Симпозијум о монархији у Лауфену

Први Форум о монархији који је организовало Друштво монархиста Немачке одржан је од 26. до 28. септембра 2008. у баварском граду Лауфену. Сврха ове конференције била је да постави нови курс који промовише интердисциплинарни приступ проучавању монархије у оквиру политичких наука, права и историје.

Симпозијум је почео у петак увече поздравним говором градоначелника Лауфена, г. Ханса Фајла. Одмах после тога професор Карл Отмар Фрајхер фон Аретин одржао је предавање на тему „Бродолом Вајмарске републике, покрет отпора баварског монархистичког покрета нацистичком режиму током 1932-1933, и напори за васпостављањем монархије 1950-1952.“ Професор фон Аретин је вишегодишњи предавач на Факултету за социологију и историју Универзитета у Дармштату и бивши директор Института за европску историју.

Следећег дана је др Гец Фрајхер фон Бојнебург-Ленгсфелд-Дорнкаш изложио своја предвиђања на тему „Значај вредности наслеђивања у 21. веку“. Истакнути правник и историчар проф. др Рајнхард Хајденројтер говорио је о легалном статусу баварског племства после 1918. године.

У недељу су учесници имали прилику да учествују у дискусијама пре званичног затварања Форума. Многа питања су остала без одговора, али је дебата пружила сугестије за теме за други Форум о монархији који ће се одржати 2009. године.

Краљица Ранија о Миленијумским циљевима УН

Њ.В. Краљица Ранија од Јордана учествовала је у покретању YouTube кампање против сиромаштва, под називом „У моје име“, испред зграде УН у Њујорку. Апеловала је на светске лидере да испуне Миленијумске циљеве УН и окончају екстремно сиромаштво.

„Као што знате, на пола смо пута од крајњег рока, 2015 године, за остварење Миленијумских циљева УН, а још увек смо веома далеко од тога. Зато смо овде да подсетимо светске лидере да је веома важно да обновимо своју посвећеност тим циљевима, да покушамо да постигнемо резултате које смо обећали. Јер напола испуњено обећање је неправда. Не можемо да пружимо руку онима којима је потребна помоћ само да бисмо је после тога повукли. Не можемо да пробудимо наду само да бисмо је распршили. Зато смо овде, да обновимо посвећеност, да кажемо да неправда мора бити исправљена и да подсетимо да Миленијумски циљеви почивају на уважавању универзалне хуманости. Запамтите, неправда било где на свету исто је што и неправда свуда.“

У промоцији капмпање учествовали су и генерални секретар УН Бан Ки-мун, економиста Џефри Сакс и многе познате личности, као што су Скарлет Јохансен, Кристин Дејвис, Ели Мекфирсон, Ени Ленокс, Боно и Ферги. Ако желите да сазнате више и укључите се у кампању, посетите www.youtube.com/inmyname.

Зашто сам монархиста (6)

Гледајте на YouTube-у

Нада Павковић, апсолвент на Правном факултету Универзитета у Београду

Гледајући на све европске државе, пошто је Србија европска држава, и посматрајући уставне парламентарне монархије и њихов развој, од историјског доба па све до данас, можемо приметити да су то водеће земље овог периода. Наиме, у сваком смислу друштвеног развоја, почев од неког политичког, до социјалног, културног и било ког другoг, европске монархије као што су Шведска, затим Шпанија, Велика Британија и остале, предњаче у друштвеном развоју. Србија, док је у својој историји, у претходним периодима, пролазила кроз фазу монархије, газила је крупним корацима и није заостајала за тим европским државама. Данас, када је скренула са тог курса, ту је где јесте и мислим да уопште није потребно коментарисати стање и пут Србије којим она тренутно корача. Мислим да једноставно треба поново вратити монархију у Србију.

Неко постаје монархиста, а ја сам одувек била монархиста. Од самог рођења, уопште када сам спознала свет и стекла неко знање о себи, ја сам једино знала за монархију, и за такав систем који је по причању околине, мојих пријатеља, родитеља и остале родбине, био једини прави пут за нашу земљу, за наш развој и, наравно, за нас младе – где ћемо одрастати, где ћемо се школовати и, наравно, сутра живети. Тако да ћу ја, као монархиста од самог свог рођења, увек бити монархиста!

Мера богатства становништва државе

17 од 30 најбогатијих земаља на свету су монархије! (13 уставних и 4 традиционалне монархије)

Бруто домаћи производ (БДП) је економски показатељ који представља укупну вредност роба и услуга, остварну у националној економији, односно укупно створен домаћи доходак, током одређеног периода времена (обично једне календарске године). Међународно је прихваћено да се исказује у америчким доларима.

Извор: CIA World Factbook

Бр.	Земља	БДП по глави становника	Година процене
1.	Катар	$ 80.900	2007.
2.	Луксембург	$ 80.500	2007.
3.	Малта	$ 53.400	2007.
4.	Норвешка	$ 53.000	2007.
5.	Брунеј	$ 51.000	2007.
6.	Сингапур	$ 49.700	2007.
7.	Кипар	$ 46.900	2007.
8.	САД	$ 45.800	2007.
9.	Ирска	$ 43.100	2007.
10.	Швајцарска	$ 41.100	2007.
11.	Кувајт	$ 39.300	2007.
12.	Андора	$ 38.800	2005.
13.	Исланд	$ 38.800	2007.
14.	Холандија	$ 38.500	2007.
15.	Аустрија	$ 38.400	2007.
16.	Канада	$ 38.400	2007.
17.	Данска	$ 37.400	2007.
18.	Уједињени Арапски Емирати	$ 37.300	2007.
19.	Шведска	$ 36.500	2007.
20.	Аустралија	$ 36.300	2007.
21.	Белгија	$ 35.300	2007.
22.	Финска	$ 35.300	2007.
23.	Велика Британија	$ 35.100	2007.
24.	Немачка	$ 34.200	2007.
25.	Сан Марино	$ 34.100	2004.
26.	Јапан	$ 33.600	2007.
27.	Француска	$ 33.200	2007.
28.	Бахреин	$ 32.100	2007.
29.	Италија	$ 30.400	2007.
30.	Шпанија	$ 30.100	2007.

Ко су неомонархисти?

Теодор Харви

Неомонархисти гледају на монархију потпуно одвојено од подела на левицу/десницу. Њихово политичко опредељење углавном варира од либералног до умерено конзервативног, а често уопште нису ни заинтересовани за политичко опредељивање. Иако поштују верску традицију везану за монархију, обично нису нарочито религиозни. Неомонархисти се превасходно баве подршком постојећим уставним монархијама, међу којима су десет европских држава, и заступају такав модел у случају евентуалних васпостављања монархије било где у свету. Многи од њих помно прате животе савремених краљевских породица и спремни су да их бране од критика којима су изложени. Неомонархисти су склони либералном схватању односа у друштву и стога се не противе склапању бракова у краљевским породицама који нису по традицији, као што је био случај са норвешким престолонаследником и његовом супругом која је имала ванбрачно дете и јавно признала да је користила дроге. Они прихватају мултикултурализам и виде монархију као потенцијални фактор уједињења у све шароликијим европским друштвима, за шта је пример Принцеза Александра од Данске која има делимично кинеско порекло или интересовање Принца од Велса за ислам. Неомонархисти цене савремену популарну културу и поздрављају учешће чланова краљевских породица у њеним манифестацијама. Најважније је да су то ројалисти који су у складу са модерношћу и који не виде никакав сукоб између монархизма (неки од њих више воле да кажу „интересовања за краљевске породице“) и либерално-демократских вредности. Нису нарочито склони носталгији, али су без обзира на то често фасцинирани члановима краљевских породица из претходних времена и није им тешко да покажу саосећање према члановима аутократских краљевских породица као што су Романови, док истовремено одбацују њихове идеолошке вредности.

Традиционално отварање парламената у Шведској и Холандији

Ново годишње заседање шведског парламента (Riksdag) почело је 16. септембра, пошто га је у традиционалној церемонији отварио Краљ Карл XVI Густав. На захтев председника скупштине, Краљ је формално прогласио почетак заседања. Потом је премијер Фредерик Реинфелт прочитао инаугурални говор у ком је представио политику владе, са главним нагласком на смањење пореза и више предлога реформи.




Prinsjesdag (Дан принчева) је дан када Краљица Холандије председава заједничким заседањем Горњег и Доњег дома парламента у Дворани витезова (Ridderzaal) у Хагу. По традицији, то је увек трећег уторка у септембру. У Престоној беседи (холандски: Troonrede) Краљица износи главне црте владине политике које ће бити разматране током предстојећег годишњег заседања скупштине.

Зашто сам монархиста (5)

Менди:

Моје интересовање за монархију почело је са седамнаест година, док сам истраживала енглеско порекло моје породице. Фасцинирала ме је историја монархије у Британији. Од древних ритуала до јавних расправа о самој институцији, монархија је брзо постала моја омиљена тема.

Када је Принцеза Дијана од Велса погинула 1997. године, био је то догађај који је привукао огромну пажњу на животе чланова британске краљевске породице. Тада сам почела да помније изучавам ову династију. Какви су они, у ствари?

Помоћу обиља литературе и кроз истраживања, открила сам да је краљевска породица невероватна жива слика историје Британије. Такође, открила сам да је Њено Величанство Краљица сјајна жена, неуморно посвећена круни и отаџбини, као и британском Комонвелту.

Краљица ми је узор на више начина – њена унутрашња снага, посвећеност и стрпљење, били су инспириција у мом животу.

Тренутно радим у области специјалног васпитања. Ускоро ћу положити државни испит за наставника, а стећи ћу и диплому на историји. Волела бих да једног дана постанем професор историје. Ове године приводим крају и моје студије комуникологије, одсек графички дизајн.

(Менди је искористила свој таленат за дизајн да креира марку издату поводом 80. рођендана Њ.В. Краљице Елизабете. Такође, дизајнирала је марке посвећене прослави 60. годишњице брака Њ.В. Краљице и Војводе од Единбурга, као и марке штампане поводом посете Њеног Величанства граду Милтон Кејнсу, приликом обележавања његове 40. годишњице.

Британска служба за дешифровање у Блечли парку издала је ограничен тираж марака и посебан поштански жиг. Тим поводом Менди каже: „Било ми је задовољство да радим за Блечли парк. Захвална сам што су ми пружили прилику да искажем дивљење према Краљици која ми је велика инспирација у животу.“)

Краљица Ранија од Јордана једном приликом је рекла: „У осмишљавању националне стратегије, морамо уважавати сопствену традицију, вредности и културу“. То се свакако односи и на Британију. Монархија је нераскидива од британских вредности, традиције и културе. Она је нераскидиви део равнотеже између старог и новог. Занемарити ту чињеницу значи пренебрегнути значај који ова острвска земља има, као и њене историјске корене.

Шта монархија значи

Монархија је константа у Британији преко хиљаду година. Она се уважава као чврст темељ на који се можемо ослонити. Краљевска породица својим дужностима и кроз церемоније чини много за морал нације! Она уједињује људе из свих слојева друштва у поносу према величанственој Краљици. Монархија и њене институције су изван политике и зато могу да привуку широк спектар грађана. Њено Величанство и њена породица су особе од крви и меса, и грађанима се обраћају не као политичари у кампањи, већ као стварне личности.

Монарх као шеф државе може много да учини за национални престиж. Као што је Краљица доказала, бити целог живота одгајан да се поштује традиција и испуњава дужност представља част. Грађани је воле и диве се њеној посвећености, и осећају понос што имају искусног и преданог шефа државе.

Наслеђивање функције представља сигуран начин да се одржи стабилност у држави. Монарси граде свој положај на достигнућима предака, а истовремено својим наследницима пружају одговарајуће образовање и усмерење. Будући да су целог живота обучавани за улогу шефа државе, не поставља се питање да ли наследници престола имају потребно искуство. А што монарх дуже влада, више директног искуства у владању државом стиче. Припрема наследника није једностран задатак који се може пренети на друге – обука подразумева све аспекте владања краљевином.

Суочавање са критиком

Многи мисле да бити за монархију аутоматски значи бити против напредних идеја. Да су монархисти застарели, елитисти, или само носталгичнари за прошлим временима. То није тако. Многи монархисти и ватрене присталице су прогресивни, интелигентни људи широких погледа на свет. Ми сматрамо да монархија представља најбоље у нашој култури: веру у Бога, традицију, патриотизам, породицу. Из свег срца подржавамо ове идеале, и Њено Величанство које их оличава. То су вредности на којима почива прогрес, а не вредности које га коче.

Многи монархисти знају да сваки аспект политике има две стране, и прихватају критике отворено и добронамерно. Ми признајемо да монархија мора да се прилагођава вечно променљивом друштву, а присталице монархије морају да помогну у том прилгођавању. Морамо да се постарамо да краљевска породица служи грађанима на најбољи могући начин, а да истовремено остане укорењена у традицију служења отаџбини која траје вековима.

Надам се да ће монархија у Британији наставити да напредује. Као монархисти, наставићемо да чувамо традицију и да славимо Краљичин животни позив и улогу коју монархија има у савременом свету.

Тајландска принцеза амбасадор добре воље УН

Принцеза Баџракитијаба Махидол од Тајланда прикључила се кампањи Уједињених Нација „Реците не насиљу према женама“ на церемонији којом је обележено њено проглашење за амбасадора добре воље Развојног фонда за жене УН (UNIFEM).

Принцеза Баџракитијаба завршава докторске студије права на Универзитету Корнел и помоћник је државног тужиоца Тајланда. На пријему организованом недавно у Бангкоку, она је уручила картице „Реците не“ присутним министрима, функционерима владе и предтавницима цивилног секторa.

„Уверена сам да ће, нашим заједничким напорима, кампања UNIFEM-а свакако придобити велики број потписа, што ће показати снагу опредељења у Тајланду да се прекине насиље према женама“, изјавила је Принцеза Баџракитијаба.

UNIFEM је позвао Принцезу Баџракитијабу да буде амбасадор добре воље у знак признања њеној иницијативи Kamlangjai („надахнуће“), да се заштите права жена осуђеника, нарочито оних које очекују или имају бебе.

Тајландски устав има одредбе које криминализују насиље према женама, укључујући кућно насиље.

Према подацима UNIFEM-а, најмање једна од три жене у свету је током живота тучена, терана на секс или на други начин злостављана, обично од стране неког кога познаје.

Принцезе и звезде на Мадонином концерту

200 година Универзитета у Београду

Универзитет у Београду је највећа и најзначајнија академска установа у Србији. Средиште образовног, научног и друштвеног живота, ове године обележава 200 година постојања.

Корени Универзитета враћају нас кроз време до 1808. године када је, у устаничкој Србији, Доситеј Обрадовић основао Велику школу, чији је један од првих ученика био и Вук Стефановић Караџић. Након гушења Првог српског устанка, 1813. године, долази и до гашења Велике школе. Ипак, 1838. године у Крагујевцу се формира Лицеј, који ће се 1841. преселити у Београд, у зграду Конака Кнегиње Љубице.

24. септембра 1863. године донет је Закон о устројству Велике школе, којим је Лицеј трансформисан у Велику школу. Ова установа смештена је у здање које је поклонио један од најбогатијих Срба тога времена, капетан Миша Анастасијевић. Пројектована је да постане двор, јер је најмлађа кћерка капетан Мише, Сара, била удата за Кнеза Александра Карађорђевића, али је развој политичких догађаја навео Анастасијевића да је поклони „своме отечеству“. И данас, када је седиште Ректората Универзитета, сматра се једним од најлепших здања у Београду.

Дотадашња одељења, Филозофско (1838.), Правно (1841.) и Природно-техничко (1853.) прерасла су у прве факултете.

Велика школа је имала значајну репутацију, не само у Кнежевини (Краљевини) Србији, него и у европским размерама. Њени најистакнутији наставници школовали су се на водећим иностраним универзитетима, а затим, са катедри Велике школе, одржавали интензивну сарадњу са својим ранијим професорима и колегама.

Почетком 1905. године изгласан је Закон о Универзитету, а Краљ Петар Први (прадеда Њ.К.В. Престолонаследника Александра) је 12. марта те године потписао указ о проглашењу овог закона. Закон је зајемчио аутономију Универзитета, прокламујући да су „наставници слободни у излагању своје науке“.

Током I и II светског рата, Универзитет није радио, а међуратни период сматра се златним годинама Београдског универзитета, када је захваљујући многобројним донацијама, БУ са 500 наставника и 10.000 студената, био међу најбогатијима у Европи.

О значају Универзитета у Београду по нашу националну баштину говори и то да су почеци свих универзитета у Србији и Црној Гори, али и шире, уско повезани са ресурсима Београдског Универзитета.

Данас се у саставу Универзитета у Београду налази 31 факултет, који су разврстани у 5 групација (Техничке науке; Друштвене науке; Медицинске науке; Природне науке и математика и Биотехничке науке. Тренутно, на Универзитету знање стиче 72.000 студената основних студија, које подучава наставни кадар од 2.500 професора и доцената и исто толико асистената и сарадника у настави.

Током читаве своје историје, Универзитет је промовисао идеје демократског друштва, грађанских права и слобода, националне традиције и европске оријентације.