Цвети

Састанак у Такову се одржао 11. априла (на Цвети) 1815. године испред таковске цркве и том приликом је подигнут Други српски устанак.

Било је договорено да се коначна одлука о дизању устанка донесе на Цвети, када се у селу Такову одржавао велики народни сабор. На тај дан слави се Исусов тријумфални улазак у Јерусалим у дане пре Пасхе, описан у сва четири Јеванђеља, када га је народ дочекао, машући палминим и маслиновим гранчицама и распростирући своју одећу путем којим је ишао.

Припреме за устанак су биле држане у највишој тајности а у почетку су биле ограничене само на рудничку, крагујевачку и чачанску нахију. На Састанку су се окупили сви виђенији људи из рудничке нахије и околних села и том приликом је одлучено да се, и после неуспеха Првог српског устанка, поново дигне устанак, а за вођу је изабран Милош Обреновић.

У недељу, 11. априла, на Цвети, после завршене службе у цркви у Такову, Милош Обреновић је изашао пред народ, попео се на један већи камен и почео говорити:

„Слушајте браћо. Чујте свеколики Срби. Чуј велико и мало, мушко и женско, који сте год дошли ево овде данас. А тко није данас овде, онај свакако од вас да чује и очује, и да свак добро разумије и упамти ово што ћу свима сада за вазда прозборити. Ако сте рâди мене имати с вама и пред вама од сада за свагда у општем послу и руководца за народ и завичај и ако сте рâди да сви наши труди буду напредни, а ви сад сви из једног овди грла пред овим божијим домом то изреците и пред светим олтаром завјет чините, да ви на ваше душе примате све оно што би од овог предузетог посла могло изаћи несреће и пострадања, пак и то да мени сад овди обећавате и одмах да ми дате пуну власт и слободну вољу да ја могу заповједати сваком вам и да могу наказати (казнити) сваког који ме год не би што хтео послушати или који би што укварио.“

На то сви једногласно повичу „Све на нашу душу, и врат, и образ...“ . Затим су сви редом пољубили руку кнезу Милошу и пожелели му успех. Након тога, кнез Милош је у Црнући, где се окупило доста људи, ушао у свој вајат и обукао најсвечаније одело, узео заставу, изашао напоље и рекао:

„Ето мене, ето вас – рат Турцима!“

Врбица

Лазарева субота или Врбица се слави на суботу уочи празника Цвети (који увек падају у шесту недељу Часног поста). Посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечано дочекала и поздравила. Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и у цркву се уносе младе врбове гранчице, тек олистале. Пошто се освете, свештеник их дели народу, а затим се врши трократни опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око цркве уз певање тропара Лазареве суботе. Ово је празник празник деце. За тај дан мајке их свечано обуку, па чак и ону најмању, од неколико месеци, доносе, свечано обучену, цркви, купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Деца трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.

Обнова монархије у Србији

Џонатан Кларк, сарадник института Cato , интервју за Глас Америке, 05.06.2006:

Глас Америке: Зашто су монархије као старе и традиционалне институције успешне и у 21.веку?

Кларк: Европске монархије у Британији, Шведској, Холандији, Данској, Шпанији... цветају и изгледа да уживају велику подршку народа. Разог томе је да се монархије сматрају извором стабилности, националног идентитета и историјског континуитета. То обезбедјује стабилност свим сегментима друштва. Имате, на пример, социал-демократе у Шведској, социјалисте у Британији и Холандији, за које би нормално мислили да не подржавају монархију, али они то чине. Монархија им даје снажан осећај националног идентитета и одредјен однос према прошлости, историји и будућности земље. Друго, у монархији имате шефа државе, односно монарха, који није политичка личност, већ лидер који је изнад и изван политике и политичког деловања. Многи мисле да је то одлично решење јер доприноси стабилности земље у погледу често конторверзног питања шефа државе.

Глас Америке: Како би се на идеју обнове монархије у Србији гледало у САД и у Европи ?

Кларк: Американци воле краљевске породице, помпу и традицију. У западној Европи би се обнова монархије у Србији сматрала повратком те земље породици европских земаља и традицији европских монархија. Поред тога, краљевска породица Карађорђевића је повезана са западноевропским краљевским породицама. Сам принц Александар је низ година живео у Лондону и мислим да би реаговање краљевских кућа било веома позитивно.

Глас Америке: Шпанија је пример земље у којој је дошло до обнове монархије. Да ли постоје неке сличности и разлике са Србијом?

Кларк: То је врло интересантан пример и можда паралелан случај са ситуацијом у Србији. Шпанија је излазила из периода Франкове диктатуре, била у тешкој ситуацији и на периферији Европе. Тој земљи је био потребан прелазни пеирод из неизвесног, а неки кажу и мрачног периода шпанске историје. Изабрали су да се у ту сврху искористи институција монархије. То се показало веома успешним. Утицајни интелектуалци и политичари у Шпанији су трезвено приступили решавању тог питања и монархија је помогла да се ублаже страсти и и изврши безболна транзиција. Као што видимо, Шпанија је од тада израсла у веома успешну и просперитетну земљу.

Србија – стара европска држава

Раша Попов, „Политика“, 14.04.2008

Србија је на мапи Европе присутна још од састанка крсташког краља Фридриха Барбаросе и рашког жупана Немање. У то време, крајем дванаестог века, Србија је интензивно отпочела своју европску дипломатију и интеграцију. Немањин син Растко одлучио је после зрелог размишљања да оде у Свету гору, у манастир. Био је то карактеристично европски гест. Век и по касније, двор шведског краља напустила је принцеза Бригита и отишла у манастир.

Подударност поступака шведске принцезе и рашког (српског) принца шокантна је. Нису тада између Шведске и Рашке постојали ни путеви ни дипломатске везе. Али обе принчевске главе осетиле су шта то у Европи лебди у ваздуху. „Иди у манастир. Одухови власт свога родитеља!”

За мене нема јачег доказа да је Србија више од осам векова у матици европског мишљења. Улога Србије у Првом светском рату, када се империјализму централних сила одупро читав свет, не може се пренебрегнути. Србија је била мала земља коју су савезници високо уважавали. Године 1918, 28. јуна, вођа савезничке алијансе, Вудро Вилсон, око поднева се сетио: „Данас је дан Србије“ (Дан светога Вида), „А ми га нисмо обележили”. Одмах су сазвани клерикалци у капелу Беле куће, и одржана је служба у славу мале земље. То сам читао у личном дневнику председника Вилсона.

Скоро миленијумско активно присуство Србије у конституисању европске егзистенције не може се оспорити. Ни пијачни агитатори, ни увређени носиоци власти не могу ме уверити да је абортус једне једине Србијице, из тела мајке Европе присебан и реалистичан крај нашег присуства на овом, нашем, континенту.

Кад сам као дете скупљао марке, на највишој цени су нам биле марке са ликом српског краља Милана и његовог сина Александра, а онда серија шарених папагајски обојених ваневропских марака. Нисам ни сањао да ћу једном у свом животу чути Србина који жели да наша земља постане ваневропска. То сматрам симптомом једне болести наслеђене од Тита: он је шуровао с целим светом, само је Европу лукаво заобилазио. Наздравље.

Манастир Жича

Духовно средиште средњовековне српске државе - Дом Спасов, храм Вазнесења - задужбина је краља Стефана Првовенчаног (1195–1223). Краљ га је подигао између 1206. и 1220. са својим братом Св. Савом. Налази се између Краљева и Матарушке Бање, а по свом значају издваја се од осталих српских цркава и манастира јер је основан са намером да буде српска царска лавра и седиште архиепископије, где ће се крунисати краљеви и постављати архиепископи српске цркве. У њему је 1217. године Св. Сава, као први српски архиепископ, крунисао свог брата за краља.

Жича у нашем народу има велики углед. Зову је „седмоврата“, јер је у њој крунисано седам српских краљева, а сваки је са церемоније излазио кроз само за њега направљена врата, која су после краљевог изласка поново зазидана. Први крунисани српски краљ, Стефан Првовенчани, слично његовом оцу који је два пута крштен, био је два пута крунисан – по римском и по византијском обреду. Историчари често негирају „друго“ крунисање јер о њему нема валидних докумената. А по сведочењу Доментијановом, први церемонијал извршен је папском круном, али по византијском, православном обреду.

Велика манастирска црква носи све одлике зрелог Рашког градитељског стила чији је родоначелник Св. Сава. Црвена фасада манастира, по узору на манастире на Светој гори, симбол је краљевства и веровања да црква почива на крви мученика. Благодарећи краљу Стефану Првовенчаном Жича је имала једну од најбогатијих ризница у којој су се налазили риза и појас Пресвете Богородице, део Часног Крста, десна рука и део главе Светог Јована Претече, мошти светих апостола и мученика, иконе, златне сасуде и одежде.

Као ни један други српски манастир, Жича је доживела трагична разарања. Прво веће разарање било је у последњој деценији XIII века од стране Кумана, а затим под најездом Турака. Подизана и рушена, чувана и напуштана, надграђивана и од пријатеља и од непријатеља, Жича данас мало личи на ону из времена краља Стефана Првовенчаног и архиепископа Саве.

Обнова започиње 1855. године, а 1882. године у Жичи је крунисан краљ Милан Обреновић. Највеће страдање манастир је доживео за време Другог светског рата када је део северног зида до темеља порушен а сви објекти који су се налазили око цркве били запаљени. Рестаурација која је започела 1987. године још је у току.

Србија из последње две деценије 20. и с почетка 21. века, остаће у светским медијима упамћена, на жалост, по три сахране – доживотног председника републике, првог, после шест деценија диктатуре, демократски изабраног председника владе, и бившег председника републике оптуженог за ратне злочине. Зато грађани окупљени у Монархистичкој Иницијативи желе да из Србије у свет оде једна сасвим другачија слика – крунисања Њ.В. Александра II, Краља Србије, у манастиру Жичи!

Амандмани на Устав Србије

Амандмани Монархистичке Иницијативе на Устав Србије који је усвојила Народна скупштина Републике Србије, 30. септембра 2006. године.

У 113 од 206 чланова Устава нису извршене никакве измене.

У 87 чланова извршене су замене речи Република речју Краљевина, речи „председник Републике“ речју Краљ и речи републички речју државни, у свим одговарајућим облицима.

У целости је измењен текст 6 чланова (114, 116, 117, 118, 120 и 121):

Наслов члана 114. мења се у „Наслеђе престола“ а члан се у целости мења текстом:

„У Краљевини Србији титула Краља припада члановима династије Карађорђевића и то потомцима из законитог брака Краља по реду прворођења.

Ако Краљ нема потомства, Он ће одредити наследника престола из побочне линије династије Карађорђевића и то са пристанком Народне скупштине која своју сагласност изгласава апсолутном већином гласова посланика.

У случају да Краљ до своје смрти не одреди наследника престола, Народна скупштина ће изабрати Краља из династије Карађорђевића апсолутном већином гласова својих посланика.“

Наслов члана 116. мења се у „Заклетва“, а члан се у целости мења текстом:

„Приликом ступања на дужност, Краљ пред Народном скупштином полаже заклетву која гласи:

‘Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Краљевине Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део, као и остваривању људских и мањинских права и слобода, поштовању и одбрани Устава и закона, очувању мира и благостања свих грађана Краљевине Србије и да ћу савесно и одговорно испуњавати све своје дужности’.″

Наслов члана 117. мења се у „Преузимање дужности Краља“, а члан се у целости мења текстом:

„У случају смрти Краља, трајне неспособности да врши краљевску власт или абдикације Краља, наследник престола, ако је пунолетан, ступа на престо одмах и полаже заклетву пред Народном скупштином.

Ако наследник престола није пунолетан, краљевску власт врши Намесништво до његовог пунолетства. У том случају, намесници се старају и о васпитавању малолетног наследника престола.“

Наслов члана 118. мења се у „Намесништво“, а члан се у целости мења текстом:

„Намесништво чине три лица које бира Народна скупштина између шест кандидата које је Краљ одредио у свом акту, односно тестаменту.

Ако Краљ није одредио кандидате за намеснике, листу од шест кандидата предлаже Влада.

За намеснике може бити изабран грађанин Краљевине Србије са навршених четрдесет година живота.

Мандат изабраних намесника траје до ступања на престо будућег Краља.

Намесници полажу заклетву пред Народном скупштином.“

У наслову члана 120. речи „Председника Републике“ мењају се речју Краља, а члан се у целости мења текстом:

„У случају привремене одсутности Краља или његове привремене спречености, Краља заступа наследник престола.

Ако наследник престола није пунолетан, или ако је спречен, Краља заступа Влада.

Краљица супруга или супруг Краљице, не може преузети уставне функције, осим у складу са одредбама о намесништву.“

Наслов члана 121. мења се у „Премапотпис аката“, а члан се у целости мења текстом:

„Акт Краља премапотписује надлежни министар.

Закон који се доноси већином од укупног броја народних посланика и акт о именовању Владе и њених чланова премапотписује председник Владе.

Акт Краља без премапотписа није пуноважан.

Акти Краља о предлагању кандидата за председника Владе и распуштању Народне скупштине пуноважни су без премапотписа.“

Кратка историја монархије (2)

Џозеф Костинер, Енциклопедија Британика

Монархија у модерној епохи

Кад се крунисао за цара Француске 1804. године (и потврдио тај чин на народном референдуму), Наполеон Бонапарта је установио нови тип монархије. То је „национална монархија“ у којој монарх влада у име националних аспирација друштва и тежње за независношћу (за разлику од ранијих типова легитимитета). Наполеон је своју власт заснивао на тековинама Француске револуције, као што је Декларација права човека и грађанина. Међутим, он је био апсолутни монарх који је поставио чланове своје породице за владаре у неколико европских држава над којима је успоставио контролу.

Укоренивши се у Европи, национална монархија се раширила у друге делове света. У 19. и почетком 20. века, нове монархије настале су у Грчкој, арапским земљама (Египту и Сирији) и у државама које су стекле независност од Отоманског и Аустроугарског царства. Монарси ове епохе наглашавали су модерни идентитет својих нација, између осталог и коришћењем империјалних титула, покушавајући да иду у корак с истакнутим монарсима, као што су британски. Њихов политички утицај, међутим, био је ограничен: под њиховим вођством политичке институције нису пустиле корен у друштву, а економије су остале релативно неразвијене. Неспособни да испуне захтеве масовних друштава, национални монарси нису издражали под таласом антиколонијалних, националистичких или марксистичких покрета средином 20. века. Ти покрети су све монархије сматрали бастионима старог, превазиђеног поретка, који треба збрисати. Монарси су окривљени за социјалне неправде, политичку корупцију и економску заосталост и због тога су свргнути. Монархији је приписан имиџ пораженог, застарелог система.

То се углавном односило на апсолутне монархије предвођене монарсима који су као шефови држава држали сву власт у својим рукама. У сред тог процеса, међутим, појавила се група европских монархија које су прихватиле нове изазове. То су „уставне монархије“, чији су водећи примери Велика Британија, Белгија, Холандија, Норвешка, Шведска и Данска. У овим државама постоји традиција политичких компромиса, која је водила ка постепеном трансферу власти с монарха на разне друштвене групе. Иако су монарси остали шефови држава и симбол ауторитета државе, они су прихватили трансформацију тог ауторитета на формални ниво и одрекли се стварне политичке моћи, коју су преузели грађани. У овим монархијама власт врше изабрани политичари, а политички процеси се одвијају по демократској процедури. Тако монарси функционишу као фактор јединства и симболички шеф државе који обавља церемонијалне дужности, а монархијска традиција постаје национално благо које симболизује историјски континуитет.

До почетка 21. века примери традиционалних монархија остали су ограничени углавном на арапске земље. У њих се убрајају шест држава богатих нафтом у Персијском заливу – Кувајт, Саудијаска Арабија, Бахреин, Катар, Уједињени Арапски Емирати и Оман – као и Јордан и Мароко. Њихова дуговечност само делимично може да се припише огромним приходима од нафте који су омогућили њиховим монарсима да савладају опозицију својим режимима. Јордан и Мароко, уосталом, не пливају у богатству од нафте, али су међу најстабилнијим државама у региону. Чињеница да САД и Британија војно помажу многе од ових држава свакако делимично објашњава опстанак њихових режима под спољним притисцима, као што је био случај с Кувајтом 1960–1961 и још отвореније у Заливском рату (1990–1991).

Стабилност арапских монархија у великој мери почива на општеприхваћеним политичким и културним обрасцима, од којих је концепт једног владара – односно, вјадајуће породице – задржао велику вредност. У случају држава Персијског залива, локалне монархије су успеле калемећи се на постојећу племенску структуру. Такав систем значајно се разликује од концепта монархија у другим деловима света јер у њему власт лежи у рукама владајуће породице – која може да има и неколико хиљада чланова – пре него у рукама појединца. У њему је краљ тек глава владајуће породице, што је ситуација коју су рани европски оријенталисти описивали познатом фразом primus inter pares (први међу једнакима) у владајућој породици, а сама владајућа породица је прва међу једнакима у односу на племена. Она задржава свој положај умирујући сукобе, исправљајући неправде, делећи поклоне и, кад је потребно, гушећи екстремне ставове путем селективне употребе силе. (У Саудијској Арабији, монархија се у великој мери ослања и на верски ауторитет.) Такви политички системи могу да се у ширем смислу опишу као плуралистички, пошто припадност широј породици или племену значи и право гласа у текућим питањима. Међутим, они који су изван племенског система, често имају врло мало политичког утицаја. Монарх и његова породица одржавају политичку стабилност тако што сами управљају државом и граде политичка савезништва. У земљама Персијског залива монархија је додатно учвршћена чињеницом да значајан део становништва припада широј краљевској породици. У ретким случајевима могуће је да породица уклони монарха с трона ако његова неспособност прети да угрози њен врховни положај у друштву. То се догодило 1964. године у Саудијској Арабији, кад је смењен краљ Сауд.

Монархије Марока и Јордана, које су и даље у извесној мери традиционалне, успешне су из различитих разлога. У Мароку, краљ има и верску функцију од великог значаја. У Јордану, Хашемитска монархија дугује своју дуговечност изузетним политичким способностима краља Хусеина ибн Талала (владао од 1953–1999), који је осигурао власт својој породици.

Владајуће породице у земљама Персијског залива доказале су се као успешни државотворци увођењем технолошких иновација и модернизма у своја друштва, истовремено учвршћујући конзервативну политичку атмосферу. Тиме су се те монархије доказале као ефикасан фактор интеграције својих друштава. То нису постигле наметањем новог, социјалистичког, арапско-националистичког и револуционарног карактера својим друштвима – као што је случај у Сирији и Египту. Уместо тога, монархије су се одрекле претензија да створе једнообразно друштво и допустиле социјалну и културну различитост, с циљем да буду од користи традиционалном менталитету.