Неколико мисли о Србима

Дејвид Бајндер, излагање на видовданској прослави СНО у Чикагу, 25. јуна 2000.

http://www.snd-us.com/archive/1773/binder_govor_1773.html

О Србима размишљам већ скоро шест деценија - не баш сваки дан, али све чешће током протеклих тридесет година.

Први пут сам сазнао за постојање једног народа по имену Срби далеке 1942 године, и то баш овде у Илиноису. Имао сам 11 година и већ сам био жарко заинтересован за ток Другог светског рата. Мој отац је био спољнополитички уредник листа Чикаго дејли њуз и сва његова делатност је била усмерена на извештавање о рату и анализу збивања са тим у вези.

Мој брат је већ био у ваздухопловству, а моја сестра је недуго потом приступила ратној морнарици. Једног дана у бакалници на ћошку купио сам свешчицу ратних стрипова. Главна тема били су четници Драже Михаиловића, њихова храброст у борби против Немаца у Србији, њихова пожртвованост у борби против боље наоружаних непријатеља.

Био сам фасциниран ликом пуковника Михаиловића, са брадом и наочарима, и тим народом усред окупиране Европе који се усудио да дигне главу и да се први супротстави Хитлеровој ратној машини - не у Француској, нити у Пољској, нити у Чехословачкој, или Скандинавији, већ у Југославији, на Балкану. Разговарао сам са оцем о тим храбрим Србима. Касније током рата читао сам о Титу и партизанима, али су Дражини Срби остали неизбрисиво урезани у моје сећање.

Мој најстарији пријатељ у Србији, Александар Ненадовић, уредник „Политике“ док је она још била лист од неког угледа, једном приликом ми је рекао: „Можеш да урадиш много тога против Срба, али на Балкану не можеш ништа без њих.“ Тај афоризам ми се учинио истинитим тада, и још увек ми звучи тачним, због тога колико има Срба, због тога ко су, шта су и где су.

Недуго потом опет сам се обрео у Београду и закуцао на врата једног стана у Палмотићевој 8. Милован Ђилас ме је увео у свој дом. У гостима су му били, као што су чинили сваке суботе, ради разговора о политици, Добрица Ћосић и Матија Бећковић. Тек сам сео када су почели да ме нападају: „Зашто ви Американци не саопштите свету како су Срби прогањани, од Албанаца и од Хрвата?“ Нађох се у чуду у први мах, али сам после краћег размишљања одговорио: „Слушајте, људи, 40 година сте нам понављали да сте Југословени. На то смо се навикли. Сада нам одједном говорите да сте Срби. То је збуњујуће, и за Американце и за друге.“ Са друге стране собе Ђилас се смешио Бећковићу и Ћосићу. „Бајндер је у праву“, рекао им је.

Мислим да та конфузија има своје дубоке историјске корене. Ако се вратимо у 1883, све је било релативно једноставно. Америка и Краљевина Србија су потписале трговински уговор и тиме су САД први пут успоставиле дипломатске односе са неком балканском земљом. Те две земље биле су потом савезнице у Првом светском рату и председник Вилсон је често изражавао дивљење према Србима. Међутим, ту долазимо до једне замке. У име самоопредељења Вилсон је обећао стварање нечега званог Југославија, са храбрим Србима као предводницима њеног уједињења, оличеног у њиховом краљу.

Зашто данас мислити о Србима? Или о ма коме другом међу Јужним Словенима? На крају крајева, Балкан никада није био нарочито важан по националне интересе Америке. Међутим, необична еволуција распада Југославије и све већа умешаност САД преко НАТО у садашњости и будућности далеких босанских Муслимана и косовских Албанаца ствара нови свет виртуалне стварности у коме влада, рекао бих, виртуална битност Србије као земље коју волимо да мрзимо, за сада, и коју не можемо да разумемо јер не желимо ни да покушамо да је разумемо.