(студентски часопис МОНОПОЛИСТ, број 38)
Већ шест деценија, Србија је република. Како је то постала, то је посебна прича и није тема овог чланка. Последњих година, нарочито након петооктобарске револуције, у неколико наврата, идеја о рестаурацији монархије је актуелизована. Том приликом, могла су се чути опречна мишљења, од оних која ту идеју безрезервно подржавају па до оних других која у томе виде враћање на стара времена и тиме индеректно рушење тековина комунистичког покрета.
Сама идеја о Краљевини Србији у многим сегментима нашег друштва не представља ништа ново, већ једноставно један континуирани наставак у развоју наше државности која је силом прилика пре шест деценија прекинута. Управо у том контексту, многи заговорници обнове монархије црпе своје легитимно право у правцу расписивања референдума на коме би се грађани Србије коначно одредили по том питању. Као главни аргумент у прилог расписивању референдума, ројалисти наводе чињеницу да је монархија у Србији насилно укинута, да је одлука о укидању монархије са правног становишта нелегална и принудно изнуђена. Решавање овога питања, ако до њега уопште и дође, кључно је и за решавање будућег уставно правног устројства Србије. Из тих разлога, ако се питање рестаурације монархије буде озбиљно разматрало, то треба посматрати у светлу доношења новог Устава. Наиме, постојећа Влада, као и она претходна, као своје основне приоритете најавиле су доношење новог Устава. Не улазећи овом приликом у целисходност таквог предлога, најприродније је да се прво распише референдум на коме би се народ изјашњавао о облику владавине под којим жели живети па тек онда водити расправу око новог Устава. Народној Скупштини, то јест одбору за уставна питања, достављена су већ четири уставна предлога, од којих само један прејудицира монархијски облик уређења. Да је већина политичких странака на линији постојећег државног урађења, говори и податак да ће се доношење новог Устава вршити по поступку који предвиђа постојећи Устав. Сходно томе, мало је вероватно да ће до референдумског одлучивања уопште и доћи. Логика налаже прво референдум па тек онда Устав, наравно под условом да се питање монархије озбиљно стави на дневни ред. Често се овом приликом поставља питање какве би последице такав предлог уопште имао. У друштву би сигурно дошло до поларизације на монархисте и републиканце. Такође, имајући у виду менталитет нашег друштва, који је углавном усмерен ка искључивости, могло би се очекивати да би дошло до подела у самом народу које сигурно не би биле безазлене. Такав развој догађаја оставио би и одређени траг на политичкој сцени, у смислу њеног дестабилизовања. Републиканци би рекли, зашто нам још само то треба. Као суштински разлог против монархије обично се наводи чињеница да нам нове поделе у народу нису потребне и да из тих разлога не треба отварати старе ране које би још више уздрмале и онако крхко државно тело. У ком степену би дошло до дестабилизације политичке сцене, зависило би пре свега от тога у којој мери је остварен консензус народа по питању рестаурације монархије, што би самој иницијативи за покретање тог питања дало већи или мањи легитимитет. С друге стране, ројалисти као основну тезу у своју корист наводе да би Краљевина допринела јачању политичке стабилности и институција. Држава не би више зависила од надмудривања и тактизирања адолесцентних политичара, већ би Круна симболизовала државно јединство, била гарант државног континуитета, без опасности да услед политичких препуцавања дође до нефункционисања државе. Они полазе, пре свега, од резултата које су монархије оствариле у другим државама Европе сличног државног уређења. Против монархије, наводи се и теза, да је монархија као облик власти анахрон и супротна правилима демократије и природног права. Шведска, Данска, Холандија и тако даље су примери држава са Круном. Краљевине које спадају међу најдемократичније државе Европе. Ако су оне баштина демократије и људских права, зашто тако не би било и у Србији. Ово је опет аргумент ројалиста.
Монархија или република? Постоје аргументи, који су довољне чврстине и за једно и за друго. Народ Србије треба да изабере оно што ће га на најбржи начин вратити у породицу Европских држава, тамо где му је увек било место. Да ли је мачка црна или бела није битно, колико је битно да она добро лови мишеве. Сходно томе, морамо изабрати онај пут који ће нас најбрже довести до циља. Циљ је само један - модерна, демократска и европска Србија.
Нема коментара:
Постави коментар