среда, 01. октобар 2008.

Доба витештва

Едмунд Берк (енгл. Edmund Burke, 22. јануар 1729 9. јул 1797), британски државник, политички теоретичар и филозоф, један од родоначелника англо-америчке конзервативне традиције. Беркова репутација која траје заснива се на низу дела која су била критична према Француској револуцији а пре свега на књизи Размишљања о револуцији у Француској (1790). Он је није видео као покрет усмерен ка успостављању представничке, уставне демократије, него као насилну побуну против традиције и ауторитета, и као експеримент који нема везе са сложеном стварношћу људског друштва. Берк је заступао гледиште да су нове догме у Француској сувише поједностављене и апстрактне и да, пошто не признају природу и поредак људских односа, никада неће заменити постојећа начела. Због тога ће, предвиђао је, довести до катастрофе. Тврдио је да цивилизован народ не може да буде природно састављен од појединаца са истим одликама, положајем у друштву и интересима. А покушај да већина контролише живот сваког појединца неизбежно ће земљу одвести на пут који од личних заслуга и угледа води ка непринципејлном, исцрпљујућем медиокритетству. Шта више, сматрао је да су догме Француске револуције суштински усмерене против интереса народа и да угрожавају његове највеће и најтрајније вредности.

Из „
Размишљања о револуцији у Француској“:
„Шеснаест година је прошло од како сам видео краљицу Француске, тада престолонаследниковицу, у Версају. Сигуран сам да се никада у овом свету, који, изгледало је, она готово да није ни дотицала, није огледала дивнија слика. Видео сам је изнад хоризонта узвишеног света у који је тек почињала да се усељава, украшавајући га и увесељавајући – блистајући као звезда зорњача, пуна живота, раскоши и радости. О, каква је то револуција била! И колико храбрости ми је потребно да без осећања пишем о тој узвишености и о том паду! Ни сањао нисам да ће она која је уживала искрену љубав народа пуну поштовања, а касније и оданости, морати да са собом носи јаки противотров за срамоту која се у тој љубави скривала. Ни сањао нисам да ћу доживети да гледам катастрофу која се на њу обрушила, у нацији отмених људи, људи од части, каваљера. Мислио сам да ће десет хиљада мачева бити исукано из корица да казни и пуки поглед који би је увредио. Али доба витештва је прошло.
Наследило га је доба шпекуланата, економиста, рачунџија; а слава Европе угасла је заувек. Никада, никада више нећемо поседовати ту племениту лојалност према надређенима и према нежнијем полу, ту поносну потчињеност, ту узвишену послушност, ту покорност срца која је у животу одржавала, чак и у служењу самом по себи, дух узвишене слободе. Лепота живота која се не купује, одбрана државе која не кошта, неговање мужевних осећања и херојских подухвата, нестали су! Нестала је осетљивост начела, чистота части која је сваку мрљу доживљавала као рану, која је надахњивала храброст стишавајући жестину, оплемењивала све што је дотакла, под којом су и пороци били упола мање зли јер су били лишени просташтва.“

2 коментара:

Milan је рекао...

Da, to je ista Marija Antoaneta koja je svom voljenom narodu rekla: Ako nemate hleba, jedite kolaca!
Aristokratija nije Bogom dana, zakoni jesu!

Gavrilo је рекао...

Не, то Марија Антоанета НИКАДА није рекла! Ту фамозну фразу у историју је увео Жан-Жак Русо, 1767, када је Марија Антоанета имала 12 година, три године пре него што је крочила ногом у Француску! У његовом аутобиографском делу "Исповести", (6. том), постоји реченица: "Често сам се сећао непромишљене изјаве једне велике принцезе, која је, кад су је обавестили да сељаци немају хлеба, рекла 'Нека једу колаче'".