Тони Блер:
Многи људи из моје генерације схватили су, делимично због значаја који је Краљица имала као фактор јединства земље, да је монархија заправо бољи систем – у рационалном, не само у емотивном смислу или због традиције – него да је рационално гледајући то бољи систем.
Доналд Мекинтајер:
Један аутентично републикански аргумент јача сваки пут када се догоди нови скандал везан за краљевску породицу: проблем није у трошковима издржавања, бројним члановима шире породице, него у институцији самој. Дневне новине „Сан“ у власништву Руперта Мардока недавно су отишле најдаље у тврдњама да никакве козметичке промене не могу, или не треба да, дугорочно гледано, спасавају монархију.
Овај аргумент треба испитиати делимично и због његових погрешних претпоставки. Јер претерани захтеви за укидањем монархије постављају се уз тврдњу да да би Британија једним потезом постала не само друштво са мање класних разлика, него и демократскије. Међутим, опасно је то што републиканизам постаје мода на левици, јер тако скреће пажњу са много важнијих, али свакако мање упадљивих реформи, које би заиста постигле такав ефекат.
Популарна полазна тачка међу републиканцима јесу овлашћења монарха, које премијер може да искористи без консултација са парламентом да би земљу увукао у рат у Ираку или на Балкану, потписивао међународне споразуме, постављао судије, именовао чланове Горњег дома или чак прекидао рад парламента. Али то представља неразумевање суштине тих овлашћења. Да, она су наслеђена из времена кад је монарх имао политичку моћ. Да, можда је пожељно да се она смање. Али она не зависе од постојања монарха. Помисао да би било која влада добровољно одустала од њих само зато што би уместо монарха постојао изабрани председник републике представља непознавање природе политичке моћи.
Да не спомињем да је сам суверен практично без икакве политичке моћи (осим на врло кратко, у врло ретким приликама, као што је, нпр, потпуно подељени парламент). Као што је у једном од својих предавања истакао професор Ентони Кинг, „монархија ће још дуго имати велики значај у политичком животу Британије, а велики број стручних радова на тему британског устава и даље се бави дискусијама о улози монарха“. Исту грешку праве и они који укидање монархије уздижу до статуса најзначајније уставне реформе.
Али није у питању само то да уставна улога монарха није од пресудног значаја. Не може се пуком постојању монарха приписати кривица за мноштво пропуста у устројству британске државе, за које је директно одговорна влада. Није Краљица крива зато што је Горњи дом претворен од наследног у потпуно наименован. Или зато што скупштински комитети не могу да добију чак ни основну независност од извршне власти, што би могло да се постигне одговарајућим изборним системом. Или зато што је огромна стварна политичка моћ у рукама неизабраних квази невладиних организација.
Наравно, овакви аргументи су у суштини негативни. Али, ма колико да нису у политичкој моди, постоје и позитивни. Они превазилазе могућу психолошку или политичку корист коју премијер има од редовних разговора у потпуној дискрецији са неким ко је на положају од времена кад је Черчил још био на власти и ко је веома добро познавао свих девет каснијих премијера. Или чињеницу да монарх остаје најјачи симбол уније између Шкотске, Велса и Енглеске. А између њих је понекад потребан непристрасан посредник. Постоји, дакле, и аргумент у прилог монархији који би, зачудо, требало да буде посебно привлачан за левицу. А то је да ако покушавате да промените друштво, нарочито ако су промене радикалне, од велике помоћи биће вам очување симбола континуитета. Клемент Атли, чија влада се сматра најрадикалнијом у 20. веку, разумео је то врло добро.
Историчарка Линда Коли изнела је у свом бриљантном предавању аргумент у прилог трансформисаној монархији. С пуним правом, међутим, највише пажње у њеном предавању привлаче услови које она за то подразумева. Они иду много даље од презира према испразности „веселе Енглеске“ којом се Краљевска породица окружује. Чак је и смањивање броја чланова краљевске породице, иако од суштинског значаја, само мањи део трансформације.
Али колико далеко треба да иде помоћ монархији да се истински модернизује у интересу саме институције? То би значило, барем кад Краљица више не буде на престолу, крај палатама, моди и манирима из 50-их. Постоје охрабрујући знаци да је, бар до сада, Принц Вилијам оставио утисак да је више него способан да се укључи у такав програм. Јер питање није да ли би било боље сачувати измењену монархију него пролазити кроз огромни, исцрпљујући преокрет који би укидање монархије захтевало. Под одговарајућим околностима, свакако да би било. Питање је да ли је то изводљиво.
Линда Коли:
Симболика и јавна култура нове грађанске државе морала би да у много већој мери одражава суштинску једнакост грађана ових острва него што је то данас случај. Да ли то значи да Британија мора да постане република? Мислим да не, иако је могуће да се то догоди. Монарси могу да служе као изузетно корисни, умирујући симболи стабилности, нарочито у периодима великих културних, економских и политичких превирања, као што је садашњи.
Али ако у 21. веку треба да постоји грађанска монархија у овој земљи, способна да привуче широку, трајну подршку, мораће да промени имиџ много више него само фејс-лифтингом. Њена представа у јавности мораће да настави да се мења, али исто тако мора и њен основни принцип. Крунски накит, раскошне одоре, златне кочије и хермелин треба да оду у музеј.
Приликом крунисања, будући монарси требало би не само да положе заклетву да ће штитити све вероисповести свих својих поданика, него и да се закуну на службу грађанима. Чланови парламента и локалних скупштина на овим острвима такође треба да полажу заклетву на службу његовом величанству – народу.
Ако све ово делује претерано радикално, морам да истакнем да је Данска реформе сличне овима које сам управо истакла, спровела још 1848. године, а данска монархија је остала – као што је познато – једна од најдостојанственијих и најпопуларнијих у Европи. Тврдња да монарси морају или да буду окружени помпом, церемонијама, хијерархијом и сјајем традиције, или да буду сведени на то да возе бицикле, успоставља потпуно лажну дихотомију. Да бисмо је превазишли, потребан нам је нови миленијум.
Многи људи из моје генерације схватили су, делимично због значаја који је Краљица имала као фактор јединства земље, да је монархија заправо бољи систем – у рационалном, не само у емотивном смислу или због традиције – него да је рационално гледајући то бољи систем.Доналд Мекинтајер:
Један аутентично републикански аргумент јача сваки пут када се догоди нови скандал везан за краљевску породицу: проблем није у трошковима издржавања, бројним члановима шире породице, него у институцији самој. Дневне новине „Сан“ у власништву Руперта Мардока недавно су отишле најдаље у тврдњама да никакве козметичке промене не могу, или не треба да, дугорочно гледано, спасавају монархију. Овај аргумент треба испитиати делимично и због његових погрешних претпоставки. Јер претерани захтеви за укидањем монархије постављају се уз тврдњу да да би Британија једним потезом постала не само друштво са мање класних разлика, него и демократскије. Међутим, опасно је то што републиканизам постаје мода на левици, јер тако скреће пажњу са много важнијих, али свакако мање упадљивих реформи, које би заиста постигле такав ефекат.
Популарна полазна тачка међу републиканцима јесу овлашћења монарха, које премијер може да искористи без консултација са парламентом да би земљу увукао у рат у Ираку или на Балкану, потписивао међународне споразуме, постављао судије, именовао чланове Горњег дома или чак прекидао рад парламента. Али то представља неразумевање суштине тих овлашћења. Да, она су наслеђена из времена кад је монарх имао политичку моћ. Да, можда је пожељно да се она смање. Али она не зависе од постојања монарха. Помисао да би било која влада добровољно одустала од њих само зато што би уместо монарха постојао изабрани председник републике представља непознавање природе политичке моћи.
Да не спомињем да је сам суверен практично без икакве политичке моћи (осим на врло кратко, у врло ретким приликама, као што је, нпр, потпуно подељени парламент). Као што је у једном од својих предавања истакао професор Ентони Кинг, „монархија ће још дуго имати велики значај у политичком животу Британије, а велики број стручних радова на тему британског устава и даље се бави дискусијама о улози монарха“. Исту грешку праве и они који укидање монархије уздижу до статуса најзначајније уставне реформе.
Али није у питању само то да уставна улога монарха није од пресудног значаја. Не може се пуком постојању монарха приписати кривица за мноштво пропуста у устројству британске државе, за које је директно одговорна влада. Није Краљица крива зато што је Горњи дом претворен од наследног у потпуно наименован. Или зато што скупштински комитети не могу да добију чак ни основну независност од извршне власти, што би могло да се постигне одговарајућим изборним системом. Или зато што је огромна стварна политичка моћ у рукама неизабраних квази невладиних организација.
Наравно, овакви аргументи су у суштини негативни. Али, ма колико да нису у политичкој моди, постоје и позитивни. Они превазилазе могућу психолошку или политичку корист коју премијер има од редовних разговора у потпуној дискрецији са неким ко је на положају од времена кад је Черчил још био на власти и ко је веома добро познавао свих девет каснијих премијера. Или чињеницу да монарх остаје најјачи симбол уније између Шкотске, Велса и Енглеске. А између њих је понекад потребан непристрасан посредник. Постоји, дакле, и аргумент у прилог монархији који би, зачудо, требало да буде посебно привлачан за левицу. А то је да ако покушавате да промените друштво, нарочито ако су промене радикалне, од велике помоћи биће вам очување симбола континуитета. Клемент Атли, чија влада се сматра најрадикалнијом у 20. веку, разумео је то врло добро.
Историчарка Линда Коли изнела је у свом бриљантном предавању аргумент у прилог трансформисаној монархији. С пуним правом, међутим, највише пажње у њеном предавању привлаче услови које она за то подразумева. Они иду много даље од презира према испразности „веселе Енглеске“ којом се Краљевска породица окружује. Чак је и смањивање броја чланова краљевске породице, иако од суштинског значаја, само мањи део трансформације.
Али колико далеко треба да иде помоћ монархији да се истински модернизује у интересу саме институције? То би значило, барем кад Краљица више не буде на престолу, крај палатама, моди и манирима из 50-их. Постоје охрабрујући знаци да је, бар до сада, Принц Вилијам оставио утисак да је више него способан да се укључи у такав програм. Јер питање није да ли би било боље сачувати измењену монархију него пролазити кроз огромни, исцрпљујући преокрет који би укидање монархије захтевало. Под одговарајућим околностима, свакако да би било. Питање је да ли је то изводљиво.
Линда Коли:
Симболика и јавна култура нове грађанске државе морала би да у много већој мери одражава суштинску једнакост грађана ових острва него што је то данас случај. Да ли то значи да Британија мора да постане република? Мислим да не, иако је могуће да се то догоди. Монарси могу да служе као изузетно корисни, умирујући симболи стабилности, нарочито у периодима великих културних, економских и политичких превирања, као што је садашњи.Али ако у 21. веку треба да постоји грађанска монархија у овој земљи, способна да привуче широку, трајну подршку, мораће да промени имиџ много више него само фејс-лифтингом. Њена представа у јавности мораће да настави да се мења, али исто тако мора и њен основни принцип. Крунски накит, раскошне одоре, златне кочије и хермелин треба да оду у музеј.
Приликом крунисања, будући монарси требало би не само да положе заклетву да ће штитити све вероисповести свих својих поданика, него и да се закуну на службу грађанима. Чланови парламента и локалних скупштина на овим острвима такође треба да полажу заклетву на службу његовом величанству – народу.
Ако све ово делује претерано радикално, морам да истакнем да је Данска реформе сличне овима које сам управо истакла, спровела још 1848. године, а данска монархија је остала – као што је познато – једна од најдостојанственијих и најпопуларнијих у Европи. Тврдња да монарси морају или да буду окружени помпом, церемонијама, хијерархијом и сјајем традиције, или да буду сведени на то да возе бицикле, успоставља потпуно лажну дихотомију. Да бисмо је превазишли, потребан нам је нови миленијум.
Нема коментара:
Постави коментар