Краљевина Србија у новом веку обухвата период од 1882. до 1918. године.
На престолу краљевине смениле су се две династије, чији су родоначелници били Ђорђе Петровић - Карађорђе, вођа Првог српског устанка и Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка. Развој Србије био је обележен општим напретком у економији, култури и уметности, чему је пре свега допринела мудра државна политика, која је слала младе људе на школовање у европске метрополе, одакле су доносили нови дух и нови систем вредости. Један од израза трансформације кроз коју је прошла некадашња турска провинција било је и проглашење краљевине, 22. фебруара (6. марта) 1882. године.
Први нововековни краљ Србије, Милан I Обреновић, на спољашњем плану водио је аустрофилску политику која је у земљи изазивала незадовољство, поготово после окупације Босне и Херцеговине 1878. године. С друге стране, ослањање на Аустрију омогућило је да Србија буде боље заступљена на Берлинском конгресу, после руске подршке бугарских државних и територијалних претензија.
На унутрашњем плану, краљ је био приморан на нагодбе са најјачом странком у земљи, радикалима, што ће довести до усвајања модерног Устава 1888. године, који ће у Србију увести демократски парламентаризам, широке политичке слободе и друга начела демократског и грађанског друштва.
На престолу краљевине смениле су се две династије, чији су родоначелници били Ђорђе Петровић - Карађорђе, вођа Првог српског устанка и Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка. Развој Србије био је обележен општим напретком у економији, култури и уметности, чему је пре свега допринела мудра државна политика, која је слала младе људе на школовање у европске метрополе, одакле су доносили нови дух и нови систем вредости. Један од израза трансформације кроз коју је прошла некадашња турска провинција било је и проглашење краљевине, 22. фебруара (6. марта) 1882. године.
Први нововековни краљ Србије, Милан I Обреновић, на спољашњем плану водио је аустрофилску политику која је у земљи изазивала незадовољство, поготово после окупације Босне и Херцеговине 1878. године. С друге стране, ослањање на Аустрију омогућило је да Србија буде боље заступљена на Берлинском конгресу, после руске подршке бугарских државних и територијалних претензија.
На унутрашњем плану, краљ је био приморан на нагодбе са најјачом странком у земљи, радикалима, што ће довести до усвајања модерног Устава 1888. године, који ће у Србију увести демократски парламентаризам, широке политичке слободе и друга начела демократског и грађанског друштва.
Нема коментара:
Постави коментар