Неколико мисли о Србима

Дејвид Бајндер, излагање на видовданској прослави СНО у Чикагу, 25. јуна 2000.

http://www.snd-us.com/archive/1773/binder_govor_1773.html

О Србима размишљам већ скоро шест деценија - не баш сваки дан, али све чешће током протеклих тридесет година.

Први пут сам сазнао за постојање једног народа по имену Срби далеке 1942 године, и то баш овде у Илиноису. Имао сам 11 година и већ сам био жарко заинтересован за ток Другог светског рата. Мој отац је био спољнополитички уредник листа Чикаго дејли њуз и сва његова делатност је била усмерена на извештавање о рату и анализу збивања са тим у вези.

Мој брат је већ био у ваздухопловству, а моја сестра је недуго потом приступила ратној морнарици. Једног дана у бакалници на ћошку купио сам свешчицу ратних стрипова. Главна тема били су четници Драже Михаиловића, њихова храброст у борби против Немаца у Србији, њихова пожртвованост у борби против боље наоружаних непријатеља.

Био сам фасциниран ликом пуковника Михаиловића, са брадом и наочарима, и тим народом усред окупиране Европе који се усудио да дигне главу и да се први супротстави Хитлеровој ратној машини - не у Француској, нити у Пољској, нити у Чехословачкој, или Скандинавији, већ у Југославији, на Балкану. Разговарао сам са оцем о тим храбрим Србима. Касније током рата читао сам о Титу и партизанима, али су Дражини Срби остали неизбрисиво урезани у моје сећање.

Мој најстарији пријатељ у Србији, Александар Ненадовић, уредник „Политике“ док је она још била лист од неког угледа, једном приликом ми је рекао: „Можеш да урадиш много тога против Срба, али на Балкану не можеш ништа без њих.“ Тај афоризам ми се учинио истинитим тада, и још увек ми звучи тачним, због тога колико има Срба, због тога ко су, шта су и где су.

Недуго потом опет сам се обрео у Београду и закуцао на врата једног стана у Палмотићевој 8. Милован Ђилас ме је увео у свој дом. У гостима су му били, као што су чинили сваке суботе, ради разговора о политици, Добрица Ћосић и Матија Бећковић. Тек сам сео када су почели да ме нападају: „Зашто ви Американци не саопштите свету како су Срби прогањани, од Албанаца и од Хрвата?“ Нађох се у чуду у први мах, али сам после краћег размишљања одговорио: „Слушајте, људи, 40 година сте нам понављали да сте Југословени. На то смо се навикли. Сада нам одједном говорите да сте Срби. То је збуњујуће, и за Американце и за друге.“ Са друге стране собе Ђилас се смешио Бећковићу и Ћосићу. „Бајндер је у праву“, рекао им је.

Мислим да та конфузија има своје дубоке историјске корене. Ако се вратимо у 1883, све је било релативно једноставно. Америка и Краљевина Србија су потписале трговински уговор и тиме су САД први пут успоставиле дипломатске односе са неком балканском земљом. Те две земље биле су потом савезнице у Првом светском рату и председник Вилсон је често изражавао дивљење према Србима. Међутим, ту долазимо до једне замке. У име самоопредељења Вилсон је обећао стварање нечега званог Југославија, са храбрим Србима као предводницима њеног уједињења, оличеног у њиховом краљу.

Зашто данас мислити о Србима? Или о ма коме другом међу Јужним Словенима? На крају крајева, Балкан никада није био нарочито важан по националне интересе Америке. Међутим, необична еволуција распада Југославије и све већа умешаност САД преко НАТО у садашњости и будућности далеких босанских Муслимана и косовских Албанаца ствара нови свет виртуалне стварности у коме влада, рекао бих, виртуална битност Србије као земље коју волимо да мрзимо, за сада, и коју не можемо да разумемо јер не желимо ни да покушамо да је разумемо.

ЂУРЂЕВДАН

По хришћанском предању, Свети великомученик Георгије (такође Свети Ђорђе) био је римски војник пореклом из Мале Азије а касније хришћански светитељ. Он је један од светаца који се највише славе у православној цркви, али, такође и у католичким земљама. Овековечен у причи где убија аждају, слави се у Каталонији, Енглеској, Етиопији, Грузији, Грчкој, Португалу, Србији, као и у градовима Истанбулу, Љубљани и Москви. Такође је светац заштитник великом броју професија и организација, између осталих Удружењу припадника Југословенске војске у Отаџбини.

Мало шта се, заиста поуздано, зна о његовом животу. У иконографији Православне цркве, Свети Георгије је још од 7. века приказиван као војник (без коња, у стојећем ставу) и са копљем или мачем.

Од 9. века се појављује још један приказ Светог Георгија – на коњу, у војводском оделу, како копљем убија аждају. Мало даље од њега стоји једна женска прилика у царском руху. Сматра се да аждаја коју убија светац симболизује многобоштво. Жена која је на икони је царица Александра и она, како се верује, представља младу хришћанску цркву.

Веома је слављен код Срба, и најчешће га називају Свети Ђорђе или Свети Ђурађ. Многи га славе као крсну славу.

Српска православна црква га слави два пута годишње. Главни празник је Ђурђевдан и празнује се 6. маја по грегоријанском календару (23. априла по црквеном), а други је пренос моштију и обновљење Храма Светог Георгија - Ђурђиц, који се слави 16. новембра (3. новембра по црквеном).

Посвећени су му многи манастири, међу којима најпознатији манастир Ђурђеви Ступови.

Време је за Краљевину Србију! (2)

Александар Мемишевић

Наравно, стварност и историјски тренутак света у ком живимо јесу такви да Србија мора да буде, и биће, део Европске Уније. То је неизбежно, упркос многобројним замеркама које се могу упутити на рачун ЕУ. Ми ћемо постати њен члан, било као република, било као монархија. Ако је наше друштво демократско и прозападно оријентисано, придружићемо јој се на било који начин. Међутим, било би боље да то учинимо као монархија. Из барем једног разлога – монархија има све везе са нашом прошлошћу, историјом и националним идентитетом, република никакве! Још један разлог – републику ће у свету увек доживљавати као „остатак Титовог/Милошевићевог режима“. Монархија ће задати коначан ударац комунизму, тој безбожничкој и злочиначкој идеологији, једном за свагда. Тада ћемо свету моћи да кажемо да смо коначно кренули новим путем.

До појаве комунизма Срби су у историји често били жртве, али никада џелати. Вековима су живели и умирали за слободу, веру, своје домове, за поштовање предака. Никад нису изградили место као што је логор смрти у Јасеновцу, али јесу на таквим местима масовно страдали. Комунизам је све то променио и данас се на нас (још увек) гледа као на чудовишта. Бољшевичко-комунистичко-социјалистичко-шовинистичке владе које су се смењивале у протеклих 60 година уништавале су Србију у мери коју је тешко и замислити. Једини начин да се тај процес заустави јесте да се васпостави Краљевина Србија.

На српском националном бићу још су многе ране, али Србија полако поново проналази себе. Време је да се процес потраге за сопственим идентитетом оконча и да се коначно пронађе свој пут. А тај пут је, даме и господо, само један – поновно успостављање Краљевине Србије, на добробит свих њених грађана.

У овом одиста узбудљивом и обећавајућем историјском тренутку, када је на нашој застави поново круна Немањића, када нас представља грб славне Краљевине Србије, када поново устајемо на нашу националну химну – Боже правде – када је наш Престолонаследник у Краљевском Двору на Дедињу – шта нам је чинити? По логици, у контексту историјског континуитета, традиције, историје и државности, морамо крунисати Краља, и морамо поново успоставити Србију као уставну парламентарну монархију!

Његово Краљевско Височанство, Престолонаследник Александар II, директан је потомак Карађорђа, оца модерне Србије, Кнеза Александра, Краља Петра I Ослободиоца, оца модерне европске демократије у Србији, кога је народ од милоште звао Чика Пера, Краља Александра I, оца несрећне Југославије и младог Краља Петра II, под чијом командом је генерал Драгољуб Михаиловић повео прву антифашистичку герилу у окупираној Европи. Да није било Карађорђа и његове династије, не би било модерне Србије. Наравно, и династија Обреновића је у огромној мери допринела стварању модерне Србије, и тиме заслужила поштовање и истакнуто место у нашој историји. Међутим, ми данас имамо живу династију, Карађорђевиће, чији је представник Престолонаследник Александар II. Он је син нашег последњег краља и самим тим, по дефиницији, Краљ. Своју титулу ће понети када грађани Србије слободном вољом одлуче да обнове монархију. Престолонаследник је светски образован, није живео под комунизмом, поштује припаднике свих религија, нација и политичких опредељења, и показао је да жели да служи својој земљи и њеним грађанима. Хуманитарне активности у којима учествује са својом супругом неизмерно су помогле нашој деци, младима, старима, избеглицама, угроженима...Помоћ у лековима и медицинској опреми, нова одељења у болницама, стипендирање талентованих студената, промовисање инвестирања у Србију, ширење позитивног имиџа Србије у свету, обележавање културних, историјских и других значајних догађаја – све су то заслуге Престолонаследника. Међутим, зато што носи историјско презиме које знају сви грађани Србије, требало би да учини још више. Требало би да ступи на престо Србије! Наравно, још једна предност монархије јесте што је Престолонаследник повезан са скоро свим европским Краљевским Породицама. Њено Величанство Краљица Елизабета II од Уједињеног Краљевства Велике Британије, Северне Ирске и Комонвелта, његова је кума. Ниједан предсеник републике Србије никада неће имати такве везе.

Земље које имају краљеве и краљице у извесном смислу су привилеговане у односу на друге. Крунисање краља, венчање принцезе – то је толико романтичније и традиционалније од инаугурације било ког председника било које републике. Данашње монархије зраче духом модерне бајке и изгубљене романтике. Монархије се не стварају преко ноћи – оне су симбол континуитета, традиције и државног јединства. Земља или има краља или га нема. То није изборна функција, за коју се представљају кандидати. Не може се било ко крунисати. Србија није држава која је од јуче, или од пре 60 година. Она има дугу историју, а монархија је њен суштински и нераскидиви део. Србија има своју Краљевску Породицу, династију потеклу из народа, која је обележила 200 година модерне српске историје.

Када је Хрватска проглашавала независност 1991. године, истицала је да је то „остварење хиљадугодишњег сна“ и „обнова средњевековне државе хрватских краљева“. Сигуран сам да би Хрвати крунисали краља, да су га имали. Србија га има, а и даље се мучи са остацима комунизма. Ништа од њега није део нашег идентитета и ништа од њега не би требало да буде део наше будућности.

Престанимо да губимо драгоцено време и проналазимо „оригинална“ решења, јер имамо решење које нам је пред очима. Учинимо претке поносним на нас и осигурајмо демократију, мир и напредак за нашу децу! Стојећи чврсто на путу историје и традиције, закорачимо у будућност, са осмехом и поносом!

Снага векова је на нашој страни. С вером у Бога, можемо остварити благостање за све грађане Србије! Свет ће подржати обнову Краљевине Србије, јер ће она донети напредак и стабилност не само нама, него и целом региону Западног Балкана!

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

УСКРШЊИ ОБИЧАЈИ У ЕВРОПСКИМ ЗЕМЉАМА

Иако се Великој Британији и даље фарбају јаја, већина људи на Ускрс размењује чоколадна јаја. Купују се и чоколадне зеке, мада се сматра да је то америчка традиција. Многе породице окупљају се на традиционални недељни ручак, за који се спрема јагњетина, а као посластица воћни колач са 11 кугли од марципана које представљају 11 верних апостола.

У Белгији постоји веровање да ускршња јаја доносе звона из Рима. Наиме, прича говори да звона са сваке цркве на велику суботу (stille Zaterdag) не звоне јер су отишла у Рим.

У источном делу Холандије пале се ускршње ватре у сумрак. У околини Магденбурга дечацима се симболички „испраши тур“ да би се из њих истерало лоше понашање. Одатле потиче изрека „истучен као на Ускрс“ која значи да је за неки преступ добијена преблага казна.

У Норвешкој је занимљива традиција да се на Ускрс решавају убиства - на телевизијским програмима су детективски филмови, часописи објављују криминалистичке приче, а чак су и на картонима млека одштампане приче о нерешеним убиствима. Друга традиција је играње друштвених игара.

Данци на Велику суботу у џеповима носе комадиће бесквасног хлеба умотаног у бело платно да би га појели у поноћ. Сам обичај био је чест и у викиншко доба кад су Викинзи носили са собом зизмелене бобице које су симболизовале живот.

У Шведској мала деца одевена као вештице скупљају слаткише од врата до врата у замену за украшене гранчице „маце“. То је резултат мешања православне традиције благосиљања кућа с гранчицама маце и скандинавске вештичје традиције.

У Шпанији се низ воду пуштају сплавови с украшеним фигурама које представљају ликове из библијске приче о Христовом васкрснућу. Честе су литије и гозбе.

ОЈ СРБИЈО, МИЛА МАТИ!

Љубомир С. Стевовић, Српски грб и химна у XX веку, часопис Драма, 3/2003.

Једна од најстаријих наших родољубивих песама је „Србији“, од до сада непознатог песника Луке Сарића. Први пут је објављена у новосадском књижевном часопису „Словенка”, 1860. године. Тридесетак година касније, 1891, чешки досељеник Војтех Шистек, хоровођа Певачког друшта „Бранко” у Нишу, компоновао је мелодију и песма је убрзо постала врло популарна. Доста дугачку, песму са седам строфа од по осам редова, скратио је Драгомир Брзак на четири строфе од по четири реда, и у овој верзији је под именом „Ој Србијо!“ ушла у школски програм још пре Првог светског рата:

Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме.

Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.

Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.

Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу свагда твом
Утеха је срцу мом.

За време ратова за ослобођење и уједињење 1912-1918. песма „Србији“ била је врло актуелна, тако да се налазила и на репертоару Музике краљеве гарде. За време окупације у Другом светском рату, у „Недићевој” Србији ова песма је често извођена као незванична химна, јер окупирана Србија није имала ни званичан грб, ни званичну химну.

Било је врло чудно зашто се ништа више не зна о Луки Сарићу? Ко је он био? Немогуће је да један тако добар песник ни пре ни после овакве песме ништа није објавио. Да ли се иза ове песме, која се увек спонтано певала у тешким временима, крије нешто много веће и дубље? Да ли је Лука Сарић псеудоним?

Песма има четири дела. У прве две строфе се истиче верност отаџбини и описује жеља за повратком у Србију (У теби је оно све, За чим моје срце мре). Друге две строфе говоре о животу у изгнанству, у туђој земљи, како није све у материјалним добрима (На част Цару силно царство, и његово господарство). Трећи део се односи на прилике у Србији пре и после Светоандрејске скупштине. Пета строфа говори о протеривању Обреновића из Србије (Над разумом гадна страст, Безумијем оте власт), а у шестој песник моли Србију да опрости својој деци јер су се покајала на Светоандрејској скупштини (Јер признају грехе тешке, И кају се за погрешке); то је повратак Обреновића. Последња, седма строфа, патриотски позива на обнову и предвиђа велику улогу Србије на Балкану (Куцнуо је Мати час, Да се и твој чује глас).

Незнани песник пева Србији као њен син који је све проживео што и она. Песма је искрена, лирска, писана са отменим моралним тактом и врло прецизним увидом у српску духовну и политичку ситуацију. Само велика личност, на великом положају, могла је да дође до овако високе моралне инспирације којом песма одише. То је могао само Михаило Обреновић, кнез српски. У земљи у којој су песници писали химне посвећене прво кнезу а затим народу (Владислав Каћански, Јован Ђорђевић, Милорад Шапчанин, итд), само је кнез Михаило могао да напише химну отаџбини а да не спомене владара.

У то доба кнез Михаило је писао песме. Као престолонаследник је имао више времена него после смрти кнеза Милоша 26. септембра 1860, кад је ступио на престо. Његова песма „Што се боре мисли моје“ на чије стихове је музику компоновао Корнелије Станковић, испевана је пре 1860.

Песма „Што се боре мисли моје“ има четири строфе од по четири реда, прва три реда са осам слогова и четвртим редом са седам слогова. Песма „Србији“ има седам строфа од по осам редова. Првих шест редова имају по осам слогова, а последња два по седам! Обе песме су написане истим ритмом! То је песнички ритам кнеза Михаила.

Стихови песме „Србији“ одражавају и политичка уверења кнеза Михаила. Једном приликом, крајем марта 1861, за време расправе о Закону о чиновницима, попечитељи (министри) и саветници су се посвађали око „кадровске политике”, па им је кнез Михаило рекао: „Да држи да није дошао да место Карађорђевића буде Обреновић; уместо Вучића Стевча; да он није књаз зато да је књаз, но зато да од ове земље државу начини, да му је зато потреба усрдна помоћ људи, с којима ради као што су саветници и попечитељи, да он не тражи да се граде намирења у речима и цмакању, но оставља да се приватно воле и мрзе како хоће, али жели и у интересу земље захтева да се то не уноси у државне послове, јер онда страда од тога сам посао и земља пати.” (Записи Јеврема Грујића, III, 101, СКА Београд 1923).

Кнез Михаило је провео 17 година у емиграцији. Када је 26. августа 1842. морао да остави Србију и да пређе чамцем Саву и оде у Земун, кнез Михаило је убеђен у своју владарску мисију рекао: „Време и моје право погинути неће”. Ове речи су касније у скраћеној верзији постале девиза династије Обреновића; „Време и моје право” или у латинском преводу „Tempus et meum jus“.

По повратку у Србију, и ступању на своју другу владу, кнез Михаило је сматрао да се његова династија вратила на престо по своме праву и вољи народној. Стога је ступивши на престо, узео назив кнеза „по милости Божијој и вољи народној“, назив који су задржали сви владаоци после њега.

Без обзира да ли је претпоставка да се иза Луке Сарића крије кнез Михаило тачна или не, песму „Србији“ могу да певају и председник Републике и Краљ, сваки Србин у отаџбини и расејању, и сваки становник Србије, и да при том свако од њих „осети да се текст односи баш на њега”. Она је и данас актуелна; имамо велику, иако не више политичку него економску емиграцију, опет смо прошли кроз смене власти, опет нам је потребно, више него икад, да заволимо нашу Србију.

Време је за Краљевину Србију! (1)

Александар Мемишевић, Заменик Председника УО Краљеве омладине

Српска историја, традиција и национални менталитет указују на неопхопдност поновног успостављања монархије у Србији.

У републици живимо само последњих 60 година, што је врло мало у поређењу с миленијумом наше историје. Од кад знамо ко смо и шта смо као нација, од Стефана Немање, оца наше државе, од Св. Саве, оца наше цркве, од Цара Душана, нашег највећег владара, који је створио царство, до Деспота Стефана Лазаревића, сина Кнеза Лазара – увек смо били монархија. Наш први краљ крунисан је 1217, а у исто време Српска Православна Црква стекла је пуну независност.

У модерном добу, после три и по века ропства под Отоманским царством, Србија је поново рођена у Шумадији, где је Врховни Вожд Карађорђе започео процес националног ослобођења. Кнез Милош Обреновић успео је да Србији обезбеди значајну аутономију у оквиру Отоманске Турске. Кнез Михаило вратио је под српску управу многе градове, без капи проливене крви. Краљ Милан Обреновић иза себе је оставио међународно признату Краљевину Србију. Што се династије Карађорђевића тиче, Краљ Петар I дао нам је демократску државу, грађанске слободе и парламентаризам идентичан оном из Европе тог времена. Његова поносна Српска Војска исписала је најславније странице српске историје својим победама у Првом светском рату. Под Краљем Петром II Срби су, уз Енглезе, били први који су се у окупираној Европи отворено супротставили Хитлеру, плативши за то високу цену.

Идеали слободе, правде и племенитости увек су чинили део српског националног бића. Тако је било од битке за Косово 1389, све до два светска рата у 20. веку. А данас? Нарочито у последњих 15 година, српско име је укаљано, српска застава бачена у блато, поносни и слободољубиви грађани Србије су збуњени. Остали смо без савезника и изложени ниподаштавању. Још плаћамо цену бољшевизма/комунизма/социјализма, како год назвали власт која је давила нашу земљу 60 година. Ко зна колико ће времена бити потребно да се потпуно опоравимо од њених катастрофалних последица...

Под монархијом смо као нација остварили највеће државотворне и војне успехе. Од стварања прве српске државе и примања хришћанства, од уздизања државе до моћног царства, од независности цркве и Душановог законика – једног од првих у ондашњој Европи, до обнављања српске државе, међународног признања Краљевине Србије и часног сврставања уз Савезнике у оба светска рата – све то постигли смо под монархијом. Срби немају друге историје.

Краљевина Србија под Петром I била је најнапреднија српска држава. Такво политичко руководство неће се саставити још дуго времена. Краљ Петар као шеф државе, Пашић као председник владе, Лазар Пачу као министар финансија, Ђорђе Вајферт као гувернер Централне банке и Принц Регент Александар као врховни командант – цела ондашња генерација Срба радила је заједно за добробит своје земље.

Нажалост, са доласком комунизма Србија је доживела пад. Република какву имамо данас јесте демократска и у транзицији, али њени корени су у 1945, када је успостављена, односно НАМЕТНУТА, не слободном вољом грађана Србије који су у то време били традиционално оријентисани и побожни, него совјетским тенковима и терором Титових партизана, уз подршку Савезника – Британије и САД – после конференција у Техерану и Јалти. Бољшевичка република првобитно је била идентична Стаљиновој, а касније је развила напреднији облик социјализма, који је временом од Југославије створио „најлибералнију“ комунистичку земљу, која је као таква била прихваћена широм света. Међутим, та иста република побила је, по неким проценама око 200.000 Срба – знатно више него нацисти. Та иста република одузела је имовину својим грађанима – земљу, куће, фабрике. Та иста република одузела је земљу цркви, хапсила и мучила свештенике, покушавајући да из људских срца, умова и душа уклони веру. Та иста република силовала је славну српску историју – избацујући из ње читаве делове и кривотворећи чињенице – да би створила ругло од лажи и фалсификата. Данашња република, која потиче од такве републике, не може и не треба да буде облик владавине у Србији у будућности. Последице комунизма треба уклонити једном за свагда – а његова највећа последица која и даље опстаје и која нема никакве везе са нашом историјом, традицијом и државношћу јесте Република Србија. Она једноставно не припада ни нашој историји, ни ни менталитету, ни културном наслеђу.

Отац српске републике био је извесни Јосип Броз, звани Тито. Отац прве српске државе био је Стефан Немања. Отац модерне, обновљене српске државе био је Карађорђе. Ако је духовни отац комунизма био Лењин, духовни отац Србије је Принц Растко Немањић, Свети Сава, први архиепископ аутокефалне Српске Православне Цркве. Између Тита и Лењина с једне стране, и Стефана Немање и Светог Саве с друге, јасно је чији пут Србија треба да следи.

Наравно, данашња монархија била би у потпуном складу са савременим светом чији је део. Нико не жели да гради средњевековну монархију, али то не значи да она неће у себи задржати дух историје, традиције и порекла. Нова Краљевина Србија биће модерно, демократско друштво, у миру са собом и са светом. Модерна у сваком погледу, али са јаким везама са сопственом прошлошћу, традицијом, историјом, коренима и прецима. Она ће бити поносна и пружиће сваком појединцу могућност да се у сваком погледу оствари, без обзира на верско и национално порекло или политичку оријентацију.

Све европске монархије – Краљевине Велика Британија, Шведска, Норвешка, Данска, или Кнежевине Монако и Лихтенштајн, данас су модерна, демократска друштва са веома високим животним стандардом и највишим степеном поштовања људских права. То, међутим, не може да се каже за све европске републике, нарочито оне које су настале после распада Совјетског Савеза и Југославије.

Ако је свака европска монархија угледна, толерантна, развијена земља са високим степеном животног стандарда и поштовања људских права, зашто Србија не може да буде таква? Краљевина Шпанија је пример на који бисмо могли да се угледамо. Она је прошла кроз страхоте грађанског рата и диктатуре, као и ми, али је вратила Краља и интегрисала се у Европу као угледна земља. То не може да се каже за нашу Отаџбину.

Аргументи за Краљевину Србију (5)

Обнова уставне и парламентарне краљевине

„Boki Simfonija“, 03.01.2008.

http://www.srbijauzivo.co.yu/showthread.php?t=3015

Један од битних српских циљева (можда најважнији, суштински циљ), јесте обнова традиционалне српске државе - уставне и парламентарне Краљевине Србије, на челу са краљевском породицом Карађорђевић.

Остварењем овог циља, постигли би се многи за Србију битни циљеви и резултати, али ево оних најзначајнијих:

- смањили би се трошкови за издржавање владајућег државног апарата укидањем функције председника републике. Краљ је нестраначка личност, уважава све политичке странке, али није члан НИЈЕДНЕ. Краљ има јасно дефинисана овлашћења, ограничена Уставом, свој положај задржава доживотно и наслеђују га његови потомци. А његово радно и животно окружење се значајније не мења у дужем временском периоду, па су и у том погледу издаци знатно мањи. Са своје стране, председник републике припада некој странци, мења се сваких четири, пет или седам година, заједно са својим радним окружењем, што изискује огромне трошкове, којима се још додају и издаци за председничке изборе, којима управо и присуствујемо (а којих у краљевини нема, тамо постоје једино парламетарни и локални избори). Па још, кад председнику истекне мандат, ту су и трошкови за разне доживотне привилегије. Краљевина Србија је дакле, не само традиционална српска држава, него је још и ЈЕФТИНИЈА И РАЦИОНАЛНИЈА.

- успостављањем Уставне и парламентарне Краљевине, Србија би се много боље котирала у преговорима о статусу Косова и брже би приступила ЕУ као њен пуноправни члан. Имала би снажну подршку најбогатијих и најутицајнијих европских земаља, од којих су седам традиционалне уставне и парламентарне монархије, са којима је српска Краљевска породица Карађорђевић у снажним родбинским и економским везама.

- успоствљањем традиционалне српске уставне и парламентарне краљевине, створили би се услови за снажнији и бржи прилив страног капитала и инвестиција. Фондације Краљевског Двора Србије, данас са завидним резултатима у области хуманитарног, здравственог и просветног рада, имају снажне везе са најутицајнијим пословним круговима у водећима светским центрима финансијске и економске моћи, што би Србији одмах донело и значајније и нове инвестиције и улагања у њене привредне и туристичке капацитете. И запосленост, број нових радних места у Србији, били би знатно већи од садашњег стања.

Ово су само они најбитнији циљеви које би Србија остварила, ако би обновила (било на референдуму, било уставним реформама то јест, променама, било другим политичким средствима) своју традиционалну државу, уставну и парламентарну краљевину, на челу са својом Краљевском породицом Карађорђевић. Сигурно да би Србија још пуно добила остварењем тог суштинског циља, али, то остављамо за каснија разматрања.