Грчка: нимало поверења у политичарску републику

Пише: Проф. Дејвид Флинт

Грчка репблика показала се немоћном пред налетом агресије која је уследила пошто је 6. децембра полиција убила једног младића. Правни тим полиције тврди да је он био припадник руље која је на полицајце бацала флаше и каменице узвикујући „пандури, живе ћемо вас спалити“. Један официр испалио је хице упозорења од којих је један рикошетирао и, нажалост, погодио младића у груди. Правни тим тврди да балистички докази потврђују истинитост исказа.

Зашто је онда Грчка била у стању анархије дуже од недељу дана, уз прави рат који вандали воде против полиције, пљачке и паљевине у Атини?

Очигледно је да политичари, чији је углед укаљан вишегодишњим аферама и корупцијом, воде Грчку у ћорсокак. Међу њима не постоји нико чији би ауторитет Грци поштовали. Уистину, као што је један посматрач приметио, Грчка показује све знаке пропале државе. И ниједна странка презрених политичара не нуди решење. Једно је јасно – Грци су изгубили поверење не само у политичаре него и у републику коју они представљају.

Ситуацију погоршава једна стара романтична, али глупа идеја, која потиче из Француске револуције, да спас долази не кроз традиционалне институције, вредности и веровања, него кроз деловање руље. Таква идеализација још увек прогони место на ком је настала, упркос Наполеновом „чишћењу картечом“. Сваких неколико година озлојеђеност француским политичарима доводи до експлозије насиља, које понекад бива ублажено новом владом или чак новим уставом.

Па ипак, Грчка је колевка демократије. Уњој постоји једна институција која нацији може да понуди лидерство изван политике, нешто за чим Грци сасвим очигледно жуде. То је Круна, престо, институција чији носилац, Краљ Грка, заклетвом обавезан на дужност и службу народу, једини може да уједини ову древну земљу.

Особа која оличава ове квалитете је Краљ Грка Константин, који је ступио на престо са 24 године, као енергичан и популаран младић, баш као што је то данас његов син Престолонаследник Павле. Оженио се прелепом Принцезом Аном-Маријом, сестром данске Краљице Маргарете II и као млади краљ постао национални херој кад је освојио златну медаљу у једрењу на Олимпијади у Риму 1960. године.

Ниједан од вечито интригантских и пречесто дволичних атинских политичара не може да парира томе- била је то једина грчка златна медаља у читавом периоду од 1912. до 1980. Чак је и у изгнанству Краљ одиграо по свој прилици кључну улогу у Међународном олимпијском комитету приликом додељивања Олимпијских игара 2004. године Атини.

У британском телевизијском програму под називом „Константин: Краљева прича“, изречена је критика поводом кључног догађаја у Краљевој владавини – када је прихватио заклетву војне хунте 1967. године. Критика, међутим, занемарује чињеницу да Краљ није имао реалну алтернативу, као што се догодило и на Тајланду. Он је увек тврдио да је његова краткотрајна сарадња са пучистима била тактички потез за који се надао да ће му омогућити да организује контра-удар. То се и догодило годину дана касније, али је покушај, нажалост, пропао, делимично и због тога што је Краљ по сваку цену желео да избегне крвопролиће, па су он и његова породица постали избеглице.

Диктатор Јоргос Папандопулос покушао је да убеди Краља да се врати, али без прихватања услова да се васпостави демократски поредак. Када су поморски официри покушали да збаце „пуковнике“, Пападопулос је узвратио ударац и уз помоћ лажираног плебисцита прогласио републику 1973. године. Априла 1974. катастрофална политика хунте према догађајима на Кипру довела је до њеног пада. Премијер је постао Константин Караманлис, политичар који се вратио из изгнанства, на први поглед про-ројалистичке оријентације.

Иако је хунтин републикански устав из 1973. био нелегитиман, Краманлис је наставио да влада по њему. То је незамисливо у истој мери у којој би, на пример, после рестаурације Краља Чарлса у Енглеској 1660. године био задржан Кромвелов устав. Караманлис је чак привремено задржао на положају хунтиног председника републике, Фаидона Газикиса. Разлог за то постао је очигледан нешто касније – Караманлис је имао договор са њим. Било је јасно да је његов циљ да створи политичарску републику.

Уместо да влада по легитимном уставу, Караманлис је објавио да ће се одржати још један референдум о монархији. Иако је његова странка била традиционално ројалистичка, он није подржао Краља. Караманлис је био у лошим односима са Константиновим родитељима, нарочито после оптужби да је за време II светског рата био доушник. Караманлис је Краљу нанео огромну штету не ставши у његову одбрану пред очито неоснованим оптужбама да је подржавао хунту. То је додатно погоршао не допустивши му да се врати у Грчку за време кампање која је претходила плебисциту.

Караманлис је врло добро знао да су пуковници годинама водили пропагандну кампању на штету Краља, што је довело до тога да буде окривљен за тиранију коју је покушао да уклони. Пошто је главна опозициона странка била репуликанска, није било изненађење да је предлог с+да се задржи монархија био поражен на гласању.

Краљ је, међутим, достојанствено прихватио одлуку грађана. У интервјуу Ричарду Квесту за CNN, Краљ је нагласио да никада неће водити кампању за васпостављање монархије. Вратиће се на престо само ако ако буде позван зато што грађани Грчке то желе. Његово Величанство остаје, као што је и био од како је ступио на престо, истински и часни уставни монарх.

Дан после референдума хунтин председник Гизикис је предао функцију и Караманлис се прогласио за вршиоца дужности шефа државе оставши истовремено и председник владе. Иако је такво стање трајало само неколико дана, непримереност је бола очи. Потом је парламент изабрао привременог председника републике. Као председник странке привидно десног центра, Краманлис је започео обиман програм национализације грћке привреде. На крају је у два мандата вршио функцију председника републике, преселивши се у бивши Краљевски Двор.

Владе које су следиле испољавале су према Краљу и непријатељство и ситну осветољубивост. Нису му дозвољавале да посети Грчку осим у изузетним околностима, све док није постало јасно да по законима Европске Уније немају право да га у томе спречавају.

Једна влада је му је чак конфисковала сву имовину, укључујући и породично имање Татои, које је купио Краљ Ђорђе I сопственим средствима, и на које је, по захтеву републиканских влада, Краљ Константин као власник плаћао порез.

Касније је Европски суд прогласио ову бесрамну пљачку незаконитом. Од неадекватне компензације која му је исплаћена, Краљ је покренуо добротворни фонд за природне непогоде, Фондацију Ана-Марије, чија је председница Краљица.

Влада је покушала да Краљу одузме и држављанство, а и данас одбија да му изда пасош инсистирајући да мора да себи измисли презиме. Упркос свему томе, када је накратко боравио у једној грчкој луци, локално становништво му је приредило топли дочек, што је изнервирало републиканске политичаре.

У поменутој телевизијској емисији један грчки свештеник објаснио је да ће Константин увек бити краљ. Јер иако је прихватио исход референдума, Краљ никада није абдицирао.

Као грађанин, вратио се у Грчку да би присуствовао Олимпијади у Атини. Тренутно са Краљицом Аном-Маријом живи у Лондону. Близак је пријатељ Принца Чарлса и кум Принцу Вилијаму. На све државне прославе позиван је као „Краљ Грка“, упркос игнорисању од стране грчких влада.

Као племенита особа, Краљ јасно ставља интересе Грчке и и њених грађана изнад свега. Он је по много чему узоран краљ.

Његов син, Принц Павле, Престолонаследник Грчке и Принц од Данске, рођен је 1967. године. Оженио се 1. јула 1995. у Лондону Маријом Шантал-Милер, које је постала Принцеза од Грчке и од Данске.

Као и у другим земљама, свакако ће доћи време када ће грађани Грчке позвати свог Краља да заузме свој законити положај као шеф државе. У међувремену, свакако је дошао час да се Краљу дозволи да се врати да живи са својим народом.

Постављајући ситне препреке – на пример питање презимена – политичари само потврђују сопствени страх да ће, једном кад Краљ буде са њима, грађани у њему видети лидера који је изван политике, што им је преко потребно, а што једино Краљ Грка може да им понуди.