четвртак, 29. мај 2008.

Долазак Краља Петра I на престо

Државни удар 1903, који је на трон довео Карађорђевог унука, краља Петра Првог Карађорђевића, отворио је пут парламентарној демократији у Србији.Непосредно по полагању заклетве пред посланицима, сенаторима и члановима Владе, Краљ Петар I изјавио је: “Ја хоћу да будем истинити уставни Краљ Србије. Устав и све уставне гаранције за мене су светиње које ћу вазда најбрижљивије поштовати и чувати”. Том приликом позвао је на политичко и династичко помирење рекавши: “Све праштам, све остављам забораву”. Европски образован, овај либерални краљ је превео дело О слободи Џона Стјуарта Мила на српски језик, а Србију увео у период парламентаризма и политичких слобода, који је прекинут новим ослободилачким ратовима. Балкански ратови 1912 - 1913. године окончали су турску доминацију на Балкану.

Период од 1903. до 1914. године обично се сматра златним периодом српског парламентаризма и уопште политичког, привредног и културног живота. Неспорна је
друштвена стабилност тог периода, као и значајан развој државе у различитим правцима (војска, одређене привредене гране). Србија ће између осталог издржати Царински рат са Аустро-Угарском, који је уследио после анексије Босне и Херцеговине 1908. године. Био је то увод у судбоносне догађаје 1914. године.


video

петак, 23. мај 2008.

Без краља не ваља

Зоран Пановић, часопис Статус, 01.03.2008.

То што је мањинска, али ваљда битна, Србија ускраћена за рефе­рендум о монархији, оставља нам сумњу да у битним деловима политичке елите (и ма колико се она представљала за националну, демократску и саборну), тиња искра комунизма (што не треба поистовећивати са републиканизмом), тачније искра која се опире макар и симболичком (протоколарном) уобручавању власти. Једноставно, не иритира престолонаследник (ЊКВ) највише због тога што не зна добро српски језик, већ што монархија, у садашњем контексту, прети да из темеља промени ментални склоп у Србији. И систем вредности. И због тога се она ниподаштава, више него због наводне анахроности. Логично да Милошевић монархију није узимао за озбиљно, али за ове данас она је ретроградна, антитрендовска тема, јер не одговара интересном месијанству. Парадоксално, али се чини да монархија више иритира трон и олтар“, домаћине“ и сабораше“, него неке републиканце. Зар није апсурдно да су неки од највећих противника АВНОЈ-а (укључујући и неке наводне монархисте), игнорисањем, прећутним одустајањем, или арогантним одбијањем да монархију уопште узму у обзир, управо дали легитимитет тим шумским тековинама“.

О новом Уставу Србије (изгласаном на сумњивом референдуму), Коштуница воли да говори као о митровданском уставу“ тобоже да му да историјску тежину црвеног слова“, и да му наметне име које, иначе, само историја може да наметне. То тепање“ Уставу највише говори о потреби владара (његовог самопоимања), да се угради у историју“, али цела уставна композиција и прича (са косовским тежиштем), не може одагнати утисак осујећености и преваре арогантним прећуткивањем монархије као алтер­нативе. Није ту толико битна прича колико је данас монархија адекватна (адаптибилна) за Србију (вероватно није), већ је најбитнији тај осећај преварености и олаког одбацивања тема које ти више не користе, а што мора иритирати и поштеног републиканца, чак помало будећи у њему неки монархистички ген. Додуше, добрим делом и прагматичном политиком Зорана Ђиндића као премијера, ЊКВ и његова породица постигли су степен присуства и утицаја у јавности који не би био много већи ни да је Србија и формално монархија. Некако се та монархистичка компонента интегрисала као легитимни део српског републиканизма и утрнула монархистички нерв у масама. И то присуство сигурно није криво за накарадност република­низма. Али, Рубикон се симболички не прелази, те је питање о мона­рхији пре свега принципијелно.

Штета што Србија ту двосмисленост“ не користи и у болнијим темама, косовској, на пример. Да Косово буде и ово, и оно“. Да не помињемо да би можда све било лакше по принципу једна земља два система“ на пример, Краљевина Србија и Косово“.

Некада је Џони Штулић певао анархизам ми је био у крви“. Замените анархизам монархизмом, и добићете још једну шарену лажу у каталогу постојећих. И због тога је монархија принципи­јелно питање, и за део елите, и за добар део масе. По питању генома“. Кад се појавио на Видовданском сабору 1992, вероват­но ни Престолонаследник није очекивао да ће за 16 година стајати на истом месту, у другим околностима, на митингу Косово је Ср­бија“. То тек не би поверовали наивни, опијени паролом без краља не ваља“.

понедељак, 19. мај 2008.

ГОДИШЊА СКУПШТИНА М.И.


У суботу, 17. маја 2008, у Етнографском музеју у Београду одржана је редовна годишња скупштина савеза удружења грађана Монархистичка Иницијатива. Скупштини су присуствовали представници невладиних, нестраначких и непрофитних организације из Куршумлије, Лозовика,Милошевца/Трновча, Неготина, Новог Сада, Панчева, Пожаревца, Смедерева, Сомбора, и Београда.

Скупштина је изабрала нове органе:

Главни одбор:

1. Јелена Бјелић, Монархистички клуб Смедеревo
2.
Протојереј ставрофор Милован Глоговац, Удружење грађана за обнову монархије Панчево
3. Гаврило Дошен, Друштво монархиста Београда
4. Бранимир Живановић, Покрет за повратак монархије Бор
5. Мирослав Живковић, Покрет за повратак монархије Књажевац
6. Петар Здравковић, Покрет за повратак монархије Зајечар
7. Милан Кочевић, Удружење Срба монархиста Чачак
8. Томислав Марковић, Краљевско друштво Лозовик
9. Горан Милановић, Српско краљевско друштво Пожаревац 10.Бора Милошевић, Краљевско друштво Србије Милошевац/Трновче
11.
Драган Момчиловић, Покрет монархиста Сурдулице
12.
Дејан Никић, Покрет за повратак монархије Неготин
13.
Милорад Петковић, Иницијатива за Краљевину Србију Нови Сад
14.
Слободан Стојковић, Монархистички клуб Шапине
15.
Стеван Стевановић, Покрет за повратак монархије Куршумлија
16.
Вељко Сузић, Краљевско историјско друштво Сомбор


Извршни одбор:


1. Јелена Бјелић, Монархистички клуб Смедерево
2.
Гаврило Дошен, Друштво монархиста Београда
3.
Горан Милановић, Српско краљевско друштво Пожаревац
4.
Милорад Петковић, Иницијатива за Краљевину Србију Нови Сад
5.
Вељко Сузић, Краљевско историјско друштво Сомбор


Потпредседници:


Јелена Бјелић

Вељко Сузић

За председника Монархистичке Иницијативе изабран је Гаврило Дошен (други мандат).


Монархистичка Иницијатива наставља своје деловање које се темељи на поштовању и уважавању сваког националног, верског и страначког опредељења, и овом приликом потврђује најдубље уверење да је краљевина за Србију и све њене грађане боље решење од републике!


ЖИВЕЛА КРАЉЕВИНА СРБИЈА!

Зашто сам монархиста (3)

Питер Ло, Њукасл

Као Британац, имам искуство из прве руке како изгледа живот у уставној монархији. Ми имамо користи од шефа државе чији су преци својом крвљу натопили хиљаде година наше историје, друштвеног наслеђа и културе. Монархија је величанствена институција у Британији, која игра огромну улогу у нашој традицији и нашим церемонијама. То нас чини поносним што смо Британци и јединственим, јер ниједна земља не представља у јавности своју историју на такав начин.

Био сам на служби у британској војсци у Србији и Црној Гори за време сукоба на Косову и заљубио се у те две државе. Природа у њима је дивна, и био сам тужан што гледам како се уништавају некада поносне нације. Волео бих да видим обнову српске монархије. По мом осећају, Срби су под републиком издани од стране политичара и њихових интереса, док би монархија служила интересима државе и њених грађана.

понедељак, 12. мај 2008.

Србија у Другом светском рату

Како је совјетска кртица спојила Тита и Черчила, Колин Браун и Џон Кросланд, „The Independent“, 28. јун 1997.


Документи о једној од најконтроверзнијих британских тајних операција у Другом светском рату, који ће бити објављени за неколико дана, показаће да је за подршку Титовим снагама у бившој Југославији одговоран један совјетски шпијун. Документе ће, укључујући и транскрипте шифрованих ратних извештаја који су слати у Лондон, објавити Канцеларија државног архива. Они садрже доказе о улози коју је у преусмеравању британске подршке са вође југословенског ројалистичког покрета отпора Михаиловића на Тита, у кључном тренутку Другог светског рата, одиграо Џејмс Клугман – совјетска кртица, који је и чувеног британског шпијуна Доналда Меклина преобратио у комунизам.


Преусмеравањем подршке на Титове снаге, Команда специјалних операција (SOE) је убрзала немачко повлачење, али је то Михаиловића коштало живота – погубљен је после рата као сарадник окупатора – и запечатило судбину бивше Југославије као комунистичке државе под Титовом влашћу.


Међу оперативцима SOE који су се борили на Балкану, нестајући и појављујући се у легендарним подвизима и двоструким играма SOE у овом региону, били су и бивши посланик у Парламенту Џулијан Емери, путописац Патрик Ли Фермор и мајор Ентони Квејл, филмски глумац.


Руперт Аласон, писац шпијунских романа (под псеудонимом Најџел Вест), каже да је право питање које ови документи покрећу који је био разлог зашто је британска влада подржала Тита. О њему се у то време није знало ништа – Фицрој Меклин, британски агент, мислио је да је у питању жена – а британска влада прихватила је тврдњу да је Михаиловић сарађивао са Немцима – што као неистину доказују пресретане немачке поруке писане шифром „ултра“.


Шифроване поруке које је слао Клугман, заменик начелника југословенске секције SOE и блиски пријатељ издајника Бланта, Филбија и Барџеса из студентских дана на Кејмбриџу, потврдиће по први пут тврдњу једног другог агента, коју цитира Ендрју Бојл у књизи „Клима издаје“ – да је Клугман главни кривац за саботирање операције снабдевања Југословенске Војске у Отаџбини (ЈВУО) и спречавање да информације о њеним активностима у борби против Немаца доспеју до Лондона.


Оне ће бити нарочито занимљиве шифранткињи из Блечли парка, центра радио-обавештајног рата, која је, желећи да њена улога у рату остане анонимна, дала додатну тежину теорији о Клугмановом тајном задатку. „Радила сам у Главном штабу везе на припремању недељних извештаја о ситуацији у Југославији за Черчила. У почетку ми није било сумњиво што је изгледало да влада не поступа на основу наших информација, али касније јесте. Данас сумњам да су многи наши извештаји завршили у одељењима где су радили људи као Ким Филби“, каже она.


„Клугман је имао важнију улогу него што се сматрало. Два бивша комунистичка агента из времана рата уверила су ме да је тако, али нису дали детаљније објашњење“, додаје она.


Укупно 969 докумената покрива операције SOE у Грчкој, Југославији, Бугарској и Румунији. Са изузетком Француске, овај регион био је најконтроверзније поприште операција саботажа које је покренуо Черчил, у намери да „запали (окупирану) Европу“.


Нажалост, тај пламен је сувише често захватао SOE оперативце, јер су се нашли у ватри унутрашњих обрачуна – нарочито у Грчкој и Југославији. Док су се борили против немачких и италијанских окупатора, Југословени су се истовремено борили једни против других. Команда специјалних операција за Балкан налазила се у Каиру и било јој је наређено да спроводи одлуке Черчилове владе, која је првобитно подржавала Михаиловићеве ројалистичке четничке снаге (ЈВУО).


Шифроване поруке које су слате у Главни штаб SOE, који се налазио у улици Бејкер у Лондону, и у Черчилов кабинет, биле су делом засноване на пресретаним немачким порукама писаним шифром „ултра“, које су дешифроване у Блечли парку и прослеђиване једином официру SOE који је био овлашћен да их прима, пуковнику Кеблу.


Још једна прилика да се умањује значај информација из Југославије указала се због утицаја који је током 1943, док је радио у југословенској секцији Главног штаба везе у Блечли парку, имао Џон Кернкрос, који је касније такође демаскиран као руски агент, којем је дат надимак „пети човек“, а заврбован је из истог кејмбриџског миљеа.


Оркестрирани напори канцеларије у Каиру на крају су дали резултате када је британска влада обуставила подршку Михаиловићу. Документи Државног архива обнављају сећања на сумње и двоструке игре које су тровале односе између канцеларије SOE у Каиру и њој надређеног Министарства спољних послова, и које су у једном тренутку претиле да поцепају обавештајну заједницу на Балкану.


Постоје докази да се у врховима обавештајних структура водила борба и због улоге бригадног генерала сер Фицроја Меклина, који је падобраном слетео у Југославију као Черчилов лични представник, а касније извршио значајан утицај на Тита.


Два месеца после његовог доласка, пуковник сер Вилијам (Бил) Дикин, виши обавештајни официр на задатку у Југославији, оценио је Клугмана као „незамењивог“ и као неког „чије су услуге непроцењиве“. Ови документи откривају да се знало да је Клугман злоупотребио службени положај да би подржао комунисте у Југославији.


Норман Џон Клугман (звани Џејмс) – подаци из девете, највеће групе од 212 докумената британске војне обавештајне службе (MI5), објављених маја 2002, са којима се укупан број докумената MI5 који су постали доступни јавности попео на 1332. Као и у случају претходно објављених докумената, већину чине подаци о личностима (KV 2), а мањи део политички документи (KV 4) и документи о одређеним темама (KV 3).


Норман Клугман придружио се комунистичкој партији Велике Британије (КПВБ) 1933. године док је студирао на Кејмбриџу, где је дипломирао на два факултета. 1940. године је као редов био распоређен у услужне јединице Краљевске војске (RASC), али је убрзо прекомандован у SOE, без прописане безбедносне провере. За време службе у SOE и касније у цивилству, док је радио у Администрацији Уједињених Нација за помоћ и опоравак (UNRRA) радио је у корист совјетских интереса. Клугман је остао одани комуниста и наставио да игра значајну улогу у КПВБ, преузимајући у њој ресор образовања.

петак, 09. мај 2008.

Неколико мисли о Србима

Дејвид Бајндер, излагање на видовданској прослави СНО у Чикагу, 25. јуна 2000.

http://www.snd-us.com/archive/1773/binder_govor_1773.html

О Србима размишљам већ скоро шест деценија - не баш сваки дан, али све чешће током протеклих тридесет година.

Први пут сам сазнао за постојање једног народа по имену Срби далеке 1942 године, и то баш овде у Илиноису. Имао сам 11 година и већ сам био жарко заинтересован за ток Другог светског рата. Мој отац је био спољнополитички уредник листа Чикаго дејли њуз и сва његова делатност је била усмерена на извештавање о рату и анализу збивања са тим у вези.

Мој брат је већ био у ваздухопловству, а моја сестра је недуго потом приступила ратној морнарици. Једног дана у бакалници на ћошку купио сам свешчицу ратних стрипова. Главна тема били су четници Драже Михаиловића, њихова храброст у борби против Немаца у Србији, њихова пожртвованост у борби против боље наоружаних непријатеља.

Био сам фасциниран ликом пуковника Михаиловића, са брадом и наочарима, и тим народом усред окупиране Европе који се усудио да дигне главу и да се први супротстави Хитлеровој ратној машини - не у Француској, нити у Пољској, нити у Чехословачкој, или Скандинавији, већ у Југославији, на Балкану. Разговарао сам са оцем о тим храбрим Србима. Касније током рата читао сам о Титу и партизанима, али су Дражини Срби остали неизбрисиво урезани у моје сећање.

Мој најстарији пријатељ у Србији, Александар Ненадовић, уредник Политике док је она још била лист од неког угледа, једном приликом ми је рекао: „Можеш да урадиш много тога против Срба, али на Балкану не можеш ништа без њих. Тај афоризам ми се учинио истинитим тада, и још увек ми звучи тачним, због тога колико има Срба, због тога ко су, шта су и где су.

Недуго потом опет сам се обрео у Београду и закуцао на врата једног стана у Палмотићевој 8. Милован Ђилас ме је увео у свој дом. У гостима су му били, као што су чинили сваке суботе, ради разговора о политици, Добрица Ћосић и Матија Бећковић. Тек сам сео када су почели да ме нападају: Зашто ви Американци не саопштите свету како су Срби прогањани, од Албанаца и од Хрвата?“ Нађох се у чуду у први мах, али сам после краћег размишљања одговорио: Слушајте, људи, 40 година сте нам понављали да сте Југословени. На то смо се навикли. Сада нам одједном говорите да сте Срби. То је збуњујуће, и за Американце и за друге. Са друге стране собе Ђилас се смешио Бећковићу и Ћосићу. Бајндер је у праву, рекао им је.

Мислим да та конфузија има своје дубоке историјске корене. Ако се вратимо у 1883, све је било релативно једноставно. Америка и Краљевина Србија су потписале трговински уговор и тиме су САД први пут успоставиле дипломатске односе са неком балканском земљом. Те две земље биле су потом савезнице у Првом светском рату и председник Вилсон је често изражавао дивљење према Србима. Међутим, ту долазимо до једне замке. У име самоопредељења Вилсон је обећао стварање нечега званог Југославија, са храбрим Србима као предводницима њеног уједињења, оличеног у њиховом краљу.

Зашто данас мислити о Србима? Или о ма коме другом међу Јужним Словенима? На крају крајева, Балкан никада није био нарочито важан по националне интересе Америке. Међутим, необична еволуција распада Југославије и све већа умешаност САД преко НАТО у садашњости и будућности далеких босанских Муслимана и косовских Албанаца ствара нови свет виртуалне стварности у коме влада, рекао бих, виртуална битност Србије као земље коју волимо да мрзимо, за сада, и коју не можемо да разумемо јер не желимо ни да покушамо да је разумемо.

уторак, 06. мај 2008.

ЂУРЂЕВДАН

По хришћанском предању, Свети великомученик Георгије (такође Свети Ђорђе) био је римски војник пореклом из Мале Азије а касније хришћански светитељ. Он је један од светаца који се највише славе у православној цркви, али, такође и у католичким земљама. Овековечен у причи где убија аждају, слави се у Каталонији, Енглеској, Етиопији, Грузији, Грчкој, Португалу, Србији, као и у градовима Истанбулу, Љубљани и Москви. Такође је светац заштитник великом броју професија и организација, између осталих Удружењу припадника Југословенске војске у Отаџбини.

Мало шта се, заиста поуздано, зна о његовом животу. У иконографији Православне цркве, Свети Георгије је још од 7. века приказиван као војник (без коња, у стојећем ставу) и са копљем или мачем.

Од 9. века се појављује још један приказ Светог Георгија – на коњу, у војводском оделу, како копљем убија аждају. Мало даље од њега стоји једна женска прилика у царском руху. Сматра се да аждаја коју убија светац симболизује многобоштво. Жена која је на икони је царица Александра и она, како се верује, представља младу хришћанску цркву.

Веома је слављен код Срба, и најчешће га називају Свети Ђорђе или Свети Ђурађ. Многи га славе као крсну славу.

Српска православна црква га слави два пута годишње. Главни празник је Ђурђевдан и празнује се 6. маја по грегоријанском календару (23. априла по црквеном), а други је пренос моштију и обновљење Храма Светог Георгија - Ђурђиц, који се слави 16. новембра (3. новембра по црквеном).

Посвећени су му многи манастири, међу којима најпознатији манастир Ђурђеви Ступови.

четвртак, 01. мај 2008.

Време је за Краљевину Србију! (2)

Александар Мемишевић


Наравно, стварност и историјски тренутак света у ком живимо јесу такви да Србија мора да буде, и биће, део Европске Уније. То је неизбежно, упркос многобројним замеркама које се могу упутити на рачун ЕУ. Ми ћемо постати њен члан, било као република, било као монархија. Ако је наше друштво демократско и прозападно оријентисано, придружићемо јој се на било који начин. Међутим, било би боље да то учинимо као монархија. Из барем једног разлога – монархија има све везе са нашом прошлошћу, историјом и националним идентитетом, република никакве! Још један разлог – републику ће у свету увек доживљавати као „остатак Титовог/Милошевићевог режима“. Монархија ће задати коначан ударац комунизму, тој безбожничкој и злочиначкој идеологији, једном за свагда. Тада ћемо свету моћи да кажемо да смо коначно кренули новим путем.


До појаве комунизма Срби су у историји често били жртве, али никада џелати. Вековима су живели и умирали за слободу, веру, своје домове, за поштовање предака. Никад нису изградили место као што је логор смрти у Јасеновцу, али јесу на таквим местима масовно страдали. Комунизам је све то променио и данас се на нас (још увек) гледа као на чудовишта. Бољшевичко-комунистичко-социјалистичко-шовинистичке владе које су се смењивале у протеклих 60 година уништавале су Србију у мери коју је тешко и замислити. Једини начин да се тај процес заустави јесте да се васпостави Краљевина Србија.


На српском националном бићу још су многе ране, али Србија полако поново проналази себе. Време је да се процес потраге за сопственим идентитетом оконча и да се коначно пронађе свој пут. А тај пут је, даме и господо, само један – поновно успостављање Краљевине Србије, на добробит свих њених грађана.


У овом одиста узбудљивом и обећавајућем историјском тренутку, када је на нашој застави поново круна Немањића, када нас представља грб славне Краљевине Србије, када поново устајемо на нашу националну химну – Боже правде – када је наш Престолонаследник у Краљевском Двору на Дедињу – шта нам је чинити? По логици, у контексту историјског континуитета, традиције, историје и државности, морамо крунисати Краља, и морамо поново успоставити Србију као уставну парламентарну монархију!


Његово Краљевско Височанство, Престолонаследник Александар II, директан је потомак Карађорђа, оца модерне Србије, Кнеза Александра, Краља Петра I Ослободиоца, оца модерне европске демократије у Србији, кога је народ од милоште звао Чика Пера, Краља Александра I, оца несрећне Југославије и младог Краља Петра II, под чијом командом је генерал Драгољуб Михаиловић повео прву антифашистичку герилу у окупираној Европи. Да није било Карађорђа и његове династије, не би било модерне Србије. Наравно, и династија Обреновића је у огромној мери допринела стварању модерне Србије, и тиме заслужила поштовање и истакнуто место у нашој историји. Међутим, ми данас имамо живу династију, Карађорђевиће, чији је представник Престолонаследник Александар II. Он је син нашег последњег краља и самим тим, по дефиницији, Краљ. Своју титулу ће понети када грађани Србије слободном вољом одлуче да обнове монархију. Престолонаследник је светски образован, није живео под комунизмом, поштује припаднике свих религија, нација и политичких опредељења, и показао је да жели да служи својој земљи и њеним грађанима. Хуманитарне активности у којима учествује са својом супругом неизмерно су помогле нашој деци, младима, старима, избеглицама, угроженима...Помоћ у лековима и медицинској опреми, нова одељења у болницама, стипендирање талентованих студената, промовисање инвестирања у Србију, ширење позитивног имиџа Србије у свету, обележавање културних, историјских и других значајних догађаја – све су то заслуге Престолонаследника. Међутим, зато што носи историјско презиме које знају сви грађани Србије, требало би да учини још више. Требало би да ступи на престо Србије! Наравно, још једна предност монархије јесте што је Престолонаследник повезан са скоро свим европским Краљевским Породицама. Њено Величанство Краљица Елизабета II од Уједињеног Краљевства Велике Британије, Северне Ирске и Комонвелта, његова је кума. Ниједан предсеник републике Србије никада неће имати такве везе.


Земље које имају краљеве и краљице у извесном смислу су привилеговане у односу на друге. Крунисање краља, венчање принцезе – то је толико романтичније и традиционалније од инаугурације било ког председника било које републике. Данашње монархије зраче духом модерне бајке и изгубљене романтике. Монархије се не стварају преко ноћи – оне су симбол континуитета, традиције и државног јединства. Земља или има краља или га нема. То није изборна функција, за коју се представљају кандидати. Не може се било ко крунисати. Србија није држава која је од јуче, или од пре 60 година. Она има дугу историју, а монархија је њен суштински и нераскидиви део. Србија има своју Краљевску Породицу, династију потеклу из народа, која је обележила 200 година модерне српске историје.


Када је Хрватска проглашавала независност 1991. године, истицала је да је то „остварење хиљадугодишњег сна“ и „обнова средњевековне државе хрватских краљева“. Сигуран сам да би Хрвати крунисали краља, да су га имали. Србија га има, а и даље се мучи са остацима комунизма. Ништа од њега није део нашег идентитета и ништа од њега не би требало да буде део наше будућности.


Престанимо да губимо драгоцено време и проналазимо „оригинална“ решења, јер имамо решење које нам је пред очима. Учинимо претке поносним на нас и осигурајмо демократију, мир и напредак за нашу децу! Стојећи чврсто на путу историје и традиције, закорачимо у будућност, са осмехом и поносом!


Снага векова је на нашој страни. С вером у Бога, можемо остварити благостање за све грађане Србије! Свет ће подржати обнову Краљевине Србије, јер ће она донети напредак и стабилност не само нама, него и целом региону Западног Балкана!