Духовно средиште средњовековне српске државе - Дом Спасов, храм Вазнесења - задужбина је краља Стефана Првовенчаног (1195–1223). Краљ га је подигао између 1206. и 1220. са својим братом Св. Савом. Налази се између Краљева и Матарушке Бање, а по свом значају издваја се од осталих српских цркава и манастира јер је основан са намером да буде српска царска лавра и седиште архиепископије, где ће се крунисати краљеви и постављати архиепископи српске цркве. У њему је 1217. године Св. Сава, као први српски архиепископ, крунисао свог брата за краља.
Жича у нашем народу има велики углед. Зову је „седмоврата“, јер је у њој крунисано седам српских краљева, а сваки је са церемоније излазио кроз само за њега направљена врата, која су после краљевог изласка поново зазидана. Први крунисани српски краљ, Стефан Првовенчани, слично његовом оцу који је два пута крштен, био је два пута крунисан – по римском и по византијском обреду. Историчари често негирају „друго“ крунисање јер о њему нема валидних докумената. А по сведочењу Доментијановом, први церемонијал извршен је папском круном, али по византијском, православном обреду.
Велика манастирска црква носи све одлике зрелог Рашког градитељског стила чији је родоначелник Св. Сава. Црвена фасада манастира, по узору на манастире на Светој гори, симбол је краљевства и веровања да црква почива на крви мученика. Благодарећи краљу Стефану Првовенчаном Жича је имала једну од најбогатијих ризница у којој су се налазили риза и појас Пресвете Богородице, део Часног Крста, десна рука и део главе Светог Јована Претече, мошти светих апостола и мученика, иконе, златне сасуде и одежде.
Као ни један други српски манастир, Жича је доживела трагична разарања. Прво веће разарање било је у последњој деценији XIII века од стране Кумана, а затим под најездом Турака. Подизана и рушена, чувана и напуштана, надграђивана и од пријатеља и од непријатеља, Жича данас мало личи на ону из времена краља Стефана Првовенчаног и архиепископа Саве.
Обнова започиње 1855. године, а 1882. године у Жичи је крунисан краљ Милан Обреновић. Највеће страдање манастир је доживео за време Другог светског рата када је део северног зида до темеља порушен а сви објекти који су се налазили око цркве били запаљени. Рестаурација која је започела 1987. године још је у току.
Србија из последње две деценије 20. и с почетка 21. века, остаће у светским медијима упамћена, на жалост, по три сахране – доживотног председника републике, првог, после шест деценија диктатуре, демократски изабраног председника владе, и бившег председника републике оптуженог за ратне злочине. Зато грађани окупљени у Монархистичкој Иницијативи желе да из Србије у свет оде једна сасвим другачија слика – крунисања Њ.В. Александра II, Краља Србије, у манастиру Жичи!
Нема коментара:
Постави коментар