Монархија у модерној епохи
Кад се крунисао за цара Француске 1804. године (и потврдио тај чин на народном референдуму), Наполеон Бонапарта је установио нови тип монархије. То је „национална монархија“ у којој монарх влада у име националних аспирација друштва и тежње за независношћу (за разлику од ранијих типова легитимитета). Наполеон је своју власт заснивао на тековинама Француске револуције, као што је Декларација права човека и грађанина. Међутим, он је био апсолутни монарх који је поставио чланове своје породице за владаре у неколико европских држава над којима је успоставио контролу.
Укоренивши се у Европи, национална монархија се раширила у друге делове света. У 19. и почетком 20. века, нове монархије настале су у Грчкој, арапским земљама (Египту и Сирији) и у државама које су стекле независност од Отоманског и Аустроугарског царства. Монарси ове епохе наглашавали су модерни идентитет својих нација, између осталог и коришћењем империјалних титула, покушавајући да иду у корак с истакнутим монарсима, као што су британски. Њихов политички утицај, међутим, био је ограничен: под њиховим вођством политичке институције нису пустиле корен у друштву, а економије су остале релативно неразвијене. Неспособни да испуне захтеве масовних друштава, национални монарси нису издражали под таласом антиколонијалних, националистичких или марксистичких покрета средином 20. века. Ти покрети су све монархије сматрали бастионима старог, превазиђеног поретка, који треба збрисати. Монарси су окривљени за социјалне неправде, политичку корупцију и економску заосталост и због тога су свргнути. Монархији је приписан имиџ пораженог, застарелог система.
То се углавном односило на апсолутне монархије предвођене монарсима који су као шефови држава држали сву власт у својим рукама. У сред тог процеса, међутим, појавила се група европских монархија које су прихватиле нове изазове. То су „уставне монархије“, чији су водећи примери Велика Британија, Белгија, Холандија, Норвешка, Шведска и Данска. У овим државама постоји традиција политичких компромиса, која је водила ка постепеном трансферу власти с монарха на разне друштвене групе. Иако су монарси остали шефови држава и симбол ауторитета државе, они су прихватили трансформацију тог ауторитета на формални ниво и одрекли се стварне политичке моћи, коју су преузели грађани. У овим монархијама власт врше изабрани политичари, а политички процеси се одвијају по демократској процедури. Тако монарси функционишу као фактор јединства и симболички шеф државе који обавља церемонијалне дужности, а монархијска традиција постаје национално благо које симболизује историјски континуитет.
До почетка 21. века примери традиционалних монархија остали су ограничени углавном на арапске земље. У њих се убрајају шест држава богатих нафтом у Персијском заливу – Кувајт, Саудијаска Арабија, Бахреин, Катар, Уједињени Арапски Емирати и Оман – као и Јордан и Мароко. Њихова дуговечност само делимично може да се припише огромним приходима од нафте који су омогућили њиховим монарсима да савладају опозицију својим режимима. Јордан и Мароко, уосталом, не пливају у богатству од нафте, али су међу најстабилнијим државама у региону. Чињеница да САД и Британија војно помажу многе од ових држава свакако делимично објашњава опстанак њихових режима под спољним притисцима, као што је био случај с Кувајтом 1960–1961 и још отвореније у Заливском рату (1990–1991).
Стабилност арапских монархија у великој мери почива на општеприхваћеним политичким и културним обрасцима, од којих је концепт једног владара – односно, вјадајуће породице – задржао велику вредност. У случају држава Персијског залива, локалне монархије су успеле калемећи се на постојећу племенску структуру. Такав систем значајно се разликује од концепта монархија у другим деловима света јер у њему власт лежи у рукама владајуће породице – која може да има и неколико хиљада чланова – пре него у рукама појединца. У њему је краљ тек глава владајуће породице, што је ситуација коју су рани европски оријенталисти описивали познатом фразом primus inter pares (први међу једнакима) у владајућој породици, а сама владајућа породица је прва међу једнакима у односу на племена. Она задржава свој положај умирујући сукобе, исправљајући неправде, делећи поклоне и, кад је потребно, гушећи екстремне ставове путем селективне употребе силе. (У Саудијској Арабији, монархија се у великој мери ослања и на верски ауторитет.) Такви политички системи могу да се у ширем смислу опишу као плуралистички, пошто припадност широј породици или племену значи и право гласа у текућим питањима. Међутим, они који су изван племенског система, често имају врло мало политичког утицаја. Монарх и његова породица одржавају политичку стабилност тако што сами управљају државом и граде политичка савезништва. У земљама Персијског залива монархија је додатно учвршћена чињеницом да значајан део становништва припада широј краљевској породици. У ретким случајевима могуће је да породица уклони монарха с трона ако његова неспособност прети да угрози њен врховни положај у друштву. То се догодило 1964. године у Саудијској Арабији, кад је смењен краљ Сауд.
Монархије Марока и Јордана, које су и даље у извесној мери традиционалне, успешне су из различитих разлога. У Мароку, краљ има и верску функцију од великог значаја. У Јордану, Хашемитска монархија дугује своју дуговечност изузетним политичким способностима краља Хусеина ибн Талала (владао од 1953–1999), који је осигурао власт својој породици.
Нема коментара:
Постави коментар