Адам Замојски Кад су комунисти преузели власт у Пољској после Другог светског рата, очајнички су тражили било какав траг легитимитета. Због тога су се окренули историји, да би у десетом веку и првој пољској династији, Пјастовићима, пронашли осећање припадности отџбини и нацији на ком су почели да граде нову Народну републику.
То није никакво изненађење. Пјастовићи су створили Пољску и ставили је на мапу хришћанских земаља 966. године. Краљевина се неколико пута цепала и можда би се утопила у Бохемију или неку од немачких држава да није било ове енергичне династије. Под последњим Пјастовићем, Казимиром Великим (1333-1370), земља је доживела процват као никада пре и као ретко када после тога.
У то време, Пољска је постала део династичке уније под литванском династијом Јагелона. Територија државе се више него удвостручила, као и њена моћ. Али, када су Јагелони изумрли два века касније, Пољаци су били приморани да почну да бирају своје краљеве.
Изборна монархија, која је трајала од 1572. до 1795. године, била је у ствари председнички систем. Он је имао предности, али мане су биле вишеструко веће. Земља није имала ни континуитет ни стабилност, који су били неопходни имајући у виду мултиетнички и мултиконфесионални састав Пољске, као и висок степен грађанских слобода. Већина краљева само је користила власт док су је имали, а мало њих је уопште и помишљало да уложи време и новац у дугорочне подухвате или реформе. Пољска је запала у стање политичке немоћи.
У очајничком покушају да спасу државу, група просвећених аристократа и родољуба донела је нови, либерални устав 1791. године, који је свуда поздрављен као велики плод Просветитељства. Он је био заснован на повратку јакој, уставној, наследној монархији енглеског типа. Страхујући од успона Пољске, Русија, Пруска и Аустрија послале су трупе и поделиле територију између себе.
Да су дозволиле да устав остане, нема сумње да би Пољска у 19. веку постала упоприште либерализма и економског напретка у Срењој Европи. То би отежало отпор реформама у царској Русији, и вероватно онемогућило доминантну улогу Пруске у Немачкој. Историја целог региона, самим тим и света, била би потпуно другачија.
Између сећања и чежње
Пољаци нису народ склон хијерархији. Увек су показивали агресивно егалитарне инстикте. Невезано за чињеницу да данас нема кандидата за престо, питање васпостављања монархије у Пољској се не поставља. Али, своју земљу и њену прошлост Пољаци у великој мери и даље посматрају кроз владаре. Историјски периоди и стилови дефинишу се по краљевима и краљицама, који се истичу међу националним херојима, и по којима се дају називи алкохолним пићима и цигаретама. Караљевски маузолеј у Кракову масовно је посећен. А када се 90-их година мењао комунистички новац, на новчаницама су с појавили само краљеви. Што је још важније, већина Пољака сматра да је слабљење националне кохезије и стабилности, што је довело до губитка територија и свих катастрофа које су из тога проистекле, било директна последица недостатка јаке монархистичке власти, а не мали број њих са чежњом гледа на енглески модел монархије.
Нема коментара:
Постави коментар