Национални прес клуб у Вашингтону, 22. јуна
Даме и господо,
Хвала вам свима што сте дошли. Хвала што сте посветили време и пажњу вапају за слободом и демоктратијом на улицама Ирана. Из прве руке могу да вам потврдим колико моји сународници цене вашу великодушну пажњу. Највише што данас могу да урадим за вас јесте да вам пренесем у каквим су условима моји сународници данас, које су њихове наде и страхови.
Имајте у виду да су за велику већину Иранаца, који су рођени после исламске револуције, тренутни догађаји најзначајније искуство у њиховом колективном памћењу. Храброст њихових уверења даје наду за мир и демократију у најнемирнијем региону света. С друге стране, њихов пораз ће охрабрити екстремизам од Ирана до обала Леванта. У најмању руку, угрозиће мир у региону и опоравак глобалне економије због страха од тероризма, успоравања глобализације и драстичног пораста цена нафте. У најгорем случају, фанатични тирани – који знају да будућност не припада њима – могу да окончају своју владавину нуклеарним ратом.
Шта ће бити од та два, то је питање. Апелујем на вас да не потцењујете улогу коју играте у исходу. Међународни медији су већ постали жила куцавица која повезује разне делове покрета отпора у Ирану. Зато режим злокобно упозорава медије да само званично одобрени извештаји могу да се шаљу из земље. Ограничавајући излаз информација медијима, режим истовремено омета пријем сигнала и ограничава саобраћај на интернету у Ирану. Али, режим се највише плаши трећег вида комуникације, од уста до уста, од једне ћелије отпора до друге, од вођа до следбеника. Режим не може да се бори против људи који су јединствени. Само потпуни прекид токова информација може да изолује појединце, тако да могу да буду надвладани. Зато исход ове борбе зависи и од способности слободних медија да се супротставе мраку цензуре светлом информација.
Ваш други допринос чини информисање политичара у вашим земљама о бруталном насиљу режимских батинаша у цивилу над ненаоружаним грађанима. Ваше владе инсистирају да се неће мешати у унутрашње ствари Ирана. Поздрављам такву одлуку. Било какав покушај у том смислу дао би тиранима изговор да изгладе сопствене несугласице и прогласе сваког ко се бори за слободу за страног агента. Али, то није све што они раде. Они сваку изјаву у одбрану људских права проглашавају за страно мешање, користећи забуну. Од животног је значаја да слободни свет не падне у замку таквог цинизма у име реалне политике.
Универзална декларација о људским правимане познаје државне границе. Њена одбрана није само морално питање, то је обавеза свих влада које су је потписале. То је и у њиховом интересу. Нико неће имати користи од затварања очију пред ножевима и жицама којима се касапе лица и уста наших младих и старих, или пред мецима који су прострелили нашу вољену Неду, чији је једини грех био жеља за слободом – нико, нико осим тирана и њихових батинаша. Не дозволите им да они дефинишу шта је непоштовање суверенитета, шта је мешање у унутрашње ствари једне земље.
Даме и господо,
Један покрет рођен је 22. кордада по мом календару, 12. јуна по вашем. Тај покрет није ни исламски ни анти-исламски, није ни за капитализам ни за социјализам, и ни за било коју идеологију или облик владавине. Он не мари за историјске сукобе пре његовог рођења. Његова суштина је светиња и суверенитет гласачке кутије. Он можда неће успети одмах. Можда ће имати плиме и осеке. Али, уверавам вас, он неће нестати, јер ми нећемо дозволити да нестане.
Недељу дана после настанка покрета, врховни вођа Исламске Републике одлучио је да подигне брану пред овим покретом, санкционишући крађу гласова и флагрантну изборну превару, све у име Ислама. То је био ружан тренутак непопштовања и Бога и човека. То неће проћи. Грађани Ирана неће то дозволити. И на крају, он неће остати на власти.
Будите уверени, покрет 22. кордада, који је већ освештан крвљу мојих храбрих сународника, енергијом и подршком из сваког кутка Ирана и целог света, неће стати док не постигне пуну демократију и поштовање људских права у Ирану.
Даме и господо,
Хвала вам свима што сте дошли. Хвала што сте посветили време и пажњу вапају за слободом и демоктратијом на улицама Ирана. Из прве руке могу да вам потврдим колико моји сународници цене вашу великодушну пажњу. Највише што данас могу да урадим за вас јесте да вам пренесем у каквим су условима моји сународници данас, које су њихове наде и страхови.
Имајте у виду да су за велику већину Иранаца, који су рођени после исламске револуције, тренутни догађаји најзначајније искуство у њиховом колективном памћењу. Храброст њихових уверења даје наду за мир и демократију у најнемирнијем региону света. С друге стране, њихов пораз ће охрабрити екстремизам од Ирана до обала Леванта. У најмању руку, угрозиће мир у региону и опоравак глобалне економије због страха од тероризма, успоравања глобализације и драстичног пораста цена нафте. У најгорем случају, фанатични тирани – који знају да будућност не припада њима – могу да окончају своју владавину нуклеарним ратом.
Шта ће бити од та два, то је питање. Апелујем на вас да не потцењујете улогу коју играте у исходу. Међународни медији су већ постали жила куцавица која повезује разне делове покрета отпора у Ирану. Зато режим злокобно упозорава медије да само званично одобрени извештаји могу да се шаљу из земље. Ограничавајући излаз информација медијима, режим истовремено омета пријем сигнала и ограничава саобраћај на интернету у Ирану. Али, режим се највише плаши трећег вида комуникације, од уста до уста, од једне ћелије отпора до друге, од вођа до следбеника. Режим не може да се бори против људи који су јединствени. Само потпуни прекид токова информација може да изолује појединце, тако да могу да буду надвладани. Зато исход ове борбе зависи и од способности слободних медија да се супротставе мраку цензуре светлом информација.
Ваш други допринос чини информисање политичара у вашим земљама о бруталном насиљу режимских батинаша у цивилу над ненаоружаним грађанима. Ваше владе инсистирају да се неће мешати у унутрашње ствари Ирана. Поздрављам такву одлуку. Било какав покушај у том смислу дао би тиранима изговор да изгладе сопствене несугласице и прогласе сваког ко се бори за слободу за страног агента. Али, то није све што они раде. Они сваку изјаву у одбрану људских права проглашавају за страно мешање, користећи забуну. Од животног је значаја да слободни свет не падне у замку таквог цинизма у име реалне политике.
Универзална декларација о људским правимане познаје државне границе. Њена одбрана није само морално питање, то је обавеза свих влада које су је потписале. То је и у њиховом интересу. Нико неће имати користи од затварања очију пред ножевима и жицама којима се касапе лица и уста наших младих и старих, или пред мецима који су прострелили нашу вољену Неду, чији је једини грех био жеља за слободом – нико, нико осим тирана и њихових батинаша. Не дозволите им да они дефинишу шта је непоштовање суверенитета, шта је мешање у унутрашње ствари једне земље.
Даме и господо,
Један покрет рођен је 22. кордада по мом календару, 12. јуна по вашем. Тај покрет није ни исламски ни анти-исламски, није ни за капитализам ни за социјализам, и ни за било коју идеологију или облик владавине. Он не мари за историјске сукобе пре његовог рођења. Његова суштина је светиња и суверенитет гласачке кутије. Он можда неће успети одмах. Можда ће имати плиме и осеке. Али, уверавам вас, он неће нестати, јер ми нећемо дозволити да нестане.
Недељу дана после настанка покрета, врховни вођа Исламске Републике одлучио је да подигне брану пред овим покретом, санкционишући крађу гласова и флагрантну изборну превару, све у име Ислама. То је био ружан тренутак непопштовања и Бога и човека. То неће проћи. Грађани Ирана неће то дозволити. И на крају, он неће остати на власти.
Будите уверени, покрет 22. кордада, који је већ освештан крвљу мојих храбрих сународника, енергијом и подршком из сваког кутка Ирана и целог света, неће стати док не постигне пуну демократију и поштовање људских права у Ирану.
Нема коментара:
Постави коментар