среда, 05. март 2008.

О МОНАРХИЈИ

Драгомир Ацовић, члан Крунског Већа


(Излагање на трибини „Монархија као принцип власти“, Машински Факултет, Београд, 01.03.2006.)


Монархија је једна од оних тема о којима готово свако има сопствено чврсто мишљење. То мишљење је најнепоколебљивије код оних који о њој знају најмање. С обзиром да незнање размиче границе, то није ништа неприродно. Чињенице не могу спутавати онога који о њима не зна ништа и који је у односу на њих потпуно слободан и независан. Већ је много пута речено да је најнеугоднији проблем који оглушивање о чињенице доноси тај што чињенице остају то што јесу, без обзира на шта било ко о њима мисли, и да непоштовање чињеница кошта!


Политичке флоскуле о прогресивним и регресивним идејама имају високу цену када се претворе у политички концепт, а политички концепт у технологију владања. Ту цену су платили многи народи који су поверовали да је монархија само баласт прошлости, и који су стекли горко и закаснело сазнање да цена погрешне будућности може бити многоструко већа. Ваљало би добро промислити пре него што се констатује да је тиранија Кромвела била боља по Енглеску од монархијске самоуверености краља Чарлса, да је владавина гиљотине била за народ остварење идеала слободе у односу на владавину Луја XVI, да су Лењин и Стаљин остварили демократске врхове које Русија није познавала за владавине Цара, да је Хитлер био шампион људских права у односу на Кајзера, да је република Менгистуа била бољи избор за етиопски народ од Династије Соломонида, да је за Камбоџу слобода коју је донео Пол Пот била остварење људских идеала, да и не помињем врлине Георги Димитрова или Тодора Живкова у Бугарској, Киву Стојке и Николае Чаушескуа у Румунији, Иди Амина у Уганди, Бургибе у Тунису, Бабрака Кармала у Авганистану, ајатолаха у Ирану, Санта Ане у Мексику, Гадафија у Либији, Хусеина у Ираку... можемо овај списак цитирати колико нам време и расположење допуштају!


Говорећи једном приликом на промоцији диска о монархији, поменуо сам да монархије, као стабилне форме организације државе и друштва, нестају и падају у временима великих ратних разарања, када суверена воља победника и економска беда која је судбина пораженог, по правилу поништавају традиционалне и органске институције једне земље или једног народа. То нема никакве везе са остварењем људских и политичких права, то је логика победе и пораза. Код нас је монархија, дуго симбол победе и ослобођења, наде у васкрс и уједињење, полувековном злоупотребом истине и креативним приступом историји, пресељена у категорију пораза, превазиђене прошлости и непотребног баласта. Њено укидање, образлагано колаборацијом са погрешним Савезницима и нерешеним националним питањем у Југославији, резултирало је у нашем времену трагедијом и последицама неслућених размера, чији нам коначни биланс још није саопштен. Карактер, извори и основ монархијског друштвеног и државног уређења карикиран је до непрепознатљивости, упрљан до срама, а свако знање о њему тривијализовано и сведено на ниво простачке и баналне досетке. На једном крају таквог односа стајале су озбиљне политичке и судске санкције и друштвени остракизам, на другој готово комични покушај да се допишу и доцртају наравоученија авантурама Мики Мауса у Политикином Забавнику.


Монархија ипак није ствар досетке, идеолошке острашћености или искључивости, није ствар сврставања у категорије прошлости или будућности. Монархија је, између осталог, и систем који се у многим аспектима показао ефикасним и погоднијим од других, а у неким аспектима рањивим и неотпорним на изазове времена и околности. Ако посматрамо данашњу Европу, монархије су просперитетне земље са највишим нивоом примене и заштите људских права и демократских стандарда. Оне су у неким аспектима узорније уређене од својих парагона који нису монархије, али ни у једном аспекту за њима не заостају. То није случајност, а није ни правило. То значи да су на политичком, социјалном и економском подручју добро одговориле захтевима времена и потребама својих грађана, и да будућност не мора обавезно подразумевати да врлине прошлости и познате благодети садашњости морају бити принете на жртву опсесивној вери у догматизовану визију будућности.


Ни једна данашња монархија није истоветна било којој јучерашњој монархији, иако се темељи на трансвременским искуствима и начелима. Монархија у Енглеској није слична монархији у Шведској, иако вуку сродне корене и персоналну изукрштаност. Другачија је улога монарха у данашњој Шпанији у односу на ону коју је имао пре осамдесет година. Земље у којима су институције стабилне, у којима начела поделе власти функционишу ефикасно, у којима се напредак државе и благостање грађана не сматра неспојивим са стабилношћу политичких структура, по правилу не зависе од тога да ли су по уређењу републике или монархије. Друштва која су у кризи имају тенденцију да заштиту привилегованог права на политичку власт једне псеудо-елите траже управо у форми која је и довела до кризе, и да у обећању боље будућности траже алиби за лошу садашњост. Та будућност, непозната свима, постаје по дефиницији позната тој псеудо-елити и неминовна је под условом да та псеудо-елита до ње води и њоме управља; зато политичка и друштвена псеудо-елита саму себе идентификује, препознаје и селектује управо по основу порицања феномена и меритума прошлости, и то не прошлости као идеала или модела, већ прошлости као трезора сећања и извора легитимитета! Прошлост се пориче да би се будућност могла идеализовати, и да би се познате грешке могле понављати изнова и изнова. Прошлост се пориче и зато да се не би поставило питање одговорности јучерашњих пророка за данашње последице њихових визија и истина. Отуда се главни заговорници грађанског друштва регрутују међу онима који су то грађанско друштво уништавали било лично, било по праву идеолошког и породичног наслеђа, отуда су главни противници црквеног догматизма они који су до јуче проповедали идеолошку догму и терорисали у име откровењаког партијског ексклузивизма, отуда се људским правима и слободама најгласније баве они који до јуче нису ни признавали да постоји икаква воља осим вођине, никаква правда осим њихове партије, и никаква слобода осим оне да се служи њиховим интересима. Зато се монархизам, нарочито у нашем друштву, најчешће оспорава по основу оног што јесте снага монархизма, а то је легитимитет, континуитет и ненарушивост идентитета.


Пошто се заснива на претпостављеном природном поретку васељене, који је монархијски и пирамидалан, Монархија подразумева перманентну афирмацију легитимитета и одсуства инцидента и субјективизма. Отуда у монархијском принципу не постоји принципијелни инцидент, као што је време без монарха; отуда се у трену физичке смрти претка врши идеални пренос монархијског начела и легитимитета на потомка, отуда значај порекла и родослова, отуда превасходна важност усуда који избор владара види као трансцендентну појаву, зависну од вишње силе која предодређује редослед рађања. Монарх је статична појава у динамичном свету. Он је репер према коме се утврђује положај свега осталог и убикација свих фактора који чине свет његових савременика. Отуда важност ритуала крунисања и свете тајне миропомазања којим се смртност и пролазност трансформише у трајност и историјску бесмртност. Зато се не сме мешати и супституисати оно што је трајно и оно што је ефемерно, оно што је трајни интерес и право, са оним што је на сталном и дневном испиту исправности, веродостојности и јавног поверења. Пре доста времена, један човек кога су нас научили да се не сећамо, јасно је дефинисао став народа који треба да се определи између монархије и републике: Ми смо за краља! Без услова и без гласања, јер се судбина на гласање не ставља!


Зато ја себи не постављам нити прихватам питање „Зашто монархија“? Моје питање је „Зашто република?“ Не у Француској, не у Финској, не у Сомалији, него „зашто Република у Србији?“. Зашто је боље нешто што је код нас, за живота неколико генерација, за нашег живота, доказано као део изворни део зачараног круга зла, несрећа и понижења, од нечега што јесте наша баштина, наше сећање, део светлости нашег ослобођења? Зашто је боља институција кројена за једног диктатора, по његовој мери и укусу, па парана и прекрајана да би одговарала стасу и гласу његових идејних и идеолошких наследника, па крпљена и лепљена да се онемогући промаја која се рауздувала кроз рупе од мољаца и подеротине од мотања по беспућу, зашто је боље нешто без ичега од било чега са нечим? Зашто мислимо да је легитимнији политички став некога ко је, од времена када је предлагао да се Београдски универзитет назове именом „Црвени универзитет Карл Маркс“ до данас, када је гласноговорник демократије и европског пута, прешао читав политички хоризонт а да се није макао с места, од става оних који кажу да је било доста, и да времена нема да би будућност тражили у делу прошлости из кога смо изашли беднији, малобројнији, пониженији и безперспективнији него што смо икада били?


Шта год да је код нас кроз историју била Монархија, са свим манама које је имала, ништа се не може мерити са тежином наслеђа које нам је оставила Република. Зар није било довољно ових шест деценија? Који су нам још експерименти потребни да би се уверили да нешто не функционише, не зато што је немогуће да боље функционише, него зато што се код нас не прима! Код нас колибри не успевају, и то није грех или заслуга колибрија, него особеност поднебља! Код нас је Република споменик људима и идејама оних који су поразили српски народ. Докле год буде постојао тај темељ, на њему ће исти сој људи изнова градити исту тужну грађевину наше несреће. На том темељу ће поново бујати власт народних представника који ће имати већа права од права оних који су их на власт довели, која ће самој себи бити жири и судија, која ће свој опстанак на власти сматрати већим добром но што је опстанак народа и државе, а своју добробит значајнијом од добробити грађана.


Има ли ишта ретроградније него бити заговорник републике у Србији данас? Ја не знам!

Нема коментара: