des Amis de l'Enfance, Светска асоцијација пријатеља деце), која помаже деци широм света развојем инфраструктуре и има посебне везе са монегашком принчевском породицом, јер ју је основала Принцеза Грејс. Организацијом трнутно председава Принцеза Каролина, која није била у могућности да присуствује догађају.

Фудбалску утакмицу сваке године играју актуелни возачи Формуле 1 против бивших асова и других славних личности. Меч се увек игра у недељи кад се вози Гран при Монака, на стадиону Луј II.

Ове године за тим Формуле 1 играли су Фернандо Алонсо, Фелипе Маса, Ђанкарло Физикела, Нико Розберг, Себастијан Ветел и Ђорђо Пантано. Међу играчима Тима звезда били су Њ.С.В. Принц Алберт II, Рикардо Патрезе, Макс Бјађи, Трој Корсер, Алекс Кафи и Марко Симоне. Оба тима имала су навијачку подршку Принцезе Стефани од Монака.

Предности уставне монархије

Алистер Ендерсби је два пута предводио тим Енглеске на Светском првенству школских дебатних клубова. Тренутно предаје историју и политичке науке у школи Бишоп Вордсворт у Салисберију. Такође је уредник издања „Дебатна база“.

Уставна монархија је веома ефикасан облик владавине. Наследни шеф државе представља важан елемент континуитета у демократском систему. Стварна власт европских монарха (за разлику од теоретске – јер ниједан британски владар није ставио вето на одлуке Парламента још од 1720. године) је занемарљива. Међутим, као неизабрани представници власти, који су изнад свакодневних политичких сукоба, монарси задржавају важну симболичку улогу као средишна тачка националног јединства (што је веома важно у Белгији, на пример). У Британији, право монарха „да саветује, подстиче и упозорава“ премијера, функционише као контролни механизам за обуздавање сувише радикалних потеза, а у Шпанији се Краљ Хуан Карлос лично супротставио војном пучу 1980. године.

Монархија је чувар националног наслеђа, живи подсетник на догађаје и личности које су га обликовале. Као таква, она је чврст темељ за лојалност према држави и извор снаге у кризним временима, на пример у Другом светском рату, јер подсећа на непролазне вредности и традиције. Такође, раздвајање функције шефа државе и шефа владе има велики практични значај; монархија апсорбује церемонијалне функције у земљи и иностранству, дајући премијеру више простора да се ефикасније усредсреди на функционисање извршне власти.

Монархија је исплативија кад се упореди са трошковима одржавања кабинета председника републике и његовог обезбеђења. Краљевске резиденције су национално наслеђе и биле би једнако одржаване без обзира да ли у њима живе монарси или не. Уместо тога, монархија свакако исплаћује трошкове њиховог одржавања остварујући приход од милиона туриста који посећују краљевске резиденције, као и кроз промовисање привреде своје земље у иностранству.

Монархија је привлачнија од републике. У њој нема странчарења, које је неизбежно везано за функцију председника републике, због чега он не може да уједини нацију у мери у којој то чини монархија. У свим земљама, поверење јавности у политичаре стално опада, што је још један разлог зашто изабрани председник не успева да буде тачка окупљања за национални идентитет. Уставна монархија је ефикаснији облик владавине јер недвосмислено ставља стваену власт у руке демократски изабраних политичара, без опасности политичке пат-позиције која може да настане када су председник и парламентарна већина из супарничких странака (нпр. у САД или у Француској).

Монархија може да буде предводник у формирању јавног мнења. Иако су изнад странака, савремени монарси могу да покрену важна, понекад и непопуларна питања у јавности, која иначе не би добила заслужену пажњу. На пример, у Британији је Принц Чарлс покренуо дискусију о питањима заштите животне средине и подстакао врло живу јавну расправу о сврси архитектуре, а рад Принцезе Дијане са оболелима од СИДЕ значајно је допринео да се промени став јавног мнења.

Принцеза Хаја на конференцији УН

Генерални секретар УН Бан Ки-мун представио је „Глобални извештај УН о смањивању опасности од природних карастрофа за 2009. годину“ у престоници Бахреина Манами, 17. маја.

На конференцији је говорила и Амбасадорка добре воље Светског програма здравља, Њ.К.В. Принцеза Хаја бинт ал-Хусеин од Јордана (супруга Шеика Мухамеда бин Рашида Ал Мактума, потпредседника и премијера УАЕ и владара Дубаија) која је нагласила да природне катастрофе додатно погоршавају изазове као што су сиромаштво, образовање, здравствена заштита и глад. „Тешко је мотивисати политичаре да се усредсреде на превентивне мере за природне катастрофе, јер под нормалним оклоностима није лако убедити људе у предности инвестирања у нешто што можда никада неће затребати“, рекла је Принцеза.

Извештај позива на промену става према смањењу опасности од природних катастрофа и прилагођавању климатским променама, са циљем да се смањи сиромаштво. Генерални секретар УН Бан Ки-мун апеловао је на све државе да појачају напоре у том правцу, наглашавајући да одлучне мере предузете данас могу да буду „најбоља инвестиција за будућност“.

Принцезе на окупљању УНЕСКО-a

Њено Краљевско Височанство Принцеза од Хановера (Каролина од Монака) председавала је 14. маја годишњем окупљању Амбасадора добре воље УНЕСКО-а у Паризу. Годишњи састанак, који је сазвао генерлни директор Коичиро Мацуура, окупља велики број истакнутих личности из света уметности, филма, музике, књижевности и добротворних делатности.

Принцеза Каролина је Амбасадор добре воље УНЕСКО-а од 2003. године и ту своју улогу користи да промовише образовање и обуку младих жена.


УНЕСКО, Организација за образовање, науку и културу Уједињених Нација, основана је 16. новембра 1945. године као специјална агенција УН. Њен циљ је да доприноси миру и безбедности у свету, промовишући међународну сарадњу у образовању, науци и култури, да би поштовање правде, владавине закона, људских права и неотуђивих слобода које наводи повеља УН постало општеприхваћено.

Окупљању Амбасадора добре воље присуствовале су и Њ.К.В. Принцеза Лала Меријем од Марока (сестра Краља Мухамеда VI) и Њ.К.В. Принцеза Фајриал од Јордана (снаха покојног Краља Хусеина). Принцеза Лала Меријем настоји да промовише активности УН у подручјима погођеним ратом и природним катастрофама. Говорећи на годишњем састанку у Паризу, истакла је: „Мојеа земља посвећена је овом циљу исто колико и мировним операцијама у којима активно учествује скоро 50 година.“

Престолонаследник Хакон на отварању „водоничног аутопута“

Њ.К.В. Престолонаследник Хакон Магнус од Норвешке придружио се првој етапи релија ЕСВ Викинг од Осла до Лиера, заједно са међународним аутомобилским асом Хенингом Солбергом.

Норвешки „водонични аутопут“, пројект под називом Хај Нор, званично је отворила норвешка министарка транспорта Лив Сигне Наварсет у понедељак 11. маја, на новој станици за возила на водоник компаније StatoilHydro у Ослу.

Рели ЕВС Викинг 2009 је међународна трка за возила на водоник, електрична возила и возила на хибридни погон.