Зашто сам монархиста (1)

Теодор Харви

(Овај есеј први пут је објављен 1999. године у децембарском издању „Монархије“, електронског часописа Међународне монархистичке лиге.)

Кад људи који ме познају сазнају да сам монархиста, изненаде се. То је разумљиво, јер за мало тога у мом животу може се очекивати да буде повод ројалистичкој настројености. Ја сам Американац у тридесетим годинама (рођен 1978), који је у Европи провео мање од две недеље живота. Том приликом обишао сам само Немачку, Аустрију и Швајцарску – све републике. Једина монархија у којој сам боравио је суседна Канада. Немам никакво аристократско порекло, нисам из богате породице. До маја 1999. никад нисам срео ниједног члана неке краљевске породице. Нисам припадник хришћанске религије, која је толико важна за европски монархизам. Пореклом сам делом Јеврејин, а присталица сам Унитаристичке универзалистичке цркве. Моја политичка уверења су у већини питања америчке унутрашње политике одлучно либерална.

Ипак, ја сам монархиста. Верујем да је уставна монархија, с наследним шефом државе и изабраним шефом владе, најбољи облик владавине за већину земаља. Мој ентузијазам за краљевске породице потиче још од детињства, кад су ми омиљене играчке били замкови, а бајке омиљене књиге. Међутим, то интересовање није постало озбиљно све до шестог разреда (1990–1991), кад сам као школску лектиру прочитао књигу Роберта Масија „Николај и Александра“. Та студија о последњем цару и царици Русије и њиховој борби с хемофилијом сина Алексеја дубоко ме је дирнула; и данас ми је то омиљена књига. Масијев бриљантан стил учинио је да се осетим као да познајем те људе који су погинули скоро шездесет година пре мог рођења. Пожелео сам да сазнам више о Романовима; пошто су родбински повезани с другим европским династијама није дуго прошло пре него што се моје интересовање проширило на краљевске породице из целог континента.

Претпостављам да је могуће бити заинтересован за краљевске породице а не заступати наставак династија у садашњости. Али, то очигледно није мој став. Као Американац, све време сам незадовољан изабраним станаром Беле куће. Од кад пратим политику, ни за једног председника нисам осетио да је задовољавајући симбол земље, коме бих могао да се дивим као некоме ко треба да буде средишна тачка непартијског патриотизма. То је основни разлог зашто сам постао присталица уставне монархије. Свим земљама потребан је церемонијални лидер, исто колико и политички. У Сједињеним Државама, председник би требало да испуњава обе функције. Међутим, мени се чини да да није могуће да изабрани лидер (т.ј. политичар) стварно представља „све“ грађане своје земље, пошто је неизбежно да значајан део њих гласа за неког другог и да се противи одлукама које он доноси. Зато мислим да неко ко прима стране државнике, представља земљу у иностранству, пресеца свечане траке, дели одликовања и говори у време националних криза или прослава, не треба да истовремено буде неко ко је прикупљао огромне суме новца да би био изабран, критиковао друге политичаре и по дефиницији доносио контроверзне одлуке. Републике као што је Француска покушавају да тај проблем реше поделом дужности између председника и премијера. Такав приступ у крајњем исходу није задовољавајући, пошто су оба лидера политичари и обојици положај може бити оспорен. Наследни монарх без политичке моћи представља најлакши начин да шеф државе буде аполитичан. С врло мало изузетака, европски монарси 20. века разумели су то добро и испуњавали своје задатке на начин вредан дивљења.

Критичари монархије често се жале да она није демократска. Али у западној Европи уставне монархије нису никаква препрека демоктратији, па чак ни социјалистичкој политици својих влада. У многим питањима (као што је укидање смртне казне, рецимо) европске монархије су напредније од САД. У демократским државама, било да су монархије или републике, уверења грађана и одлуке њихових изабраних представника одређују политичку климу. Истина је да у монархији обичан грађанин не може да постане краљ. Али у пракси ни функција председника републике, са застрашујућим финасијским. личним и образовним условима, није доступна свакоме. А на неки начин, републиканизам је чак искључивији. Председници република су готово увек средовечни мушкарци. Умерено интелигенти, умерено привлачни, умерени у свему. У монархијама је функција шефа државе ограничена на припаднике једне породице, али је отворена за шири спектар типова личности које у републикама можда никад не би биле изабране због уврежених предрасуда. (Монарси представљају обичне људе на начин на који председници не могу, пошто наследни владари немају невероватну и често неморалну амбицију која разликује успешне политичаре од просечних грађана.)

Један од главних разлога што пишем овај есеј је осећај да је највећи изазов за савремене монархије, а посебно за Британију, потреба да привуку млађе генерације. Јер управо ће оне одређивати популарност монархије у 21. веку. угрожавајући или гарантујући њен опстанак. Чини ми се да млади, који су тренутно углавном апатични, имају потенцијал (ако монархије допру до њих) да постану навеће присталице монархије. Зато што краљевске породице нуде деци и тинејџерима узбудљиву прилику да виде своје вршњаке на истакнутим положајима у друштву, који не постоје у републикама. Такође, млади нису сувише далеко од искустава детињства кад су уживали у бајкама пуним величанствених замкова, храбрих принчева и прелепих принцеза. Тренутна популарност Принца Вилијама међу тинејџеркама је охрабрујући знак, који међутим неће бити довољан ако га не буде пратио ентузијазам за институције које Принц представља.

Монархија није јефтина и њени финансијски аспекти су извор контроверзи. Али председници могу да буду још скупљи. Краљица Елизабета II схватила је то и у последњих неколико година предузела кораке да монархију учини исплативијом. Ја сам уверен да је монархија, са својом инспиративно живописношћу, вредна цене коштања. Верујем да у њој постојји нешто посебно и чаробно, нешто што се не може до краја описати речима. Постоји нешто у вези Краља или Краљице што председник никада не може да достигне. Верујем да је дуга историја монархија сјајна ризница коју треба чувати, а да савремени монарси представљају једину непрекинуту везу с том прошлошћу. Не желим да живим у свету у коме краљеви и краљице постоје само у бајкама и уџбеницима историје. Не желим да мојој деци објашњавам да су некад постојали прави принчеви и принцезе, али да смо их укинули. Верујем да велику традицију краљевских породица треба одржати. Зато сам монархиста.