Проф. др Павле Николић, члан Крунског Савета
СРБИЈА ДАНАС И УСТАВНА ПАРЛАМЕНТАРНА МОНАРХИЈА
Васпостављање уставне парламентарне монархије у Србији данас је израз историјског императива за успостављање истинске демократије и за враћање српској демократској традицији и демократској уставности.
(а) Искуство Србије и српског народа са републиканским обликом владавине је апсолутно негативно. Насилно укидање монархије и прокламовање републике било је у склопу успостављања новог режима (1945), као што је даље постојање републике било везано за постојање тог истог режима и, после њега, новоуспостављеног посткомунистичког режима.
Остављајући по страни економске, моралне и друге аспекте осиромашавања и пада Србије у протеклом периоду, деструкција Србије је нарочито изведена на националном и државноправном плану. У режиму који је владао близу педесет година Србија је изгубила своју дуговечну државност, своју демократску традицију и високо развијену уставност. Српски народ је у вештачки скројеним федералним јединицама и њиховим наметнутим границама разједињен те, практично, и изгубио своју националну целовитост. Оснивањем покрајина, а нарочито њиховом трансформацијом 1971-1974. Србија је у још већој мери разбијена и као федерална јединица доведена у потпуно неравноправан положај у односу на друге федералне јединице.[17]
(б) Нови режим у Србији, успостављен у процесу дезинтеграције Југославије током последњих неколико година, није, међутим, зауставио суноврат Србије и српског народа. Шта више, падање у све већу економску беду, жртве и пустош које су изазвали бесмислени и прљави међунационални ратови, тотална криза права, зазирање демократске Европе према Србији и др., само су увећали трагедију српског народа.
Устав Републике Србије донет септембра 1990. године није послужио, нити је могао да послужи као основа за демократски преображај Србије. Усвојен од стране једностраначке Скупштине, овај Устав је, по свему, био израз тежње владајуће партије да у новонасталим околностима сачува власт.
Србија и под овим уставом остаје република са институцијом изузетно моћног председника републике, чиме је био отворен пут успостављању личне власти, упркос негативном искуству персонализације власти изражене у дуготрајној неприкосновеној владавини бившег председника југословенске републике.[18]
(в) Усвајање Устава Савезне Републике Југославије априла 1992. који наставља континуитет са досадашњом, тзв. другом Југославијом, представља озакоњење раније извршене деструкције Србије на националном плану. Овај Устав поново даје уставноправну потврду постојећој подели и разједињености српског народа до које је дошло у току владавине бившег режима, а на основу коминтерновске политике тог режима о постојању два различита народа - српског и црногорског. Наиме, стварањем авнојевске Југославије ова политика је доживела своје државноправно отелотворење и афирмацију разједињавањем Србије и Црне Горе (уједињених још 1918.), тј. формирањем посебних држава Србије и Црне Горе, а утврђивањем вештачких граница бивших република велики делови српског парода су остали ван граница Србије и Црне Горе.
Удруживање "државе Србије и државе Црне Горе" путем Устава од 1992. има значење њиховог дефинитивног раздвајања. То тим пре што се ово "удруживање" врши на једној федерално-конфедералној основи, која је свој узор нашла у ненаучној и погубпој конструкцији тзв. новог вида југословенског федерализма, инаугурисаној Уставом од 1974. године. При томе су држави српског народа, тј. Србији и Црној Гори наметнути туђи назив, туђа химна и туђа застава, као што је наметнуто и даље задржавање републиканског облика владавине.[19]
Прво, Србија је увек, током своје дуге историје, била монархија, па и спада у ред најстаријих европских монархија. Почев од династије Вишеслављевића (у IX веку) и великих жупана, Србија је као држава увек имала на свом челу владаре и то је створило једну дуговечну традицију која је била прекинута турским ропством, да би се од Карађорђа та традиција наставила, Србија (односно Југославија) била је република једино у комунистичком послератном режиму.
Друго, Србија је досегла врхунце европске уставности управо под монархијом. Монархијски устави од 1888., односно 1903., сврставају се међу најдемократскије уставе тога доба. Васпостављањем уставне парламентарне монархије, Србија би обновила своју уставност и демократску традицију и стекла шансу да поново уђе у ред земаља са високо развијеном уставношћу.
Треће, у условима затрвене традиције демократског политичког живота, недовољно развијене политичке културе и свести, неуходаног функционисања вишестраначког система, што је све последица вишедеценијске владавине комунистичког режима, васпостављање уставне парламентарне монархије је залога обнављања демократског политичког живота и демократских институција. Ограничена власт монарха у духу уставне парламентарне монархије, неспорни ауторитет монарха као симбола јединства нације и државе и његова надстраначка позиција, што му и омогућава улогу арбитра у читавом политичком процесу, леже у темељима ове залоге.
Четврто, васпостављање уставне парламентарне монархије, као антипода тоталитарном комунистичком режиму, значило би тренутни раскид са бившим комунистичким и садашњим посткомунистичким режимом и дефинитивно затирање свих њихових трагова.
Пето, васпостављање уставне парламентарне монархије неминовно би довело до враћања међународног угледа и престижа Србије које је она имала било као самостална држава, било у оквиру Краљевине Југославије којој је она и подарила своју државност. Са оваквим уређењем Србија би повратила и изгубљено пријатељство многих демократских земаља.
Укидање монархије и проглашење републике 1945. године извршено је, као што је познато, Декларацијом о проглашењу Федеративне Народне Републике Југославије коју је донела Уставотворна скупштипа, да би тај чин свој уставпоправни израз нашао у самом Уставу ФНРЈ од 1946. (односно и у Уставу Народне Републике Србије од 1947.).
Ове акте је усвојила Уставотворна скупштина која је изабрана на основу одговарајућих изборних закона које је донела Привремена народна скупштина произишла из АВНОЈ-а. Другим речима, на завршетку грађанског рата и револуције у којима је била ликвидирана југословенска држава изграђена на Уставима од 1921. и 1931., а у уставима фактичке превласти снага предвођених Комунистичком партијом Југославије, образовани су органи нове државне власти који су, располажући монополом власти, својим актима почели да стварају нови правни поредак. Саставни део тог правног поретка су и Декларација о проглашењу ФНРЈ и устави који су донети 1946-1947. Утолико су ти акти легални и легално донети.
Међутим, наведени акти (као и читав правни поредак који је почео да се ствара) нису били утемељени на легитимитету, као што ни органи нове државне власти нису уживали легитимитет. То се односи не само на АВНОЈ и Привремену народну скупштину, на Национални комитет ослобођења Југославије и друге органе који су се формирали као израз поменуте фактичке превласти снага предвођених Комунистичком партијом Југославије, већ и на саму Уставотворну скупштину.
Наиме, у условима чистог монистичког система заснованог на монополу војних и полицијских снага, као и монополу штампе и радија, персоналној повезаности владајуће партије и државпог апарата и сличним факторима који су омогућили пуну власт Комунистичке партије Југославије, уз тоталну персонализацију те власти у личности која је била на челу те партије, формирани органи нису могли да стекну легитимитет. Пре свега, из наведених разлога, а и због ограничења права гласа тадашњим изборним законом, избори за Уставотворну скупштину нису могли да буду демократски нити веродостојан израз воље народа, па су и били формални и плебисцитарни. Осим тога, у таквим околностима није се уопште могло говорити о утицају народа на конституисање органа и њихово деловање, још мање о остваривању народне суверености.
Према томе, нелегитимност органа, тј. Уставотворие скупштине, чини нелегитимним и њене акте, те је очигледно да проглашење републике и укидање монархије, као и лишавање свих права чланова династије Карађорђевића, представљају нелегитиман чин.[20]
(б) С обзиром, дакле, на нелегитимност укидања монархије, њено васпостављање представља, правно гледано, врло једноставан чин, мада он може бити извршен на више начина који, додуше, и нису суштински међу собом различити.
Редовна Скупштина, предвиђена постојећим Уставом, изабрана на новим, потпуно слободним изборима, а у условима ослобођених масмедија и других гарантија које демократски избори претпостављају, могла би да донесе акт који би утврдио да одлука о укидању монархије није била заснована на легитимитету. То би аутоматски водило формалној промени одговарајућих одредаба Устава - укидању одредаба о републици и уношењу одредаба о уставној парламентарној монархији.
Међутим, пошто васпостављање уставне парламентарне монархије претпоставља радикалније промене у читавом уставном систему, целисходније би било донети потпуно нови устав, а то би могла да учини редовна Скупштина или, евентуално, посебна Уставотворна скупштина.
(в) При свему томе, питање династије и личности монарха у васпостављеној уставној парламентарној монархији у нашој земљи уопште није спорно. Династија Карађорђевића била је на трону Србије у тренутку стварања прве југословенске државе 1918. и на трону Југославије у тренутку нелегитимног укидања монархије 1945. Према томе, васпостављање монархије значи и повратак исте династије, а с обзиром на традиционални принцип примогенитуре, претендент на престо може да буде само син дотадашњег монарха.
[17] Вид. Павле Николић, Уставно право. изд. Службени лист СФРЈ, Београд 1991, стр. 376. и д. 486. и д.; Павле Николић, Федерација и федералне јединице, изд. Службени лист СФРЈ, Београд 1989 стр. 29-66.
Нема коментара:
Постави коментар