Ја сам монархиста по традицији. У традицији је моје земље, Канаде, да буде монархија. Историјски гледано, монархије су биле стабилније и хуманије институције него њихови конкуренти, републике. Једине заиста успешне републике биле су Рим, Швајцарска, Холандија (која је данас монархија) и Америка. Већина других република биле су катастрофе. Француска република – тренутно у верзији 5.0 – преживела је другу половину 20. века великим делом заслугом једног човека, Шарла де Гола, кога су многи звали некрунисаним краљем током дванаест година његовог председниковања. Зашто је већина република тако спектаткуларно неуспешна? Савремени свет има многе примере стабилних демократских република – Јужна Кореја, Немачка, Италија, Португалија, Грчка и већина држава Источне Европе. Треба приметити, међутим, да ниједна од њих нема јаку демократску традицију пре 1945. године и да их је већина била под диктатуром у овом или оном облику, све до 70-их и 80-их година прошлог века. Ниједна, што је још важније, није била суочена са озбиљном ратном опасношћу или економском кризом и када би – не дај Боже – свет прошао кроз још једну Велику депресију, не видим да би многе од њих опстале.
Период између 1929. и 1932. означио је крај прве ере глобализације, као и крај прве ере глобалног либерализма, у изворном значењу те речи. Сиромаштво и кризе надјачали су слабашне републике Европе и Латинске Америке. Једине републике које су их превазишле биле су Швајцарска, Француска – једва – и Америка. Стабилност Краљевског дома Виндзора и скандинавских династија ни једног тренутка није била доведена у питање.Наследни положај, нарочито уз велико богатство, ограничава корупцију и амбицију. Политичари на свој положај гледају из угла неколико година до следећих избора, и увек се баве прикупљањем новца. Монарх, или будући монарх као Принц Чарлс, свој положај мора да сагледа из перспективе векова. За разлику од личног богатства појединаца, које са собом не мора да носи одговорност, богатство и слава монарха у савременим либералним демократијама мора. Краљица и Принц од Велса убрајау се међу особе са највише обавеза у Великој Британији, са дневним распоредом који је захтеван колико и код многих министара или високих функционера. Коме је много дато, од њега се много и очекује.
То усађује осећај дужности и службе грађанима, у старинском значењу. Данас се дужност доживљава као незахвална обавеза која се испуњава невољно. Служба грађанима је постала шифра за потчињеност свемоћној држави. Нико нормалан не би желео да буде краљ, али када је некоме то судбина, која је застрашујућа чак и у уставним монархијама, пружа му се велика прилика да утиче на свет. Та перспектива, тај набор векова, монархији даје сјај и раскош. То што толико дуго траје не гарантује да је добра, али наводи на закључак да је то институција која задовољава неке дубоке потребе људског рода. Ту истину занемарујемо на сопствену штету. Они који жуде да замене династију Виндзор и персоналну унију Њеног Величанства и 16 држава Британског Комонвелта неком врстом крунисане републике, спроводе, у најбољем случају, глупу, а често и неискрену стратегију.
Канада, Аустралија и Нови Зеланд могу да имају безличног шефа државе као у Италији или Израелу, неког ко је из анонимности дошао на положај на ком ће да се рукује са страним дипломатама, фигура која је сувише слаба и безначајна да би се супротставила преамбициозним министрима. Монарх, какав је наш садашњи суверен, не може да се тако лако заобиђе. Она је стекла огромно знање јер је много тога видела и веома дуго била изван политичких окршаја као непристрасан посматрач. Ми не знамо какво је њено политичко опредељење. Можемо са приличном сигурношћу да закључимо да није била баш одушевљена г-ђом Тачер, а да су јој се веома свиђали г.Вилсон и г.Мејџор. Међутим, све су те владе функционисале беспрекорно. Својевремено је вест дана била оптужба да је Краљица наводно пребацила г-ђи Тачер да „не брине довољно“, па ипак председница владе није могла – колико год да је њена политика била исправна – да игнорише Круну. Уставни монарх који има част али не и власт, представља драгоцени контролни механизам против злоупотребе власти од стране владајућих политичара. Круна је нешто са чиме политичари не могу да се поигравају.
Нема коментара:
Постави коментар