Аргументи за Краљевину Србију (8)

Квентин Ленгли

Европске монархије имају одличне резултате у домену демократије и људских права. Када Американци размишљају о монархији, најчешће помисле на Британију и Краљицу Елизабету II. Међутим, Холандија, Белгија, Шпанија, Луксембург и скандинавске земље такође су успешне уставне монархије. У тим земљама, чланицама ЕУ и НАТО, шеф државе је, сасвим природно, наследна функција. А, наравно, постоје и друге успешне парламентарне демократске земље којима влада британски краљевски дом Виндзора: Канада, Нови Зеланд и Аустралија су најистакнутији примери.

Практично све демократске земље Западне Европе изграђене су на парламентарном систему управљања државом. У републикама као што су Немачка или Ирска, председник републике је заправо псеудо-монарх, уставно ограничен на искључиво церемонијалну улогу. Француски председник има реалну политичку моћ, али не и у односу на парламент који може бити под контролом неке друге странке. Амерички модел „јаког“ председника који има извршну власт није популаран у другим демократским земљама. Већина земаља које су са парламентарног прешле на председнички систем, укључујући већину бивших британских колонија у Африци, брзо су почеле да у великој мери ограничавају политичке слободе.

Обрнути прелаз, као што је то показао најистакнутији пример, изузетно је успешан. Шпанија је данас стабилна парламентарна демократија у великој мери захваљујући ујединитељској улози њеног популарног краља. Он је активно учествовао у систематском уклањању механизама Франкове диктатуре и предаји власти демократски изабраним политичарима. Одлучно се супротставио покушају дела војске да обнови фашистичку владавину. Када је био заузет парламент, краљ је, као симбол јединства Шпаније, преузео одговорност и наредио војницима да положе оружје.

САД су велики изузетак од правила које важи широм света: парламентарни систем је стабилнији и ефикаснији, и боље брани грађанске слободе од председничког система, а неки од најбољих примера за то су уставне монархије.

Ефикасније управљање државом само је једна од предности васпостављања монархије. Када би мене, као искусног међународног стручњака за односе са јавношћу, неко питао за савет, препоручио бих свим младим демократијама централне и источне Европе да озбиљно размотре ту опцију. Свима ће им, док се боре за пажњу међународних инвеститиора и туриста, требати нека јединствена привлачност. Можда у том смислу Србија не би, пошто је њена монархија позната, профитирала колико би, на пример, Словенија или Литванија. Али има ли бољег начина да ове земље привуку туристе него да Американцима понуде своју дугу историју, музеје и палате? Земље које је тзв. совјетски савез био избрисао са мапе могу у великој мери да обнове везе са сопственом прошлошћу васпостављањем монархије. Монархија потврђује да су те државе изграђене на веома старим темељима.

Везу са историјом ојачава и јасан раскид са скоријом прошлошћу. Монархија одваја политику од облика владавине: она је супротност тоталитаризму у ком се владајућа елита претвара да су њени интереси интереси државе. У монархији је јасно да се може бити лојалан држави, а да се не мора бити лојалан влади: то је разлика која у комунизму није постојала.

И који би амбасадор сопствене земље био бољи у привлачењу страних инвестиција од краља или краљице? Да ли ће амерички инвеститори јурити да се састану са председником неке републике коју не знају ни да пронађу на мапи? Да ли би амерички медији известили о посети САД таквог председника републике? Међутим, краљица неке егзотичне европске земље сигурно би привукла знатно више пажње.

Србија има среће. Као и пост-франковска Шпанија, она има своју краљевску породицу. Престолонаследник Александар, наследник краљева који су владали пре II св. рата, живи у Београду од 2001. Немају све посткомунистичке земље јасног наследника престола, уколико би одлучиле да васпоставе монархију.

Краљ Фарук од Судијске Арабије својевремено је изнео предвиђање да ће једног дана постојати само пет краљева: Енглеске, треф, пик, срце и каро. Али, можда ће се испоставити да није био у праву.