понедељак, 30. март 2009.

Принцеза Мета-Марит на вежбама Цивилне заштите

Идући стопама других чланова краљевске породице, Њ.К.В. Принцеза Мета-Марит од Норвешке присуствовала је зимским вежбама норвршке Цивилне заштите у Викафјелету.

Она је трећа европска крунска принцеза која похађа војну обуку. Прошле године, Престолонаследниковица Мери од Данске прошла је обуку за поручника Националне гарде. Престолонаследница Викторија од Шведске је 2003. године завршила основну војну обуку која ће јој помоћи када постане Краљица и врховни командант оружаних снага Шведске.

Мета-Марит, која је носила традиционалну униформу Цивилне заштите, присуствовала је вежбама прелажења тешких терена у екстремним временским приликама. Такође, одслушала је предавање о мерама безбедности приликом организовања евакуације становништва.

У норвешкој краљевској породици Краљ Харалд је врховни командант оружаних снага и има чин генерала. Његова супруга, Краљица Соња има чин бригадног генерала. Супруг принцезе Мете-Марит, Престолонаследник Хакон, завршио је обуку у морнарици и има чин поручника корвете.

четвртак, 26. март 2009.

Принц Емануел Филиберто победио на гласању

Потомак италијанске краљевске Куће Савоја успео је тамо где његови преци нису. Принц Емануел Филиберто убедљиво је победио на националном референдуму, освојивши 75 процената гласова.

Нажалост, Емануел Филиберто није повратио престо који је његов деда изгубио после референдума 1946. године. Он је само освојио прво место, заједно са руском балерином Наталијом Титовом, на националном телевизијском такмичењу „Плес са звездама“.

Али, победа је била слатка за Принца од Пијемонта и Венеције, чији углед је био пољуљан, и који се одлучио да учествује у шоу програму да би Италијанима пружио прилику да га упознају. „Желим да докажем да знам како изгледа почети ни из чега, да сам способан да предано радим“, рекао је. Емануел Филиберто (36) је учинио много више – освојио је срца нације, победивши млађе звезде, Андреу Монтовола и Олгу Кариеву.

Ризик се исплатио и на други начин. Од како је шоу запопчео у јануару, готово да није било недеље а да се Принц није појавио у националним медијима. И по први пут у новијој историји Куће Савоја, која је доспела на лош глас због сукоба између својих чланова, сав публицитет био је позитиван.


понедељак, 23. март 2009.

Шеика Мозах позива на заштиту образовног система

Њ.В. Шеика Мозах бинт Насер Ал-Миснад од Катара, специјални изасланик УНЕСКО-а за основно и више образовање, изразила је дубоко уверење да је право на квалитетно образовање неотуђиво и универзално, рекавши да оно представља „савршен пут да се премости јаз између различитих култура и помире различите цивилизације“.

Отварајући тематску интерактивну Дебату о образовању у ванредним ситуацијама у Генералној скупштини Уједињених Нација, Шеика Мозах је рекла: „Образовање у ванредним ситуацијама подсећа нас да је право на образовање угрожено природним катастрофама, али, нажалост и онима које изазивају људи“.

„Право на квалитетно образовање за сваког представља савршен пут да се премости јаз између различитих култура и помире различите цивилизације. Без тог права, вредности слободе, правде и једнакости немају значај“, рекла је Шеика.

Мигуел д'Еското Брокман, председавајући Генералне скупштине УН, одао је признање напорима Њ.В. Шике Мозах бинт Насер Ал-Миснад да помогне школској деци у Палестини. „Као што знате, она је неуморно радила на што бржем обнављању школа под покровитељством УН које су оштећене за време израелске инвазије палестинске територије Газе пре два месеца“, рекао је д'Еското. „Она је покренула то питање и влада Катара је успешно прикупила средства за обнову безбедне, стимулативне средине за учење, која је преко потребна деци и младима.“

петак, 20. март 2009.

Три принца учествују у глобалној дебати о води

Пети Светски форум о води одржава се у Истанбулу, у присуству Њ.С.В. Принца Алберта II од Монака, Њ.Ц.В. Престолонаследника Нарухита од Јапана и Њ.К.В. Вилхелма-Александра, Принца од Оранжа, Престолонаследника Холандије.


Десетине шефова држава и министара, као и хиљаде активиста, градоначелника, парламентараца и бизнисмена из целог света окупило се на Светском форуму о води који траје недељу дана, а одржава се сваке треће године са циљем да промовише идеје очувања, бољег управљања и снабдевања водом. Кључна питања ове године су климатске промене и утицај светске економске кризе.

среда, 18. март 2009.

ПРАШКА ДЕКЛАРАЦИЈА О ЕВРОПСКОЈ САВЕСТИ И КОМУНИЗМУ


Ми, учесници Прашке Конференције "Европска савест и комунизам", позивамо да се постигне:

1. свеевропско разумевање да и нацистичким и комунистички тоталитарним режимима буде суђено по мери страшне деструктивности политика које су систематски примењивале екстремне облика терора, сузбијале сваку грађанску и људску слободу, почињале агресивне ратове и, као неодвојив део њихове идеологије, уништавале и депортовале целе народе и групе становништва, те да их као такве треба сматрати главним несрећама, које су погодиле 20. век,

2. признање да је многе злочине почињене у име комунизма требало оценити као злочине против човечности и упозорење за будуће генерације, на исти начин како су нацистички злочини процењени у Нирнбершком суду,

3. формулисање заједничког приступа према злочинима тоталитарних режима, укључујући комунистичке режиме, и подизање Европске свести о комунистичким злочинима како би се јасно дефинисао заједнички став према злочинима комунистичких режима,

4. увођење законодавства које би омогућило судовима да суде и осуђују починиоце комунистичких злочина и обезбеде компензацију жртвама комунизма,

5. обезбеђење принципа једнаког третмана и недискриминације жртава свих тоталитарних режима,

6. Европски и међународни притисак за осуду прошлих комунистичких злочина и ефикасну борбу против постојећих комунистичких злочина,

7. препознавање комунизма као саставног и страшног дела европске заједничке историје,

8. прихватање свеевропске одговорности за злочине почињене од стране комунизма,

9. установљење 23. августа, дана потписивања Пакта Хитлер-Стаљин, познатог као "Пакт Рибентроп-Молотов, као дана сећања на жртве оба тоталитарна режима, како нацистичког тако и комунистичког, на исти начин као што Европа памти жртве Холокауста на дан 27. јануара,

10. одговорни ставови националних парламената који се тичу признања комунистичких злочина као злочина против човечности, што треба да доведе до одговарајућег законодавства, и парламентарног праћења таквог законодавства,

11. ефикасне јавне расправе о комерцијалним и политичким злоупотребама комунистичких симбола,

12. наставак саслушања Европске комисије у вези са жртвама тоталитарних режима, са прикупљањем те комуникације од стране Комисије,

13. успостава у европским земљама, где су на власти били тоталитарни комунистички режими, одбора састављених од независних стручњака са задатком сакупљања и процењивања података о кршењима људских права под тоталитарним комунистичким режимом на националном нивоу са циљем да се уско сарађује са комисијом експерата Савета Европе;

14. обезбеђивање јасних међународних правних оквира у вези са слободним и неограниченим приступом архивама које садрже информације о злочинима комунизма,

15. оснивање Института Европског Сећања и Савести који би био - а) Европски институт за студије о тоталитаризму, развој научних и образовних пројеката и пружање подршке умрежавању националних истраживачких института специјализованих за тоталитарна искуства, б) и Свеевропски музеј / спомен свим жртвама тоталитарних режима, с циљем сећања на жртве ових режима и подизања свести о злочинима почињеним од стране комуниста,

16. организовање међународне конференције о злочинима почињеним од стране тоталитарних комунистичких режима са учешћем представника влада, посланика, академика, стручњака и невладиних организација, чији ће се резултати објавити широм света,

17. прилагођавање и исправка европских уџбеника историје како би деца могла да науче и да буду упозната са злочинима комунизма на исти начин као што су предаје о нацистичким злочинима,

18. свеевропска, обимна и темељна расправа о комунистичкој историји и наслеђу,

19. заједничка комеморација 20. годишњице од пада Берлинског зида, масакра на тргу Тјенанмен и масовних убистава у Румунији.

среда, 11. март 2009.

Британски левичари о Уједињеном Краљевству у 21. веку

Тони Блер:

Многи људи из моје генерације схватили су, делимично због значаја који је Краљица имала као фактор јединства земље, да је монархија заправо бољи систем – у рационалном, не само у емотивном смислу или због традиције – него да је рационално гледајући то бољи систем.


Доналд Мекинтајер:

Један аутентично републикански аргумент јача сваки пут када се догоди нови скандал везан за краљевску породицу: проблем није у трошковима издржавања, бројним члановима шире породице, него у институцији самој. Дневне новине „Сан“ у власништву Руперта Мардока недавно су отишле најдаље у тврдњама да никакве козметичке промене не могу, или не треба да, дугорочно гледано, спасавају монархију.

Овај аргумент треба испитиати делимично и због његових погрешних претпоставки. Јер претерани захтеви за укидањем монархије постављају се уз тврдњу да да би Британија једним потезом постала не само друштво са мање класних разлика, него и демократскије. Међутим, опасно је то што републиканизам постаје мода на левици, јер тако скреће пажњу са много важнијих, али свакако мање упадљивих реформи, које би заиста постигле такав ефекат.

Популарна полазна тачка међу републиканцима јесу овлашћења монарха, које премијер може да искористи без консултација са парламентом да би земљу увукао у рат у Ираку или на Балкану, потписивао међународне споразуме, постављао судије, именовао чланове Горњег дома или чак прекидао рад парламента. Али то представља неразумевање суштине тих овлашћења. Да, она су наслеђена из времена кад је монарх имао политичку моћ. Да, можда је пожељно да се она смање. Али она не зависе од постојања монарха. Помисао да би било која влада добровољно одустала од њих само зато што би уместо монарха постојао изабрани председник републике представља непознавање природе политичке моћи.

Да не спомињем да је сам суверен практично без икакве политичке моћи (осим на врло кратко, у врло ретким приликама, као што је, нпр, потпуно подељени парламент). Као што је у једном од својих предавања истакао професор Ентони Кинг, „монархија ће још дуго имати велики значај у политичком животу Британије, а велики број стручних радова на тему британског устава и даље се бави дискусијама о улози монарха“. Исту грешку праве и они који укидање монархије уздижу до статуса најзначајније уставне реформе.

Али није у питању само то да уставна улога монарха није од пресудног значаја. Не може се пуком постојању монарха приписати кривица за мноштво пропуста у устројству британске државе, за које је директно одговорна влада. Није Краљица крива зато што је Горњи дом претворен од наследног у потпуно наименован. Или зато што скупштински комитети не могу да добију чак ни основну независност од извршне власти, што би могло да се постигне одговарајућим изборним системом. Или зато што је огромна стварна политичка моћ у рукама неизабраних квази невладиних организација.

Наравно, овакви аргументи су у суштини негативни. Али, ма колико да нису у политичкој моди, постоје и позитивни. Они превазилазе могућу психолошку или политичку корист коју премијер има од редовних разговора у потпуној дискрецији са неким ко је на положају од времена кад је Черчил још био на власти и ко је веома добро познавао свих девет каснијих премијера. Или чињеницу да монарх остаје најјачи симбол уније између Шкотске, Велса и Енглеске. А између њих је понекад потребан непристрасан посредник. Постоји, дакле, и аргумент у прилог монархији који би, зачудо, требало да буде посебно привлачан за левицу. А то је да ако покушавате да промените друштво, нарочито ако су промене радикалне, од велике помоћи биће вам очување симбола континуитета. Клемент Атли, чија влада се сматра најрадикалнијом у 20. веку, разумео је то врло добро.

Историчарка Линда Коли изнела је у свом бриљантном предавању аргумент у прилог трансформисаној монархији. С пуним правом, међутим, највише пажње у њеном предавању привлаче услови које она за то подразумева. Они иду много даље од презира према испразности „веселе Енглеске“ којом се Краљевска породица окружује. Чак је и смањивање броја чланова краљевске породице, иако од суштинског значаја, само мањи део трансформације.

Али колико далеко треба да иде помоћ монархији да се истински модернизује у интересу саме институције? То би значило, барем кад Краљица више не буде на престолу, крај палатама, моди и манирима из 50-их. Постоје охрабрујући знаци да је, бар до сада, Принц Вилијам оставио утисак да је више него способан да се укључи у такав програм. Јер питање није да ли би било боље сачувати измењену монархију него пролазити кроз огромни, исцрпљујући преокрет који би укидање монархије захтевало. Под одговарајућим околностима, свакако да би било. Питање је да ли је то изводљиво.


Линда Коли:

Симболика и јавна култура нове грађанске државе морала би да у много већој мери одражава суштинску једнакост грађана ових острва него што је то данас случај. Да ли то значи да Британија мора да постане република? Мислим да не, иако је могуће да се то догоди. Монарси могу да служе као изузетно корисни, умирујући симболи стабилности, нарочито у периодима великих културних, економских и политичких превирања, као што је садашњи.

Али ако у 21. веку треба да постоји грађанска монархија у овој земљи, способна да привуче широку, трајну подршку, мораће да промени имиџ много више него само фејс-лифтингом. Њена представа у јавности мораће да настави да се мења, али исто тако мора и њен основни принцип. Крунски накит, раскошне одоре, златне кочије и хермелин треба да оду у музеј.

Приликом крунисања, будући монарси требало би не само да положе заклетву да ће штитити све вероисповести свих својих поданика, него и да се закуну на службу грађанима. Чланови парламента и локалних скупштина на овим острвима такође треба да полажу заклетву на службу његовом величанству – народу.

Ако све ово делује претерано радикално, морам да истакнем да је Данска реформе сличне овима које сам управо истакла, спровела још 1848. године, а данска монархија је остала – као што је познато – једна од најдостојанственијих и најпопуларнијих у Европи. Тврдња да монарси морају или да буду окружени помпом, церемонијама, хијерархијом и сјајем традиције, или да буду сведени на то да возе бицикле, успоставља потпуно лажну дихотомију. Да бисмо је превазишли, потребан нам је нови миленијум.

среда, 4. март 2009.

Принцеза Мери на бранику своје отаџбине

Данска територијална одбрана има новог поручника из Краљевске породице: Престолонаследниковицу Мери. Она је завршила обуку за официра и добила чин. Данске новине „Б.Т.“ то су описале речима: „Принцеза Мери спремна је да брани Бога, Краља и Отаџбину“.

Осим што маше грађанима, пресеца свечане траке и носи свечане хаљине и тијаре, Мери може и много више од тога, наставља дански таблоид. „Наша будућа краљица уме да пуца, гаси пожар и пружа прву помоћ“.

Обука Престолонаследниковице обухватала је прву помоћ, руковање оружјем и пуцање, гашење пожара и спасавање, као и обезбеђивање параметара и извиђање терена. За време обуке, принцеза је учествовала у маршевима и спавала на отвореном.

Генерал-мајор Јан Норгард, командант Националне гарде, изјавио је да му је представљало „част и задовољство“ да Принцеза Мери буде припадник Територијалне одбране.

„Њено припадништво има велики значај за Националну гарду и може да помогне у стварању већег интереса међу будућим припадницима“, рекао је Норгард. Престолонаследниковица Мери следи традицију других чланова Краљевске породице, који су, као и она, похађали курсеве војне обуке.