Бољи облик демократије

Теодор Харви

Монархисти треба да бране монархију као бољи систем сам по себи, не само да заступају аргумент о традицији. Уосталом, ако би „традиција“, колико год да је волим, била мој једини аргумент, тешко бих могао да заступам васпостављање релативно млађих монархија, као што су балканске, нити бих могао да будем против 137 година старе француске републике, која је по многима стекла аутентичну традицију.

Као монархиста који је цео живот провео у Сједињеним Државама, увек ме збуни тврдња да република обичном човеку попут мене пружа „прилику да одлучује ко ће да представља државу“. Никад нисам гласао за Џорџа Буша, а ипак је он шеф моје државе. Немам намеру да гласам ни за Џона Мекејна ни за Барака Обаму, пошто ми је, као десничару који је против рата, одбојна политика коју обојица заступају, па ипак ће један од њих двојице бити шеф државе, свидело се то мени или не, баш као што је Краљица шеф државе свидело се то неком другом или не. Зашто би чињеница да одређени број грађана подржава изабраног председника представљала било какву утеху онима који га не подржавају? Какав је то „избор“? Радије бих за шефа државе имао некога кога нико није изабрао, као што је Краљица Елизабета, него неког кога су изабрали други, али не и ја. Шта је заиста поштеније? Шта заиста представља вољу грађана? Изабрани председник неизбежно више представља оне који су гласали за њега него оне који нису. Управо зато што Краљица не представља ниједну политичку опцију (осим ако се 80% Британаца који подржавају монархију не сматра „политичком опцијом“, у ком случају је то још увек знатно већи део бирачког тела него што било који политичар може да придобије) она у већој мери представља све грађане него што то икако може председник републике.

Републиканци тврде да није фер што „лош“ краљ не може да се смени. Али, много је теже изменити „лоше бирачко тело“! И више поверења имам у генетику да ће обезбедити пристојног лидера, него у мудрост већине бирача. Као што је велики француски монархиста Шарл Мора (иначе атеиста) рекао: „Да би монархија функционисала, један човек мора да буде мудар. Да би република функционисала, већина грађана мора да буде мудра. Шта је вероватније?“

У очекивању контра-аргумента да Мораов став може да буде и одбрана диктатуре, напомињем да је његов кључни елемент чињеница да монарх не бира свој положај. Јер ако власт квари, онда је сигурно опасније поверити је неком ко је већи део живота провео борећи се за њу, него неком ко се за њу уопште није борио. Републиканци који монархистима нуде опцију да гласају за „Лиз“, ако је то оно што желимо, потпуно промашују тему. Иако сматрам да је Краљица достојна дивљења, то није суштински разлог зашто ја, или било који озбиљан монархиста, подржава монархију. Подржавао бих монархију чак и да сам, на пример, Белгијанац који живи за време владавине Краља Леополда II (вероватно једног од најнепопуларнијих монарха у савременом добу). Ми не желимо да гласамо за Елизабету или Чарлса или Вилијама или било ког другог. Ми подржавамо Краљицу не само због тога што нисмо гласали за њу, већ и зато што се она није кандидовала. Не желимо ми „Елизабету Виндзор“ и њене потомке per se, него шефа државе који није дошао на власт кроз изборни процес који је нужно контроверзан, варљив и који нужно дели грађане; шефа државе који никад није тражио да буде изабран, никад није водио кампању, никад није давао обећања која не могу да се одрже, у замену за гласове. И ниједна република никад не може да нам то понуди, и ниједан монархиста не може да према републици насталој на укинотој монархији осећа било шта осим презира и дистанце.

Републиканци губе време када нама који живимо у републикама и познајемо их, машу наводно примамљивом могућношћу да гласамо за шефа државе, јер ја то „право“ имам од 18. године и не значи ми ништа. Мене не фасцинирају и не привлаче ни избори ни председници, него величанствено сложена и дивно непредвидљива мрежа краљевске генеалогије и историје. Једна од многих ствари које волим код наследне монархије јесте начин на који она отвара „поље деловања“ особама које су такве да никада не би добиле изборе, али које су способне да дају значајан допринос својој земљи када им судбина додели највишу државну функцију. Сетите се, на пример, Краља Лудвига II од Баварске. Незамисливо је да би тако ексентрична особа дошла до било какве власти у републици, чак и пре него што је, наводно почео да показује знаке душевне поремећености. Али шта је он оставио иза себе? Вагнерове опере (које вероватно никада не би биле довршене без његове помоћи) и очаравајућа здања која су међу најпопуларнијим туристичким атракцијама Немачке. Између релативно пријатних а безбојних политичара савремене Европе и романтичних, интригантних личности које искачу са страница историје, попут Краља Лудвига, нема поређења. Како било ко може да се задовољи са оним првим? Дајте ми увек Лудвига II, са свим слабостима, пре него било ког досадног, безличног политичара који води Баварску данас.

Дакле, не, не желим ту наводну „предност“ републике, не желим преко сбаке мере прецењено „право да гласам“ за шефа државе, јер само постојање тог права пориче право на лидерство сваком ко није подобан да победи у изборном процесу, а пошто сам и сам такав, сматрам да је то дискриминација, то је искључивост која је неподношљива! Само у наследној монархији људи као што сам ја, који не могу да замисле да могу да дођу на власт изборима, а камоли да је освоје државним ударом, који, међутим, свакао могу да замисле да се неко родио да буде владар, могу заиста да буду представљени. У том светлу, иронично је да је монархија систем који је највише фер и најегалитарнији од свих!