четвртак, 30. октобар 2008.

Аргументи за Краљевину Србију (8)

Квентин Ленгли


Европске монархије имају одличне резултате у домену демократије и људских права. Када Американци размишљају о монархији, најчешће помисле на Британију и Краљицу Елизабету II. Међутим, Холандија, Белгија, Шпанија, Луксембург и скандинавске земље такође су успешне уставне монархије. У тим земљама, чланицама ЕУ и НАТО, шеф државе је, сасвим природно, наследна функција. А, наравно, постоје и друге успешне парламентарне демократске земље којима влада британски краљевски дом Виндзора: Канада, Нови Зеланд и Аустралија су најистакнутији примери.

Практично све демократске земље Западне Европе изграђене су на парламентарном систему управљања државом. У републикама као што су Немачка или Ирска, председник републике је заправо псеудо-монарх, уставно ограничен на искључиво церемонијалну улогу. Француски председник има реалну политичку моћ, али не и у односу на парламент који може бити под контролом неке друге странке. Амерички модел „јаког“ председника који има извршну власт није популаран у другим демократским земљама. Већина земаља које су са парламентарног прешле на председнички систем, укључујући већину бивших британских колонија у Африци, брзо су почеле да у великој мери ограничавају политичке слободе.

Обрнути прелаз, као што је то показао најистакнутији пример, изузетно је успешан. Шпанија је данас стабилна парламентарна демократија у великој мери захваљујући ујединитељској улози њеног популарног краља. Он је активно учествовао у систематском уклањању механизама Франкове диктатуре и предаји власти демократски изабраним политичарима. Одлучно се супротставио покушају дела војске да обнови фашистичку владавину. Када је био заузет парламент, краљ је, као симбол јединства Шпаније, преузео одговорност и наредио војницима да положе оружје.

САД су велики изузетак од правила које важи широм света: парламентарни систем је стабилнији и ефикаснији, и боље брани грађанске слободе од председничког система, а неки од најбољих примера за то су уставне монархије.

Ефикасније управљање државом само је једна од предности васпостављања монархије. Када би мене, као искусног међународног стручњака за односе са јавношћу, неко питао за савет, препоручио бих свим младим демократијама централне и источне Европе да озбиљно размотре ту опцију. Свима ће им, док се боре за пажњу међународних инвеститиора и туриста, требати нека јединствена привлачност. Можда у том смислу Србија не би, пошто је њена монархија позната, профитирала колико би, на пример, Словенија или Литванија. Али има ли бољег начина да ове земље привуку туристе него да Американцима понуде своју дугу историју, музеје и палате? Земље које је тзв. совјетски савез био избрисао са мапе могу у великој мери да обнове везе са сопственом прошлошћу васпостављањем монархије. Монархија потврђује да су те државе изграђене на веома старим темељима.

Везу са историјом ојачава и јасан раскид са скоријом прошлошћу. Монархија одваја политику од облика владавине: она је супротност тоталитаризму у ком се владајућа елита претвара да су њени интереси интереси државе. У монархији је јасно да се може бити лојалан држави, а да се не мора бити лојалан влади: то је разлика која у комунизму није постојала.

И који би амбасадор сопствене земље био бољи у привлачењу страних инвестиција од краља или краљице? Да ли ће амерички инвеститори јурити да се састану са председником неке републике коју не знају ни да пронађу на мапи? Да ли би амерички медији известили о посети САД таквог председника републике? Међутим, краљица неке егзотичне европске земље сигурно би привукла знатно више пажње.

Србија има среће. Као и пост-франковска Шпанија, она има своју краљевску породицу. Престолонаследник Александар, наследник краљева који су владали пре II св. рата, живи у Београду од 2001. Немају све посткомунистичке земље јасног наследника престола, уколико би одлучиле да васпоставе монархију.

Краљ Фарук од Судијске Арабије својевремено је изнео предвиђање да ће једног дана постојати само пет краљева: Енглеске, треф, пик, срце и каро. Али, можда ће се испоставити да није био у праву.

понедељак, 27. октобар 2008.

Краљица Ранија УНИЦЕФ-ов заштитник деце

Њ.В. Краљица Ранија од Јордана, која је 2007. године именована за Високог заштитника деце Дечјег фонда Уједињених Нација (УНИЦЕФ), има важну улогу у скретању пажње међународне заједнице и медија на изазове са којима се суочавају деца и адолесценти, нарочито у погледу образовања.

Прошле недеље Краљица је пратила свог супруга, Краља Абдулаха II од Јордана током његове прве званичне посете Чилеу, Аргентини и Бразилу.

Приликом посете школи Ел Салитре, која ради у једном од најсиромашнијих делова Сантјага (21.10.2008), Краљица Ранија се са великим интересовањем упознала са владиним напорима у реформи образовног система. Њено Величанство упознато је са програмом ENLACES, усмереним на опремање школа новим технологијама, које треба да постану саставни део школског програма.

Програм, који се бави наставом страних језика, природних наука и математике, има за циљ да мотивише ученике да уче на интерактиван начин, као и да наставницима пружи средства којима би се прилагодили индивидуалном подучавању.

Говорећи о сличним искуствима са образовном иницијативом јорданске владе, Краљица је истакла да „изазов не представља само довођење технологије у учионице, него употреба технологије у циљу трансформисања процеса учења“.

Деца у једној школи под покрови- тељством УНИЦЕФ-а у Буенос Аиресу примила су у госте краљев- ског посетиоца 23. октобра, кад је Краљица Ранија свратила у школу Пола Албарасин де Сармиенто. Ту се упознала са новим програмом који омогућава наставницима, административном особљу и породицама ученика да сами процењују учинак у образовању деце и да у кратком року врше неопходне промене и побољшања у раду.

„Реформа образовања је посао који се никад не завршава“, рекла је Краљица Ранија. „У њему учествује више партнера. Наставници, ученици, породице, локалне заједнице, влада – чак и приватни сектор мора да се укључи у тај процес.

Краљица Ранија такође је, 24. октобра, посетила и Вилу Мадалену, део Сао Паола, где су јој представљене активности у оквиру програма који пропагира „школу за живот“ и настоји да задовољи потребе деце, њихових породица и локалне заједнице, са нагласком на чињеници да образовање представља више од учења писања и читања.

„Деца немају само право да уче. Она имају право да буду спремна да постану активни и продуктивни грађани.


О УНИЦЕФ-у


УНИЦЕФ је активан у више од 150 земаља, у којима помаже деци да преживе и напредују, од раног детињства до адолесценције. Као највећи светски достављач вакцина у развијене земље, УНИЦЕФ се брине о здрављу и исхрани деце, приступу чистој води, квалитетном основном образовању за дечаке и девојчице и о заштити деце од насиља, експлоатације и СИДЕ. Фонд се финансира искључиво добровољним прилозима појединаца, компанија, других фондација и влада.


четвртак, 23. октобар 2008.

Краљица Елизабета у посети Словенији

Британска краљица Елизабета II са супругом Принцом Филипом допуто- вала је у уторак у дводневну званичну државну посету Словенији.

Краљица је похвалила Словенију због њених изузезних достигнућа која је од стицања независности пре 17 година остварила у уклањању последица комунизма, поставши стабилна чланица ЕУ и НАТО. Ово је прва Краљичина посета земљи „на сунчаној страни Алпа“.

„Трансформација Словеније после 1991. године је одраз енергије, визије и одлучности коју она поседује“, рекла је Краљица у својој здравици председнику Данилу Турку, на свечаном банкету
на Брду код Крања. Ова посета треба да „искаже значај који Велика Британија придаје односима са Словенијом, као партнером у Европи и савезником у НАТО“, истакла је Краљица.

Замак на Брду некада је био у власништву југословенске краљевске породице, а касније је служио као одмаралиште за комунистичког диктатора Јосипа Броза, са којим се Краљица срела 70-их година.

Словенија је веома брзо усвојила западне стандарде и придру- жила се ЕУ и НАТО 2004. Три године касније увела је евро, а ове године председавала је ЕУ током првих шест месеци и придружила се зони без државних граница. Међутим, мирна атмосфера без икаквих скандала, и чињеница да је једна од најмањих држава ЕУ, често је остављају изван центра пажње – зато Словенија поздравља сваку прилику када јој се одаје признање.

Током посете овој алпској земљи, коју су локални медији назвали „историјском“, Краљица Елизабета II добила је на поклон пунокрвног Липицанера – али је одлучила да га остави на фарми у Липици, у западној Словенији. Краљица је, међутим, исказала велики понос својим новим власништвом.

„Дозволите ми да видим шталу“, рекла је директору фарме Матјажу Пусту, пре него што је сама кренула ка њој. Он јој је објаснио да је просторија у којој је пастув смештен управо реновирана, тако да „он сада има краљевски смештај“, што је озарило Краљицу.

Обилазак фарме пастува у Липицама, старе 428 година, представљао је врхунац Краљичине посете овој бившој југословенској републици, стешњеној између Италије, Аустрије и Хрватске.

У среду послеподне, Краљица је имала прилику да се сретне са истакнутим словеначким грађанима, на свечаном ручку у замку на Брду код Крања. После тога је заједно са супругом, Принцом Филипом, прошетала центром Љубљане, поздрављајући стотине грађана окупљених на централном градском тргу. После Словеније, Краљица ће посетити и Словачку.

понедељак, 20. октобар 2008.

Престолонаследникова Фондација прикупља средства за студенте

Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар II и Принцеза Катарина приредили су у петак добротворну гала вечеру у корист набољих студената у Србији. Организатор догађаја је Фондација Престолонаследника Александра за образовање.

Као део ширих напора усмерених на развој стабилног, демократског и економски напредног друштва у Србији, Фондација за образовање Њ.К.В. Престолонаследника Александра омогућава најбољим студентима из Србије да своје школовање наставе на најпрестижнији светским академским установама, одакле ће се вратити после завршетка студија и своја знања употребити за добробит отаџбине.

Моја Фондација за образовање је већ учинила доста, али можемо још више. Желимо да направимо трајне приливе школарина које ће бити у потпуности финансиране сваке године, награде које су и за заслуге и за услуге Србије. Потребна нам је Ваша помоћ“, нагласио је Престолонаследник Александар у поздравном говору.


петак, 17. октобар 2008.

НОВОСТИ ИЗ КРАЉЕВСКОГ СВЕТА

ГУГЛ ОДАЈЕ ПОЧАСТ КРАЉИЦИ ЕЛИЗАБЕТИ

Она је била први монарх који је послао и-мејл. Има сопствени вебсајт, а јуче је Краљица Елизабета
II учитала видео на ЈуТјуб, за време посете седишту компаније Гугл у Британији.

Компанија је обележила Краљичину посету посебном верзијом своје почетне странице google.co.uk, на којој се може видети силуета њеног профила на месту другог слова „г“ и круна над словом „е“ у логу компаније.

Током посете, Краљица и њен супруг, Принц Филип, погледали су демонстрацију технологије коју Гугл користи и срели се са ђацима који су победили на такмичењу за дизајнирање „Гугл жврљотина“ – како у овој компанији са седиштем у Маунтин Вјуу у Калифорнији називају нарочита издања свог логоа у плавој, црвеној, жутој и зеленој боји.

Краљевски пар се срео и са корисницима вебсајта ЈуТјуб (у власништву Гугла), међу којима је био и осамдесет једногодишњи Питер Оукли, познат под надимком Geriatric1927. Оуклијеви видео прилози на сајту номиновани су за ЈуТјуб награду 2006. године.

И Краљица је присутна на ЈуТјубу – прошлог децембра покренула је Краљев- ски канал. На њему могу да се виде 54 видеа, чије теме варирају од Краљичине божићне посланице из 1957, до једног дана у животу Принца Чарлса. У четвртак је Краљица учитала нови материјал на свој канал, снимак пријема у Бакингемској палати за британске Олимпијце из 1969. године.


КРАЉ ХАВАЈА НА КОВАНОМ НОВЦУ САД

Гувернерка Хаваја Лида Лингл предводила је делегацију која је у уторак посетила ковницу новца у Денверу, где је искован први хавајски комеморативни новчић од 25 центи – и последњи у серији која је покренута пре 10 година, у част 50 држава које чине САД.

На хавајском новчићу приказан је Краљ Камехамеха I, како пружа руку ка осам главних острва која чине Хаваје. Уписан је и државни мото, „Живот земље овековечен је праведношћу“, на хавајском језику. Новчић ће бити пуштен у оптицај 3. новембра.

„Ово је наша визија Хаваја у будућности, која показује наше поштовање за целу земљу“, рекла је гувернерка Лингл коментаришући цртеж и мото на новчићу. „Такође, она показује да смо јединствени као држава, иако смо састављени од многих острва“.

Камехамеха је владао од 1782. до 1819, и ујединио ова пацифичка острва. Краљевина Хаваји коју је он успоставио 1810. задржала је независност, изузимајући период од пет месеци британске окупације 1843, све до анексије од стране САД 1898. године. Због велике заоставштине хавајском народу, Камехамеха је стекао надимак „Наполеон Пацифика“.

Званичници ковнице очекују да ће бити исковано 520 милиона хавајских новчића од 25 центи.


БИВШИ КРАЉ НЕПАЛА ПОДЕЛИО ПРАЗНИЧНЕ БЛАГОСЛОВЕ

Прослављајући Дашаин, највећи верски празник непалских хиндуса, бивши краљевски пар, Краљ Гјанендра и Краљица Комал, поделили су грађанима престонице прошле недеље (9. октобра) 'тику' (мешавину пиринча, јарко црвеног пигмента и згрушаног млека).

Око 5000 људи окупило се у краљевој приватној резиден- цији, где су чекали неколико сати да од бившег краљевс- ког пара добију благослов.

Претходних година краљ је формално делио дашаинске благослове министрима владе и државним службеницима, као и грађанству; међутим, пошто је монархија у Непалу укинута, краљевски пар организовао је програм у својој приватној резиденцији.

Камал Тапа, бивши министар унутрашњих послова, а сада председник партије Растрија Праџатантра, изјавио је новинарима после примања благослова да је монархија, иако у техничком и уставном смислу више не постоји, и даље жива у срцу непалског народа.

„Традиција је да се на Дашиан добије благослов од свог чувара, а ја и даље сматрам да су моји чувари краљ и краљица“, рекао је Рам Бахадур Бишворкарма, четрдесетпетогодошњи драгуљар који је чекао више од сат и по да види бивши краљевски пар.

„Ја и даље гајим огромно поштовање за њих и мислим о њима као о мом краљу и краљици.

Гјанендра живи практично изоловано у бившој ловачкој резиденцији у близини престонице од како је у мају његову владавину прекинуо парламент којим доминирају маоисти.

Међутим, прошлог четвртка изгледао је опуштено и срећно док је на чела стотина својих присталица стављао тику, благослов у облику црвене смесе.

Раније истог дана и непалски председник републике је одржао исту церемонију у званичној резиденцији у Катмандуу, где је од њега тику добило око осам стотина људи.


понедељак, 13. октобар 2008.

Фашисти, комунисти и монархисти

Иван Јанковић

Нема сумње да нацисти на бедан и провидан начин злоупотреб
љавају патриотизам. Али, какав је одговор „антифашиста“ на то? Не одбацивање Милошевићеве злочиначке политике позивањем на идеје капитализма, либералне демократије, припадности Србије западном свету итд, већ повратак под скуте титовског комунизма. Марширање под црвеним заставама и уписивање у континуитет комунистичког тоталитарног режима као парадигме „отпора фашизму“ њихови су једини одговори на нацистички изазов. Ова околност представља потпуни морални и политички банкрот српске либералне елите. Она није банкротирала, како тврде „плишани националисти“ због тога што је мондијалистичка, анационална и претерано западњачка, већ стога што није довољно западњачка; што дозвољава да се надовезује на симблички континуитет једног злочиначког режима као на основ припадања напредном и нормалном свету.


недеља, 12. октобар 2008.

Престолонаследник отворио Центар за развој каријере

Њ.К.В. Престолонаследник Александар II отворио је у петак нови Центар за развој каријере на Универзитету у Новом Саду. Центар тежи да повеже студенте и дипломце у Србији са пословном заједницом, као и да помогне у компликованом процесу пријављивања за послове.

Центри су отворени за све студенте како би им помогли да развију практичне вештине као што су пријављивање за посао, писање резимеа и стицање радног искуства током студија. Не само да помажу студентима у раду са предузећима, већ и да проактивно мисле о својим могућностима.

Центар у Новом Саду је четврти низу, након успешних отварања Центара у Београду, Нишу и Крагујевцу. Престолонаследник Александар очекује да ће овај центар бити битан и успешан као и други у остваривању својих циљева и помагању студентима да срећно започну каријере.

„Моја фондација, је током последњих година, остварила многе пројекте на које сам поносан. Омогућили смо десетини талентованих студената да наставе своје образовање. Тренирали смо саветнике за факултете у средњим школама, и слали студенте у образовне кампове“, рекао је Престолонаследник.

„Центри за развој каријере су мени веома значајни пројекти. Ако се правилно искористе могу направити заиста дивне ствари. Надам се да ће студенти овог универзитета у потпуности искористити могућности које им пружа овај Центар”.


среда, 8. октобар 2008.

Бољи облик демократије

Теодор Харви

Монархисти треба да бране монархију као бољи систем сам по себи, не само да заступају аргумент о традицији. Уосталом, ако би „традиција“, колико год да је волим, била мој једини аргумент, тешко бих могао да заступам васпостављање релативно млађих монархија, као што су балканске, нити бих могао да будем против 137 година старе француске републике, која је по многима стекла аутентичну традицију.


Као монархиста који је цео живот провео у Сједињеним Државама, увек ме збуни тврдња да република обичном човеку попут мене пружа „прилику да одлучује ко ће да представља државу“. Никад нисам гласао за Џорџа Буша, а ипак је он шеф моје државе. Немам намеру да гласам ни за Џона Мекејна ни за Барака Обаму, пошто ми је, као десничару који је против рата, одбојна политика коју обојица заступају, па ипак ће један од њих двојице бити шеф државе, свидело се то мени или не, баш као што је Краљица шеф државе свидело се то неком другом или не. Зашто би чињеница да одређени број грађана подржава изабраног председника представљала било какву утеху онима који га не подржавају? Какав је то „избор“? Радије бих за шефа државе
имао некога кога нико није изабрао, као што је Краљица Елизабета, него неког кога су изабрали други, али не и ја. Шта је заиста поштеније? Шта заиста представља вољу грађана? Изабрани председник неизбежно више представља оне који су гласали за њега него оне који нису. Управо зато што Краљица не представља ниједну политичку опцију (осим ако се 80% Британаца који подржавају монархију не сматра „политичком опцијом“, у ком случају је то још увек знатно већи део бирачког тела него што било који политичар може да придобије) она у већој мери представља све грађане него што то икако може председник републике.

Републиканци тврде да није фер што „лош“ краљ не може да се смени. Али, много је теже изменити „лоше бирачко тело“! И више поверења имам у генетику да ће обезбедити пристојног лидера, него у мудрост већине бирача. Као што је велики француски монархиста Шарл Мора (иначе атеиста) рекао: „Да би монархија функционисала, један човек мора да буде мудар. Да би република функционисала, већина грађана мора да буде мудра. Шта је вероватније?“


У очекивању контра-аргумента да Мораов став може да буде и одбрана диктатуре, напомињем да је његов кључни елемент чињеница да монарх не бира свој положај. Јер ако власт квари, онда је сигурно опасније поверити је неком ко је већи део живота провео борећи се за њу, него неком ко се за њу уопште није борио. Републиканци који монархистима нуде опцију да гласају за „Лиз“, ако је то оно што желимо, потпуно промашују тему. Иако сматрам да је Краљица достојна дивљења, то није суштински разлог зашто ја, или било који озбиљан монархиста, подржава монархију. Подржавао бих монархију чак и да сам, на пример, Белгијанац који живи за време владавине Краља Леополда II (вероватно једног од најнепопуларнијих монарха у савременом добу). Ми не желимо да гласамо за Елизабету или Чарлса или Вилијама или било ког другог. Ми подржавамо Краљицу не само због тога што нисмо гласали за њу, већ и зато што се она није кандидовала. Не желимо ми „Елизабету Виндзор“ и њене потомке per se, него шефа државе који није дошао на власт кроз изборни процес који је нужно контроверзан, варљив и који нужно дели грађане; шефа државе који никад није тражио да буде изабран, никад није водио кампању, никад није давао обећања која не могу да се одрже, у замену за гласове. И ниједна република никад не може да нам то понуди, и ниједан монархиста не може да према републици насталој на укинотој монархији осећа било шта осим презира и дистанце.


Републиканци губе време када нама који живимо у републикама и познајемо их, машу наводно примамљивом могућношћу да гласамо за шефа државе, јер ја то „право“ имам од 18. године и не значи ми ништа. Мене не фасцинирају и не привлаче ни избори ни председници, него величанствено сложена и дивно непредвидљива мрежа краљевске генеалогије и историје. Једна од многих ствари које волим код наследне монархије јесте начин на који она отвара „поље деловања“ особама које су такве да никада не би добиле изборе, али које су способне да дају значајан допринос својој земљи када им судбина додели највишу државну функцију. Сетите се, на пример, Краља Лудвига II од
Баварске. Незамисливо је да би тако ексентрична особа дошла до било какве власти у републици, чак и пре него што је, наводно почео да показује знаке душевне поремећености. Али шта је он оставио иза себе? Вагнерове опере (које вероватно никада не би биле довршене без његове помоћи) и очаравајућа здања која су међу најпопуларнијим туристичким атракцијама Немачке. Између релативно пријатних а безбојних политичара савремене Европе и романтичних, интригантних личности које искачу са страница историје, попут Краља Лудвига, нема поређења. Како било ко може да се задовољи са оним првим? Дајте ми увек Лудвига II, са свим слабостима, пре него било ког досадног, безличног политичара који води Баварску данас.

Дакле, не, не желим ту наводну „предност“ републике, не желим преко сбаке мере прецењено „право да гласам“ за шефа државе, јер само постојање тог права пориче право на лидерство сваком ко није подобан да победи у изборном процесу, а пошто сам и сам такав, сматрам да је то дискриминација, то је искључивост која је неподношљива! Само у наследној монархији људи као што сам ја, који не могу да замисле да могу да дођу на власт изборима, а камоли да је освоје државним ударом, који, међутим, свакао могу да замисле да се неко родио да буде владар, могу заиста да буду представљени. У том светлу, иронично је да је монархија систем који је највише фер и најегалитарнији од свих!

среда, 1. октобар 2008.

Доба витештва

Едмунд Берк (енгл. Edmund Burke, 22. јануар 1729 9. јул 1797), британски државник, политички теоретичар и филозоф, један од родоначелника англо-америчке конзервативне традиције. Беркова репутација која траје заснива се на низу дела која су била критична према Француској револуцији а пре свега на књизи Размишљања о револуцији у Француској (1790). Он је није видео као покрет усмерен ка успостављању представничке, уставне демократије, него као насилну побуну против традиције и ауторитета, и као експеримент који нема везе са сложеном стварношћу људског друштва. Берк је заступао гледиште да су нове догме у Француској сувише поједностављене и апстрактне и да, пошто не признају природу и поредак људских односа, никада неће заменити постојећа начела. Због тога ће, предвиђао је, довести до катастрофе. Тврдио је да цивилизован народ не може да буде природно састављен од појединаца са истим одликама, положајем у друштву и интересима. А покушај да већина контролише живот сваког појединца неизбежно ће земљу одвести на пут који од личних заслуга и угледа води ка непринципејлном, исцрпљујућем медиокритетству. Шта више, сматрао је да су догме Француске револуције суштински усмерене против интереса народа и да угрожавају његове највеће и најтрајније вредности.

Из „
Размишљања о револуцији у Француској“:
„Шеснаест година је прошло од како сам видео краљицу Француске, тада престолонаследниковицу, у Версају. Сигуран сам да се никада у овом свету, који, изгледало је, она готово да није ни дотицала, није огледала дивнија слика. Видео сам је изнад хоризонта узвишеног света у који је тек почињала да се усељава, украшавајући га и увесељавајући – блистајући као звезда зорњача, пуна живота, раскоши и радости. О, каква је то револуција била! И колико храбрости ми је потребно да без осећања пишем о тој узвишености и о том паду! Ни сањао нисам да ће она која је уживала искрену љубав народа пуну поштовања, а касније и оданости, морати да са собом носи јаки противотров за срамоту која се у тој љубави скривала. Ни сањао нисам да ћу доживети да гледам катастрофу која се на њу обрушила, у нацији отмених људи, људи од части, каваљера. Мислио сам да ће десет хиљада мачева бити исукано из корица да казни и пуки поглед који би је увредио. Али доба витештва је прошло.
Наследило га је доба шпекуланата, економиста, рачунџија; а слава Европе угасла је заувек. Никада, никада више нећемо поседовати ту племениту лојалност према надређенима и према нежнијем полу, ту поносну потчињеност, ту узвишену послушност, ту покорност срца која је у животу одржавала, чак и у служењу самом по себи, дух узвишене слободе. Лепота живота која се не купује, одбрана државе која не кошта, неговање мужевних осећања и херојских подухвата, нестали су! Нестала је осетљивост начела, чистота части која је сваку мрљу доживљавала као рану, која је надахњивала храброст стишавајући жестину, оплемењивала све што је дотакла, под којом су и пороци били упола мање зли јер су били лишени просташтва.“