СРЕЋНА НОВА ГОДИНА!

Краљ и ја

Живот Ане Лионовен био је необичнији чак и од невероватног заплета у мјузиклу из 1951. године, Краљ и ја, аутора Роџерса и Хамерстина, који је био адаптација књиге Маргарет Ландон (1944) Ана и краљ Сијама. Леа Прајс написала је рецензију биографије Ана из Бомбаја ауторке Сузан Морган, објављене јула ове године:

Војничко дете из мешовитог, англо-индијског брака, успевала је да се представља као викторијанска дама довољно дуго да би била ангажована као гувернанта на сијамском двору. Њена искуства из краљевског харема касније су преточена у књижевну славу и прекоатлантску каријеру предавача и списатељице.

Када се искрцала у Сингапуру као млада удовица 1859. године, ова надарена преваранткиња представила се као три године млађа, рођена не у Бомбају него у Велсу, прећутала да су јој мајчини родитељи Индијци, унапредила свог оца од редова у мајора, а покојном мужу променила занимање од чиновника до официра. „Најважније у животу је“, говорила је, „одабрати своје родитеље“. Лионовеновој је успевало да се лажно представља јер је имала изузетан осећај за детаље: у једном писму разнежила се над „златним увојцима“ своје двоје деце, иако су обоје имали тамносмеђу косу. Такође јој је у улози коју је играла помагао фантастичан слух за језике: не само да је говорила Хинди, Марати, персијски и Санскрит, него је и енглески говорила са аристократским нагласком.

Краљ Сијама Монгкут затражио је 1861. године од свог представника у Сингапуру да пронађе гувернанту за његову децу. Монгкут, бивши будустички монах, са завршеним високим образовањем, који је раније дозвољавао приступ у харем америчким мисионарима, сада је тражио жену која би подучавала енглески без покушаја да шири хришћанство. Пошто је врло мало неудатих британских дама било на располагању, одабрана је Ана Лионовен – која је деловала као дама, а заиста је била удовица. Од тог тренутка, хероина књиге коју је написала Сузан Морган читаоце почиње да подсећа на Беки Шарп, гувернанту из „Вашара таштине“ Вилијама Текерија, која се сплеткама пробијала кроз високо друштво Британије у другој деценији 19. века. За разлику од Беки, међутим, Лионовенова је постала добар наставник.

У време њеног доласка, Монгкутов харем је бројао 9000 душа: краљеве сестре, тетке, деца оба пола, супруге, љубавнице и робиње, као и друге жене, које су краљу поклањане да би се исплатили дугови или учврстила политичка савезништва. Иако је касније она описала харем као легло „ропства, полигамије, бичевања жена и деце, жртвовања робова, тровања и убистава“, Лионовенова је била веома успешна у тој средини. Подучавала је Монгкутову децу, њих 60, укључујући и престолонаследника. (Међу историчарима и данас траје расправа о значају њеног утицаја на политичке реформе које је он спровео после смрти свог оца.) Такође је давала часове енглеског одраслима и радила као краљева незванична секретарица. (Историчари се споре и око питања њеног односа са краљем: да ли је утицала на његову политику и била аутор званичних докумената објављиваних на енглеском или је само преводила кореспонденцију?)

После пет година, Ана Лионовен напустила је Сијам, отпутовавши у Енглеску и Ирску пре него што се настанила у Сједињеним Државама, где је наставила да се бави подучавањем. Пријатељи које је стекла у америчком издаваштву помогли су јој да објави две књиге мемоара, Енглеска гувернанта на сијамском двору и Романса у харему, које су биле довољно популарне да јој отворе пут у нови каријеру предавача на теме у распону од „Сијам: двор и обичаји“, преко „Браманизам, традиционални и савремени“, до „Хришћанске мисије у паганским земљама“. Лионовенова је једном америчком часопису слала дописе из Русије; преселила се у Нову Шкотску у Канади где је живела са кћерком, а затим у Немачку, где су јој унуци пошли у школу; написала је и мемоаре о Индији у којима су се мешале сликовите репортаже са измишљеним детаљима биографије; држала је предавања о женском праву гласа. Умрла је 1915. године.

.............................................................................

Талбот Џенингс и Сели Бенсон су 1946. године на основу књиге Маргарет Ландон Ана и краљ Сијама написали сценарио за истоимени играни филм, са Иреном Дан и Рексом Харисоном у главним улогама. Роман је био адаптиран и у хит мјузикл аутора Роџерса и Хамерстина, Краљ и ја (1951), у ком су звезде били Гертруда Лоренс и Јул Бринер, и који је имао 1.246 изведби на Бродвеју. Спектакуларна филмска верзија мјузикла снимљена је 1956, са Дебором Кер у улози Лионовенове. Са мноштвом поновљених верзија на сцени, мјузикл је до данас остао омиљен међу позоришном публиком. Компанија Ворнер снимила је анимирану верзију мјузикла 1999, а исте године Џоди Фостер и Чау Јан-Фат играли су главне улоге у новом римејку филма под насловом Ана и краљ.

75. рођендан Цара Акихита

Јапански Цар Акихито напунио је 75 година прошлог уторка, исказавши жељу да настави да ради на побољшању царске породице. Акихито се опоравља од болести и појавио се у јавности први пут у последње две недеље, када је на три пријема у Царској палати поздравио око 18 000 грађана који су дошли да му пожеле срећан рођендан и добро здравље.


„Жао ми је што сам вас све забринуо недавним погоршањем мог здравља. Међутим, верујем да ћу се постепено опоравити“, рекао је Цар са балкона, стојећи поред Царице Мичико, Престолонаследника Нарухита, његове супруге Масако и других чланова породице.

„Брине ме што многе људе очекује нимало лак крај године, са мноштвом проблема усред тешке економске ситуације“, рекао је Цар окупљеним грађанима који су махали националним заставама и узвикивали „Банзаи!“, желећи му дуг живот.

Најстарији син Цара Хирохита, Акихито следеће године обележава 20 година на престолу хризантеме.

„Желим да наставим да радим за добро отаџбине и њених грађана, у потрази за бољим начином организовања Царске куће, поштујући савете лекара“, изјавио је Цар.

Шта НИЈЕ суштина британске монархије

1. Популарност Краљице: Веровали или не, монархија не постоји због Њеног Величанства, ни због тога што она сјајно обавља дужност шефа државе, нити зато што је најискуснији државник на свету. Суштина монархије није у суверену, наслеђивању престола или краљевској породици. Очување монархије не би требало да се везује за личне квалитете монарха. Рећи да треба задржати монархију зато што је Краљица дивна жена очигледно је апсурдно;

2. Промоција туризма: Такође је бесмислено бранити идеју да је британска монархија „фантастична туристичка атракција“, као да је очување ове институције исто што и неговање породичних одлазака у зоолошки врт, и то је један од најлошијих аргумената икада изречених у одбрану монархије. У сваком случају, он може да важи само за Велику Британију. Канадски или аустралијски монархисти не би могли да уверљиво тврде да је монархија добра због туризма, као што ни Британци нису убедљиви када покушавају да тврде да би им туризам катастрофално пропао ако би се укинула монархија;

3. Новац од пореских обвезника: Није за монархију битно то што ствара приход држави, што се из буџета не издваја много за њено одржавање или што значајна средства враћа пореским обвезницима. Нема доказа да је било који председник републике јефтинији од монарха, када се од прихода које остварује одузму трошкови, али чак и кад би такви докази постојали, кога то занима? Монархија и треба да буде скупља од републике! Величанственост има цену;

4. Колонијализам: Монархија није ту да би „лечила мамурлук“ од колонијалног менталитета, те старе новинарске патке која открива комплекс ниже вредности оних који је пласирају. Порука масама: неки од нас заиста воле Империју и мисле да је штошта доброг оставила човечанству. Осим тога, нико у Британији не може да се прави као да нема везе са њом, или да је био њена жртва, јер су се сви наши преци са заносом борили за њу, бранили је и били јој лојални. Империја није била наметнута споља, сви смо драговољно учествовали у тој великој авантури. Зато се лепо откачите од колонијалног менталитета;

5. Сентименталност и носталгија: Смешна је тврдња да су само монархисти подложни нападима претеране сентименталности. Обезнањивање на „ја имам сан“ говоре Принцезе Обаме које тренутно гледамо у Америци јасно сведочи да су „неукусно срцепарајућа осећања везана за култ Принцезе Дијане“ очигледно доминантна у „великој републици“. Недостатак стоицизма и достојанствених осећања јесте болест која је захватила читав модерни свет, и то није разумна основа за одбрану монархије. Ако вам је до бајке на коју ћете плакати, изволите па гласајте за Обаму.

Нови поглед на руски утицај у Србији

Поводом обележавања 120 година рођења Њ.В. Краља Александра I у Београду је у Белом Двору постављена изложба „Краљ Александар I и руска емиграција“.

Краљ Александар I сматран је највећим пријатељем руских емиграната, будући да су се након грађанског рата и револуције у Русији у великом броју настанили у Србији захваљујући посебно благонаклоној политици Краља.

Велики део руске емиграције је у младом и способном Краљу видео свог највећег заштитника и покровитеља. Изложба „Краљ Александар I и руска емиграција“ има за циљ да представи све аспекте утицаја који су Руси емигранти под покровитељством Краља Александра извршили на српску културу, духовност, науку и просвету на простору Краљевине Југославије током двадесетих и тридесетих година двадесетог века.

Изложба ће бити постављена у Белом Двору од 17. до 26. децембра. 2008. године. Посете изложби се организују свакога дана у овом периоду у три термина, од 10:00, 12:00 и 14:00 часова уз претходну најаву Канцеларији Престолонаследника Александра II на телефон 306-4001.

Поред изложбе, посетиоци ће имати прилике и да потпуно бесплатно обиђу здање Белог Двора.

Грчка: нимало поверења у политичарску републику

Пише: Проф. Дејвид Флинт

Грчка репблика показала се немоћном пред налетом агресије која је уследила пошто је 6. децембра полиција убила једног младића. Правни тим полиције тврди да је он био припадник руље која је на полицајце бацала флаше и каменице узвикујући „пандури, живе ћемо вас спалити“. Један официр испалио је хице упозорења од којих је један рикошетирао и, нажалост, погодио младића у груди. Правни тим тврди да балистички докази потврђују истинитост исказа.

Зашто је онда Грчка била у стању анархије дуже од недељу дана, уз прави рат који вандали воде против полиције, пљачке и паљевине у Атини?

Очигледно је да политичари, чији је углед укаљан вишегодишњим аферама и корупцијом, воде Грчку у ћорсокак. Међу њима не постоји нико чији би ауторитет Грци поштовали. Уистину, као што је један посматрач приметио, Грчка показује све знаке пропале државе. И ниједна странка презрених политичара не нуди решење. Једно је јасно – Грци су изгубили поверење не само у политичаре него и у републику коју они представљају.

Ситуацију погоршава једна стара романтична, али глупа идеја, која потиче из Француске револуције, да спас долази не кроз традиционалне институције, вредности и веровања, него кроз деловање руље. Таква идеализација још увек прогони место на ком је настала, упркос Наполеновом „чишћењу картечом“. Сваких неколико година озлојеђеност француским политичарима доводи до експлозије насиља, које понекад бива ублажено новом владом или чак новим уставом.

Па ипак, Грчка је колевка демократије. Уњој постоји једна институција која нацији може да понуди лидерство изван политике, нешто за чим Грци сасвим очигледно жуде. То је Круна, престо, институција чији носилац, Краљ Грка, заклетвом обавезан на дужност и службу народу, једини може да уједини ову древну земљу.

Особа која оличава ове квалитете је Краљ Грка Константин, који је ступио на престо са 24 године, као енергичан и популаран младић, баш као што је то данас његов син Престолонаследник Павле. Оженио се прелепом Принцезом Аном-Маријом, сестром данске Краљице Маргарете II и као млади краљ постао национални херој кад је освојио златну медаљу у једрењу на Олимпијади у Риму 1960. године.

Ниједан од вечито интригантских и пречесто дволичних атинских политичара не може да парира томе- била је то једина грчка златна медаља у читавом периоду од 1912. до 1980. Чак је и у изгнанству Краљ одиграо по свој прилици кључну улогу у Међународном олимпијском комитету приликом додељивања Олимпијских игара 2004. године Атини.

У британском телевизијском програму под називом „Константин: Краљева прича“, изречена је критика поводом кључног догађаја у Краљевој владавини – када је прихватио заклетву војне хунте 1967. године. Критика, међутим, занемарује чињеницу да Краљ није имао реалну алтернативу, као што се догодило и на Тајланду. Он је увек тврдио да је његова краткотрајна сарадња са пучистима била тактички потез за који се надао да ће му омогућити да организује контра-удар. То се и догодило годину дана касније, али је покушај, нажалост, пропао, делимично и због тога што је Краљ по сваку цену желео да избегне крвопролиће, па су он и његова породица постали избеглице.

Диктатор Јоргос Папандопулос покушао је да убеди Краља да се врати, али без прихватања услова да се васпостави демократски поредак. Када су поморски официри покушали да збаце „пуковнике“, Пападопулос је узвратио ударац и уз помоћ лажираног плебисцита прогласио републику 1973. године. Априла 1974. катастрофална политика хунте према догађајима на Кипру довела је до њеног пада. Премијер је постао Константин Караманлис, политичар који се вратио из изгнанства, на први поглед про-ројалистичке оријентације.

Иако је хунтин републикански устав из 1973. био нелегитиман, Краманлис је наставио да влада по њему. То је незамисливо у истој мери у којој би, на пример, после рестаурације Краља Чарлса у Енглеској 1660. године био задржан Кромвелов устав. Караманлис је чак привремено задржао на положају хунтиног председника републике, Фаидона Газикиса. Разлог за то постао је очигледан нешто касније – Караманлис је имао договор са њим. Било је јасно да је његов циљ да створи политичарску републику.

Уместо да влада по легитимном уставу, Караманлис је објавио да ће се одржати још један референдум о монархији. Иако је његова странка била традиционално ројалистичка, он није подржао Краља. Караманлис је био у лошим односима са Константиновим родитељима, нарочито после оптужби да је за време II светског рата био доушник. Караманлис је Краљу нанео огромну штету не ставши у његову одбрану пред очито неоснованим оптужбама да је подржавао хунту. То је додатно погоршао не допустивши му да се врати у Грчку за време кампање која је претходила плебисциту.

Караманлис је врло добро знао да су пуковници годинама водили пропагандну кампању на штету Краља, што је довело до тога да буде окривљен за тиранију коју је покушао да уклони. Пошто је главна опозициона странка била репуликанска, није било изненађење да је предлог с+да се задржи монархија био поражен на гласању.

Краљ је, међутим, достојанствено прихватио одлуку грађана. У интервјуу Ричарду Квесту за CNN, Краљ је нагласио да никада неће водити кампању за васпостављање монархије. Вратиће се на престо само ако ако буде позван зато што грађани Грчке то желе. Његово Величанство остаје, као што је и био од како је ступио на престо, истински и часни уставни монарх.

Дан после референдума хунтин председник Гизикис је предао функцију и Караманлис се прогласио за вршиоца дужности шефа државе оставши истовремено и председник владе. Иако је такво стање трајало само неколико дана, непримереност је бола очи. Потом је парламент изабрао привременог председника републике. Као председник странке привидно десног центра, Краманлис је започео обиман програм национализације грћке привреде. На крају је у два мандата вршио функцију председника републике, преселивши се у бивши Краљевски Двор.

Владе које су следиле испољавале су према Краљу и непријатељство и ситну осветољубивост. Нису му дозвољавале да посети Грчку осим у изузетним околностима, све док није постало јасно да по законима Европске Уније немају право да га у томе спречавају.

Једна влада је му је чак конфисковала сву имовину, укључујући и породично имање Татои, које је купио Краљ Ђорђе I сопственим средствима, и на које је, по захтеву републиканских влада, Краљ Константин као власник плаћао порез.

Касније је Европски суд прогласио ову бесрамну пљачку незаконитом. Од неадекватне компензације која му је исплаћена, Краљ је покренуо добротворни фонд за природне непогоде, Фондацију Ана-Марије, чија је председница Краљица.

Влада је покушала да Краљу одузме и држављанство, а и данас одбија да му изда пасош инсистирајући да мора да себи измисли презиме. Упркос свему томе, када је накратко боравио у једној грчкој луци, локално становништво му је приредило топли дочек, што је изнервирало републиканске политичаре.

У поменутој телевизијској емисији један грчки свештеник објаснио је да ће Константин увек бити краљ. Јер иако је прихватио исход референдума, Краљ никада није абдицирао.

Као грађанин, вратио се у Грчку да би присуствовао Олимпијади у Атини. Тренутно са Краљицом Аном-Маријом живи у Лондону. Близак је пријатељ Принца Чарлса и кум Принцу Вилијаму. На све државне прославе позиван је као „Краљ Грка“, упркос игнорисању од стране грчких влада.

Као племенита особа, Краљ јасно ставља интересе Грчке и и њених грађана изнад свега. Он је по много чему узоран краљ.

Његов син, Принц Павле, Престолонаследник Грчке и Принц од Данске, рођен је 1967. године. Оженио се 1. јула 1995. у Лондону Маријом Шантал-Милер, које је постала Принцеза од Грчке и од Данске.

Као и у другим земљама, свакако ће доћи време када ће грађани Грчке позвати свог Краља да заузме свој законити положај као шеф државе. У међувремену, свакако је дошао час да се Краљу дозволи да се врати да живи са својим народом.

Постављајући ситне препреке – на пример питање презимена – политичари само потврђују сопствени страх да ће, једном кад Краљ буде са њима, грађани у њему видети лидера који је изван политике, што им је преко потребно, а што једино Краљ Грка може да им понуди.

Срећна слава, Ваша Краљевска Височанства!

Свети Андреј Првозвани (грчки: 'Ανδρέας, Андреас) (рођен почетком првог века), био је први Христов апостол, и млађи брат Светог Петра. Рођен је у Витсаиди, од оца Јоне и био је рибар по занимању.

Јеванђеље по Јовану учи да је Андреј најпре био ученик св. Јована Крститеља, но када је Јован указао прстом на Господа Исуса говорећи: „Гле, јагње Божје“ (Јов. 1, 36), оставио је свог првог учитеља и пошао за Христом. Потом је Господу привео и свог брата Петра. По силаску Духа Светога проповедао је Јеванђеље у Византији и Тракији, потом у подунавским земљама, па у Русији и око Црног Мора, и најзад у Епиру, Грчкој и Пелопонезу, где је и пострадао.

У Византији је поставио првог епископа, св. Стахија, 38. године. У Кијеву је побо крст на висини и прорекао сјајну хришћанску будућност руском народу. У граду Патрасу учинио је многа чудеса именом Христовим и превео бројне у његову веру. Међу њима су били и брат и жена царског намесника Егеата. Егеат је због тога ставио Андреју на муке, а потом га распео на крсту. По предању, сам апостол је захтевао да буде распет на крсту у облику слова „Х“, јер је сматрао да није достојан да буде распет на истом крсту као и Христ. Од тада се такав облик крста назива „Андрејин крст“.

Све док је био жив на крсту, говорио је поуке хришћанима окупљеним око његовог крста. Народ је хтео да га и скине с крста, али он им није дозволио. Најзад се почео молити Богу, и при том га је нека необична светлост целог обасјала. То обасјање трајало је пола сата, и кад је оно ишчезло апостол је предао душу Господу. Први од дванаест апостола који је познао Господа и пошао за њим страдао је 62. године. Мошти су му пренесене у Цариград. Доцније му је глава пренесена у Рим, а једна рука у Москву.


Свети апостол Андреј Првозвани је крсна слава Краљевског Дома Карађорђевића.

Срећна слава, Ваша Краљевска Височанства!

IN MEMORIAM

Данас се навршава 50 година од смрти Милутина Миланковића (28.5.1879 – 12.12.1958), највећег српског научника, геофизичара најпознатијег по теорији о леденим добима, која повезује варијације Земљине орбите и дугорочне промене климе, које носе назив Миланковићеви циклуси.

Нобелова награда 2008.

Нобелова награда додељује се за изузетна достигнућа у областима физике, хемије, медицине и књижевности, као и за успостављање мира у свету. Додатна награда за економију додељује се на истој церемонији, која се сваке године одржава на дан смрти Алфреда Нобела. По традицији, награде добитницима уручује Краљ Карл XVI Густав.

Нобелова награда за мир посебно се додељује у Ослу, у присуству Краља Норвешке. Церемонија је одржана истог дана као и у Стокхолму, 10.12.2008.

Овогодишњи добитници Нобелове награде су:

• За медицину: Франсоа Бар-Синуси, Лик Монтањер и Харалд зур Хаусен.
• За физику: Макото Кобајаши, Тошихиде Маскава и Јоичиро Намбу.
• За хемију: Осаму Шимомура, Мартин Чалфи и Роџер Циен.
• За књижевност: Жан-Мари Гистав Ле Клецио
• За мир: Марти Ахтисари
• За економију: Пол Кругман

Краљица Силвија, Принцеза Мадлена, Краљ Карл XVI Густав, Принц Карл Филип и Престолонаследница Викторија од Шведске на церемонији доделе Нобелове награде у Концертној дворани у Стокхолму, 10.12.2008.

Краљ Харалд, Краљица Соња, Принцеза Мета-Марит и Престолонаследник Хакон на церемонији доделе Нобелове награде за мир у Градској већници у Ослу, 10.12.2008.

Венчање Марије-Кристине од Аустрије

Белгијски град Мекелен био је прошле суботе сведок несвакидашњег окупљања чланова краљевских породица на венчању Надвојвоткиње Марије-Кристине од Аустрије и Грофа Рудолфа од Лимбург Стирума, које је обављено у раскошној церемонији у градској већници и катедрали Светог Ромбуа.

Двадесетпетогодишња Марија Ана Астрид Зита Шарлота је најстарија кћерка Надвојводе Карла-Кристијана од Аустрије и Надвојвоткиње Марије-Астрид, Принцезе од Луксембурга и Принцезе од Бурбона-Парме. Њен чукундеда је био последњи цар Аустроугарске Карл, а преко мајке је повезана са краљевским породицама Белгије, Шведске и Данске – између осталих. Њен деда Жан био је владајући надвојвода Луксембурга, а садашњи владар, Надвојвода Хенри је њен ујак.

Гроф Рудолф од Лимбург Стирума потиче из веома старе племићке породице која има огранке у Холандији, Белгији, Немачкој и Француској.

Младенци, који су обоје рођени у Бриселу, позвали су племство и чланове краљевских породица из целе Европе у древни фламански град који је затворио свој историјски центар да би угостио званице на венчању, међу којима су били:

* Краљица Фабиола од Белгије и Војвода од Брабанта, Принц Филип. Бака Марије-Кристине је Жозефина Шарлота, Принцеза од Белгије, сестра Краља Бодуена (покојног супруга Краљице Фабиоле) и садашњег Краља Алберта II.


*Велики Војвода Анри од Луксембурга и Велика Војвоткиња Марија Тереза.


*Престолонаследник Александар II од Србије и Принцеза Катарина.


*Принцеза Астрид од Белгије и њена кћерка Принцеза Марија Лаура.


*Принцеза Хелена од Француске (74) и Гроф Филип од Лимбург Стирума (брат младожење).


*Принц Феликс од Луксембурга са Принцезом Маријом Анунцијатом од Лихтенштајна, кћерком Принцезе Маргарите и Принца Николауса. Марија Анунцијата била је кума на венчању.

НОВОСТИ ИЗ КРАЉЕВСКОГ СВЕТА

Принц Фредерик посетио данске НАТО трупе у Авганистану

Холандском Престоло- наследнику Фредерику остварила се велика жеља када му је прошле недеље његова влада одобрила да посети данске НАТО трупе у јужној авганистанској покрајини Хелманд.

Четрдесетогодишњи Фредерик је својевремено био разочан одбијањем владе и војног врха да одобре посету трупама, јер су то пре њега учинили шпански Престоло- наследник Фелипе, холандски Принц Вилем-Александер и британски Принчеви Чарлс, Вилијам и Хари.

Међутим, по повратку из Тајланда Престоло- наследник Фредерик је одлетео у Авгани- стан у пратњи данског министра одбране. Они су имали прилику да се непосредно увере како 700 данских војника живи на фронту и да једу и спавају заједно са њима.

Већина данских трупа базирана је у Хелманду. У Авганистану је погинуло седамнаест данских војника од како се Краљевина Данска 2002. године придружила коалицији предвођеној Сједињеним Америчким Државама.


Принцеза Лала Салма на конференцији о СИДИ у Дакару

Марокан- ска принцеза Лала Салма, супруга Краља Мухамеда VI, одржала је говор на отварању 15. међународне конференције о СИДИ и полно преносивим болестима у Африци (ICASA) у престоници Сенегала Дакару, 3.12.2008. Међународни и афрички стручњаци разменили су сазнања о тренутном стању епидемија ХИВ вируса и полно преносивих болести са аспекта науке, локалних заједница и руковођења кризама коју ове болести изазивају.

На самом почетку конференције која је окупила 7000 учесника Принцеза је у свом обраћању апеловала да се у борби против СИДЕ одржи стална мобилизација и активна, ефикасна и усмерена сарадња на регионалном и међународном нивоу.

Она је такође истакла значај усвајања глобалног приступа који у обзир узима различите медицинске, социолошке и психо-културолошке аспекте проблема. Лала Салма је учествовала и на специјалном скупу првих дама Африке, на ком је било речи о улогама које оне имају у подизању свести о СИДИ.

Принцези је уручена ICASA награда за 2008. годину због њене посвећености борби против ових болести, а такође је и одликована највишим сенегалским одликовањем, Великим крстом за националне заслуге, због свог хуманитарног рада у Мароку и другим земљама.

Прстен краљице Марије на Опленцу

Прстен краљице Марије Карађорђевић, део вредне збирке накита породице Карађорђевић, изложен је у Задужбини краља Петра Првог на Опленцу.

Златни прстен краљице Марије је средствима донатора од приватног колекционара откупила Скупштина општине Топола, на иницијативу запослених у задужбини краља Петра Првог. Свечана примопредаја прстена обављена је у галерији краља Петра Првог на Опленцу.

Њ.В. Краљица Марија Карађорђевић рођена је 9. јануара 1900. године у Готи, у замку Котрочени, близу Букурешта. Друга је кћерка румунског краља Фердинанда Хоенцолерна и румунске краљице Марије, принцезе од Велике Британије и Ирске, синовице енглеског краља Едварда VII и унуке краљице Викторије. Маријина бака по мајци је била чувена лепотица, велика кнегиња Марија Александровна, сестра руског цара Александра III, а деда по мајци јој је био Алфред, војвода од Единбурга - други син британске краљице Викторије.

За време Првог светског рата радила је са мајком у болници, негујући румунске рањенике. Пошто се звала исто као и своја мајка, била је позната и по надимку Мињон.

Удала се за југословенског краља Александра I Карађорђевића 6. јуна 1922. године. Њему је родила три сина: краља Петра II Карађорђевића, принца Томислава Карађорђевића и принца Андреја Карађорђевића. После убиства краља Александра у Марсељу, 9. октобра 1934. године остала је да се брине о синовима и спрема Петра да преузме краљевску улогу када постане пунолетан.

Била је веома омиљена у српском народу. У традиционалном друштву тадашње Србије, била је узор смерне супруге и мајке. Умрла је 22. јуна 1961. године у Лондону и сахрањена на Краљевском гробљу Фрогмор у Виндзору.

„Марија Карађорђевић - Краљица Мајка“

Принцеза Матилда у Индонезији и Сингапуру

Њ.К.В. Принцеза Матилда од Белгије посетила је Индонезију од 22-26. новембра 2008, пратећи свог супруга Престолонаследника Филипа који је предводио белгијску економску мисију која је истраживала могућности инвестирања у Индонезији. Белгија је један од 30 највећих инвеститора у тој земљи.

Принц Филип сусрео се са потпредседником Индонезије Јусуфом Калом, гувернером Џакарте Фаузи Бовом и гувернером Западне Јаве Ахмедом Херјаваном.

Док је Престолонаследник имао пословне састанке, његова супруга Матилда срела се у Џакарти са децом са посебним потребама. Заједно са г-ђом Муфидом Јусуф Калом, супругом индонежанског потпредседника, Престолонаследниковица је посетила школу за децу са потешкоћама у учењу, под покровитељством фондације Пантара.


У другом делу турнеје по Југоисточној Азији белгијски престолонаследнички пар посетио је град-државу Сингапур, где су Филип и Матилда наставили да учвршћују дипломатске везе и промовишу белгијску економију.

Престолонаследниковица Матилда посетила је уметнички колеџ Ла Сал где су студенти за њу извели плес, а потом је обишла сингапурску Ботаничку башту, где су јој домаћини показали жуту орхидеју названу по њој.

Касније те вечери, Принц и Принцеза су били гости на гала вечери у хотелу Шангри-Ла.

Престолонаследник Филип је у преподневним часовима извршио смотру почасне гарде у председничкој палати Истана, у пратњи заменика премијера Сингапура Шунмугама Џајакумара.