недеља, 02. март 2008.

МОНАРХИЈСКИ ПРИНЦИП

Кажу да је Робеспјер једном приликом рекао:Постоје „републиканске монархије“ и „монархијске републике“. Историја Србије у 20. веку (а може се рећи да је такав случај био и код великог броја других балканских држава) говори у прилог овој тези. Код нас се наиме својеверемено догодило да са успоставом републике (1945) буду укинути вишестраначки избори, док је увођење вишестраначја (1990) означило почетак једног недемократског раздобља.

Кад је 2000. коначно успостављена демократија већина политичких странака стајала је на становишту да је у Србији важно добро расподелити моћ. Зато је између највиших изборних државних установа, успостављен однос сличан устројству Четврте републике у Француској. Чинило се да ће између Народне скупштине, ауторитативне владе и демократски изабраног председника државе настати политичка равнотежа, која ће повољно утицати на развој нашег друштва. Ипак, догодило се супротно. Председник републике ужива велики ауторитет због чињенице да је изабран непосредно, док су у влади сабране све полуге власти. Парламентарне слободе су се постепено угасиле услед жеље владе и других центра моћи да инструментализују посланике и посланичке неспремности да за установу парламента изборе достојан положај. Зато су данас сви погледи упрти у владу. Током протеклих шест година премијери по правилу управљају Србијом на основу трулих компромиса, на ивици кворума, уз помоћ малих странака и уз иновативну примену закона.

Посебно забрињава чињеница да се процес стварања владе по други пут претвара у „кризу државе“. Наравно, оваква оцена не мора бити исправна, ипак политички актери желе да тако изгледа. Дакле, влада, кажу, мора бити створена, иначе: држава неће функционисати, преговори о најважнијим питањима неће бити довршени, док ће грађани много изгубити и грдно пропатити. Чини се да уставом предвиђено устројство највиших државних установа не одговара у потпуности нашим условима и потребама. Најлакше је рећи „не ваљају политичари“ или „нисмо ми за демократију“. Такви закључци не воде ка решењу. Реформској влади, свакој влади једне демократске државе, треба широка подршка. Такву подршку могуће је на исправан начин стећи само уколико не постоје бројни изговори и оправдања. Дакле, извесно је да од пада Слободана Милошевића (који је апсолутну власт остваривао захваљујући недемокртским средствима, партијском монополу и сили), шеф државе нема велики политички утицај. То је нажалост тако, без обзира што је председник најпопуларнији политичар у држави (или је макар то био оног дана када је изабран), или што ипак ужива извесна важна права и овлашћења.

Зар не би било природније да шеф државе буде симбол измештен изван политичке утакмице, протоколаран и фомално важан, традиционалан и непромењив? Најпопуларнији политичар, који може да сакупи већину у парламенту требало би да буде премијер. Влада би била састављена на основу избориних резултата у складу са познатим правилима и одређеним роковима. Сви би били задовољни, или тачније, могли би само да се жале на изборне резултате.

Можда би тако било могуће превазићи лоша искуства 20. века. „Монархијске републике“ из тог раздобља данас нису могуће, а нису ни корисне. Ако је избор тако сужен, боље је имати „републиканску монархију“.

Нема коментара: