Кратка историја монархије (1)

Џозеф Костинер, Енциклопедија Британика

Монархија је политички систем заснован на суверенитету или владавини једне особе. Израз се односи на државе у којима врховну власт има монарх, владар који врши функцију шефа државе, на коју долази наследним путем. Наслеђе се обично преноси с оца на сина, а може да следи и друге обрасце у оквиру владајуће породице или династије.

Функције монархије

Монархију чине одвојене али међусобно повезане институције – влада и државна управа с једне стране, и с друге стране двор – који је основа друштвеног живота чланова династије и њима блиске друштвене елите. Тако појам монархије обухвата не само политичко-административну организацију, него и „дворску заједницу“, израз који је исковао немачки социолог Норберт Илајас да би дефинисао племство повезано с владајућом династијом (краљевском кућом). Те везе се јасно виде у симболичким и церемонијалним аспектима монархије.

У историји сваког друштвa постоје одређене промене и процеси који стварају услове за настанак монархије. Пошто је током историје рат био главно средство за стицање плодне земље и трговачких путева, неки од најистакнутијих монарха у античком свету првобитно су били војсковође. Тако су војничка достигнућа Октавијана (касније Август) довела до његовогпроглашења за императора (цара) и стварања институције монархије у Риму.

Стварање инфраструктура и изградња државе такође су били фактори настанка монархија. Уобичајена потреба у пределима суве климе да се пронађе плодна земља и одржава режим снабдевања водом (хидрауличка цивилизација, како ју је назвао историчар Карл Витфогел) била је узрок оснивања кинеске, египатске и вавилонске монархије, које су настале на обалама река.

Монархије су настајале и као одраз потребе друштва – било градског или племенског – да има аутохтоног лидера који ће на прави начин представљати његове историјске циљеве и заступати његове интересе. Монархија, дакле, почива на културном идентитету и симболици друштва које представља и на тај начин потврђује идентитет у оквиру самог друштва и пројектује га изван његових граница. За успешне и популарне монархе веровало се да имају божанско право да владају: неки од њих сматрани су за божанства (египатски фараони или јапански цареви), неке су крунисали свештеници, неке су одређивали пророци (краљ Давид у Израелу), а неки су и сами били верски лидери, владајући и верском и политичком сфером друштва – као калифи у исламским државама од 7. века. Из тако различитих позадина, монарси су долазили на власт на основу личних способности и харизме. Сходно томе, монархије су се прилагођавале разним облицима структуре друштва, а показале су се отпорним и на променљиве културне и геополитичке услове. Тако су неке античке монархије еволуирале у мале државе-градове а друге постале велике империје, од којих је Римско царство најуочљивији пример.

Предмодерне монархије

У средњем веку европске монархије биле су захваћене процесом еволуције и трансформације. Теократска монархија, заснована на римској и хришћанској традицији, појавила се у првим вековима овог периода, с краљевима који су имали статус божјег представника на земљи. Први средњевековни монарси функционисали су као владари над народом (у смислу господара територија) и били су одговорни за његову заштиту. Међутим, у 11. веку, реформе Папе Гргура и конфликт између секуларне и црквене власти („борба за инвеституру“) довели су у питање теократску позицију монарха и они су – пре свега цареви – почели да римском праву траже основ за своју владавину. Током средњег века краљеви су долазили на престо путем освајања, јавног проглашења, избором или наслеђем. Монарси су владали помоћу дворова, који су првобитно били њихова домаћинства, али су се од 12. века развили у формалније, институционализоване бирократске структуре. Такође, током 12. века краљеви су еволуирали у владаре народа и територија с дефинисаним границама. До краја средњег века постављени су темељи за идеју модерне државе-нације.

За разлику од Европе, исламска монархија, калифат, задржала је и верске и лаичке функције. У Јапану, монархија је препустила политичку моћ шогунату, кога је у начелу контролисао цар, али у пракси је шогун, врховни војсковођа, доминирао њим. Покушаји царева да задрже своју позицију често су исходили међудинастичким сукобима. У Кини, монархија је еволуирала у централизовано бирократско тело, на чијем се челу смењивало више династија.

У Ренесанси и почетком новог века настао је нови тип европске монархије, у којој су монарси иницирали прекоморска путовања и откриће нових континената, развијајући нове облике трговине и, што је још важније, стварајући велике армије и бирократске апарате својих влада као нове облике политичког организовања. У поређењу са својим претходницима, монарси ове епохе могли су боље да надгледају и управљају својим друштвима, да прикупљају више пореза и лакше се одлучују за ратове и освајања. Ренесансни монарси, као што је Карло V (владао од 1519 до 1556), Франсоа I (1515–1547) и Елизабета I (1558–1603), ујединили су своја краљевства и ојачали своје бирократије. Ипак, тек су каснији монарси, као што су били Катарина Велика од Русије (1762–1796), Луј XIV од Француске (1643–1715) и Фридрих Велики од Пруске (1740–1786) постали симболи „апсолутне“ власти, за шта је пример изјава Луја XIV „L'état, c'est moi“ („држава, то сам ја“). Држањем административне и војне моћи у потпуности у својим рукама, апсолутни монарси заобилазили су феудалне великаше, потчињавали државе-градове и управљали краљевствима независном личном вољом.

Међутим, у већини случајева апсолутна монархија била је таква само наизглед. У пракси, већина монарха остала је зависна од изабраних управитеља на које су преносили власт да воде државну управу, као што је било у Француској. Те службенике надгледале су институције као што је британски Парламент, или им је противтежу чинила велепоседничка аристократија, као у Русији и Пољској. Тако су монарси користили своју моћ проширујући њен традиционални легитимитет, а истовремено допуштали известан степен контроле својих режима, што је представљало најаву трајне стабилности друштава. Међутим, промене друштвеног и економског поретка биле су превелики изазов за апсолутне монархије. Једна од великих сила промена, Реформација, покренула је дуготрајне верске ратове, а индустријска револуција ослободила је силе социјалних немира и класних сукоба – истовремено с великим развојем међународне трговине, инвестиција и других сложених финансијских трансакција које су изазвале економске проблеме као што је инфлација.

Појавила су се нова схватања, прво у Европи а потом на Блиском Истоку, у Азији и Африци, која су ограничила власт монарха. Концепт „божанског права“ потиснут је ширењем секуларизма. Нове идеје природних права појединца (које су заступали филозофи Џон Лок и Жан-Жак Русо, а касније потврђене Декларацијом независности Сједињених Држава) и права народа (нарочито права на независност и самоопредељење) добиле су на значају. Шта више, традиционални ауторитет монарха, оличен у њиховом пореклу од херојских војсковођа и најистакнутијих племића, постепено је слабио пред „мандатом народа“, како је формулисао амерички социолог немачког порекла Рајнхард Бендикс. Тако је носилац друштвеног суверенитета, односно начела независности и друштвене кохезије постао народ као целина, замењући у тој улози појединца и његову династију.

Монархије су се суочиле с изазовима с више страна. Британска монархија се изборила с верским сукобима и социјалним немирима међу нижим слојевима сеоског и градског становништва, али су монархије у Француској (1789), Русији (1917) и Кини (1911) биле збрисане револуцијама. Аустријска, немачка и отоманска монархија такође су срушене после војних пораза у Првом светском рату, и замењене аутохтоним националним покретима. Постало је јасно да монархија може да опстане само ако је изграђена на темељу најшире народне подршке и удруженог дејства већине друштвених сила.