Проф. др Слободан Витановић (1928–2007)фебруара 2003. године:
Србија у је склопу комунистичке Југославије била лажна република, јер су њени председници били бирани и схватани као доживотни, што свакако није карактеристика републиканског уређења државе. Када је Србија почела да покушава да буде демократска и парламентарна република, откриле су се њене слабости: нерешиви сукоби између политичких опција, између личних амбиција и интереса лидера, могућност кандидовања крајње проблематичних личности, сувише честе и скупе изборне кампање које разједињују и свађају народ и политички га депримирају и демобилишу, најзад, чак немогућност да се изабере шеф државе. Уосталом, и када би био изабран шеф државе, он би представљао само једну натегнуту већину или тачније мањину народа. Предности демократске парламентарне монархије у том светлу постају више него очевидне. Уз то, монарх, који оличава државу, представља њен стуб и ослонац, који заступа целину народа и чија се владавина не подвргава поменутим изборним проверама. Самом својом личношћу, својим пореклом, својим угледом и својим природним везама са другим монарсима и другим шефовима држава у свету, монарх има већу тежину него било који политичар који је успео да добије довољан број гласова.
Монархија има корене у традицији, али и складну укопљеност у тенденције модерног доба. Спрега Круне и Олтара је традиција, али одвојеност државе и цркве је стварност. Круна обједињује и помирује једно и друго. Монархија је пореклом везана за веру и за цркву, али одредницама демократска и парламентарна она је лаичка.“
Нема коментара:
Постави коментар