Краљ и ја

Живот Ане Лионовен био је необичнији чак и од невероватног заплета у мјузиклу из 1951. године, Краљ и ја, аутора Роџерса и Хамерстина, који је био адаптација књиге Маргарет Ландон (1944) Ана и краљ Сијама. Леа Прајс написала је рецензију биографије Ана из Бомбаја ауторке Сузан Морган, објављене јула ове године:

Војничко дете из мешовитог, англо-индијског брака, успевала је да се представља као викторијанска дама довољно дуго да би била ангажована као гувернанта на сијамском двору. Њена искуства из краљевског харема касније су преточена у књижевну славу и прекоатлантску каријеру предавача и списатељице.

Када се искрцала у Сингапуру као млада удовица 1859. године, ова надарена преваранткиња представила се као три године млађа, рођена не у Бомбају него у Велсу, прећутала да су јој мајчини родитељи Индијци, унапредила свог оца од редова у мајора, а покојном мужу променила занимање од чиновника до официра. „Најважније у животу је“, говорила је, „одабрати своје родитеље“. Лионовеновој је успевало да се лажно представља јер је имала изузетан осећај за детаље: у једном писму разнежила се над „златним увојцима“ своје двоје деце, иако су обоје имали тамносмеђу косу. Такође јој је у улози коју је играла помагао фантастичан слух за језике: не само да је говорила Хинди, Марати, персијски и Санскрит, него је и енглески говорила са аристократским нагласком.

Краљ Сијама Монгкут затражио је 1861. године од свог представника у Сингапуру да пронађе гувернанту за његову децу. Монгкут, бивши будустички монах, са завршеним високим образовањем, који је раније дозвољавао приступ у харем америчким мисионарима, сада је тражио жену која би подучавала енглески без покушаја да шири хришћанство. Пошто је врло мало неудатих британских дама било на располагању, одабрана је Ана Лионовен – која је деловала као дама, а заиста је била удовица. Од тог тренутка, хероина књиге коју је написала Сузан Морган читаоце почиње да подсећа на Беки Шарп, гувернанту из „Вашара таштине“ Вилијама Текерија, која се сплеткама пробијала кроз високо друштво Британије у другој деценији 19. века. За разлику од Беки, међутим, Лионовенова је постала добар наставник.

У време њеног доласка, Монгкутов харем је бројао 9000 душа: краљеве сестре, тетке, деца оба пола, супруге, љубавнице и робиње, као и друге жене, које су краљу поклањане да би се исплатили дугови или учврстила политичка савезништва. Иако је касније она описала харем као легло „ропства, полигамије, бичевања жена и деце, жртвовања робова, тровања и убистава“, Лионовенова је била веома успешна у тој средини. Подучавала је Монгкутову децу, њих 60, укључујући и престолонаследника. (Међу историчарима и данас траје расправа о значају њеног утицаја на политичке реформе које је он спровео после смрти свог оца.) Такође је давала часове енглеског одраслима и радила као краљева незванична секретарица. (Историчари се споре и око питања њеног односа са краљем: да ли је утицала на његову политику и била аутор званичних докумената објављиваних на енглеском или је само преводила кореспонденцију?)

После пет година, Ана Лионовен напустила је Сијам, отпутовавши у Енглеску и Ирску пре него што се настанила у Сједињеним Државама, где је наставила да се бави подучавањем. Пријатељи које је стекла у америчком издаваштву помогли су јој да објави две књиге мемоара, Енглеска гувернанта на сијамском двору и Романса у харему, које су биле довољно популарне да јој отворе пут у нови каријеру предавача на теме у распону од „Сијам: двор и обичаји“, преко „Браманизам, традиционални и савремени“, до „Хришћанске мисије у паганским земљама“. Лионовенова је једном америчком часопису слала дописе из Русије; преселила се у Нову Шкотску у Канади где је живела са кћерком, а затим у Немачку, где су јој унуци пошли у школу; написала је и мемоаре о Индији у којима су се мешале сликовите репортаже са измишљеним детаљима биографије; држала је предавања о женском праву гласа. Умрла је 1915. године.

.............................................................................

Талбот Џенингс и Сели Бенсон су 1946. године на основу књиге Маргарет Ландон Ана и краљ Сијама написали сценарио за истоимени играни филм, са Иреном Дан и Рексом Харисоном у главним улогама. Роман је био адаптиран и у хит мјузикл аутора Роџерса и Хамерстина, Краљ и ја (1951), у ком су звезде били Гертруда Лоренс и Јул Бринер, и који је имао 1.246 изведби на Бродвеју. Спектакуларна филмска верзија мјузикла снимљена је 1956, са Дебором Кер у улози Лионовенове. Са мноштвом поновљених верзија на сцени, мјузикл је до данас остао омиљен међу позоришном публиком. Компанија Ворнер снимила је анимирану верзију мјузикла 1999, а исте године Џоди Фостер и Чау Јан-Фат играли су главне улоге у новом римејку филма под насловом Ана и краљ.