Кад монархисти утихну

24/11/2009

Светислав Басара: Фамозно


Некако су утихнули монархисти. Ко би данас, 2009. године, могао помислити да је на почетку вишестраначја у Србији постојало неколико партија у чијем је програму била обнова монархије.

СПО је, претпостављам, остао веран идеји монархије, али радикали и дссовци су - принципијелни каквим их је бог дао - прешли у табор заклетих републиканаца. Ништа чудно: у Србији су импулси гузице кључни фактор уобличавања политичких доктрина. Разумем Милошевића и социјалисте; људи су комуњаре, по природи ствари не могу бити за краља и отаџбину. Али зашто ником после петооктобарског преврата није пало на памет да предложи референдум на коме би народ одлучио о будућем друштвеном уређењу, не знам.

Знамо, међутим, начин на који је легална Краљевина Југославија претворена у републику. Добили би републиканци на том референдуму, нема збора. Али, ако баш хоћемо да цепидлачимо, без одржаног референдума, постпетооктобарска власт је - хтела то или не - смело наставила Титовим, у суштини нелегалним путем. Ни то није чудо. Тај пут је широк и удобан за свакога ко је на власти, али је сваким даном све трновитији за поносног носиоца републиканског суверенитета - народ. Док сам био млађи, знао сам сатима да са мојим пријатељима - републиканцима водим жучне расправе о предностима монархије. Кључ је, господо, у носиоцу суверенитета; све остало је споредно и варира од случаја до случаја, од државе до државе, тако да имамо и напредне краљевине и зулумћарске републике. А и обратно, разуме се.

Проблем Србије није то што је република; проблем су „републиканци“. Политичка ситуација је овде, заправо, јако слична оној у античкој Атини у којој је демократија била неспорна, али ограничена на уски слој слободних грађана, дочим су робови, жене и деца - данашњим речником „мањинске групе“ - били лишени свих права. Ваљда због тога што припадамо византијском културном кругу, наше владајуће врхушке поступају слично као атинске олигархије с тим што организују „слободне и демократске изборе“. Нећу да будем толико задрт па да кажем да ти избори нису заиста слободни и демократски. Али ћу рећи да после избора овде више ништа није слободно ни демократско.

Мандат носиоца суверенитета, народа, наши вожди преконоћ отму, присвоје и вршљају по земљи и иностранству како им падне на памет. Народ је, у политичком смислу, само једна од функционалних апстракција; његова безобличност и аморфност онемогућава да „осети“ да је лишен суверенитета. Али краљу - конкретној личности - суверенитет ма колико био симболичан никада не може бити одузет. Осим тога, монархије - ма какве биле - увек подразумевају одређен ниво упристојености, протоколарности и цермонијалности које аутоматски дисквалификују владавину непосредности простаклука и дилетантизма - двају највећих непријатеља Републике Србије и српског народа. И коначно, нема у постојећим уставним монархијама краља који располаже таквом мером моћи и бахатости коју приграби сваки наш републикански сердар чим се докопа кормила републике. Може бити да су баш зато, у част својих краљевских овлашћења, наши републиканци на грбу републике задржали симбол монархије - круну.