Зашто сам монархиста (4)

Гледајте на YouTube-у!

Милан Крстић, бруцош Факултета политичких наука Универзитета у Београду

Кад сам био клинац, први пут сам чуо да смо ми заправо имали краља, то је било, типа кад сам гледао „Отписане“, па сам видео неке зликовце који иду с Немцима и рекао сам „Зашто ови Немци не изгледају као остали Немци, зашто имају дуже браде, зашто носе шубаре?“, и рекли су ми „Па то су четници“. Ја сам рекао „Четници, то су Хрвати?“, претпостављјући то пошто су Хрвати зли, „Не, нису четници Хрвати“. „Како нису Хрвати, ко су онда четници ако нису добри, нису партизани, нису наши, нису Немци?“. „Па, четници су наши, ал' су зликовци, знаш, они су били за краља.“ „Па зашто су зликовци ако су били за краља?“ „Па, знаш, итд, итд, нема везе... наравно, после сам сазнао многе ствари о томе ко су заправо били четници, и у суштини, онда сам почео да размишљам о монархији, да раздвајам тип монархистичке диктатуре и модерни концепт монархије. То је већ било у неком каснијем периоду када сам био способан да тва прилично тешка концепта раздвојим, значи негде када сам имао 13-14 година. Дакле, могао бих рећи да сам постао монархиста као клинац зато што ми се допадала чињеница да смо ми имали краља и зато што ми је национални понос изгледао много лепши са краљем него са комунистичким диктатором.

Концепт монархије је нешто што ми је остало примамљиво, нешто што сматрам да је одлично, из прагматичних разлога. Дакле, у почетку је то био протест против историје која је писана након II св. рата, историје победника, а касније је то постала реална визија будућности наше земље.

Сматрам да је монархија један сјајан вид повезивања нације и вере са модерном националном државом. Модерна држава мора бити секуларна, не сме зависити од цркве ни у ком погледу, нити црква сме зависити од државе, и мислим да је личност монарха идеалан спој цркве и државе, односно вере, традиције и модерне државе. То је једина инстанца, по мом мишљењу, која би требало да чини симболичан спој између та два ентитета, а са друге стране, опет, да омогућава несметано функционисање и државе и цркве. Дакле, да се настави континуитет грађанске државе, пре свега.

Зато сматрам да би требало да постоји неки вид националног програма који би управо штитио монарх. Не неким конкретним видовима силе, не инструментима силе, него својим ауторитетом који би требало да поседује. Тај национални програм би се заснивао на стварима које су заиста круцијалне у наредних, рецимо, педесетак година, а то би биле европске интеграције, које су заиста примарна ствар за нашу државу због економског развитка, и очување националног идентитета који је више него пољуљан данас. И наравно, покушај да се искрени патриотизам очисти од шовинизма који све више напада.

Сматрам да је за турбулентне ситуације у земљи, које смо имали поготово у претходних пар месеци, добро да постоји нека врста одобрења од стране монарха и да на тај начин монарх преузме улогу омбудсмана, односно народног адвоката, и да брани права народа од осталих државних институција које нису у том моменту способне да врше своју функцију. На тај начин он би био бранилац устава (наравно, постоји Уставни суд који на првом месту штити устав, и краљ није неподложан утицају Уставног суда, није изнад устава, али јесте бранилац народа, у складу са уставом, од осталих државних институција). То је један од темеља енглеске монархије, да се ограничи власт државе над појединцима, да се очува слобода појединца. Комунисти и комунистичка пропаганда су тврдили како се у монархији ограничава слобода појединца, како је држава контролише, то јесте био случај у апсолутистичким монархијама, али модеран концепт монархије је управо супротан. Модерна монархија осигурава слободу појединца, и то не од скоро, него у Енглеској од 1215. и Велике повеље слобода. Сматрам да би такав концепт монархије био идеалан и за Србију као модерну грађанску, либералну, и у исто време, националну државу.