Време је за Краљевину Србију! (1)

Александар Мемишевић, Заменик Председника УО Краљеве омладине

Српска историја, традиција и национални менталитет указују на неопхопдност поновног успостављања монархије у Србији.

У републици живимо само последњих 60 година, што је врло мало у поређењу с миленијумом наше историје. Од кад знамо ко смо и шта смо као нација, од Стефана Немање, оца наше државе, од Св. Саве, оца наше цркве, од Цара Душана, нашег највећег владара, који је створио царство, до Деспота Стефана Лазаревића, сина Кнеза Лазара – увек смо били монархија. Наш први краљ крунисан је 1217, а у исто време Српска Православна Црква стекла је пуну независност.

У модерном добу, после три и по века ропства под Отоманским царством, Србија је поново рођена у Шумадији, где је Врховни Вожд Карађорђе започео процес националног ослобођења. Кнез Милош Обреновић успео је да Србији обезбеди значајну аутономију у оквиру Отоманске Турске. Кнез Михаило вратио је под српску управу многе градове, без капи проливене крви. Краљ Милан Обреновић иза себе је оставио међународно признату Краљевину Србију. Што се династије Карађорђевића тиче, Краљ Петар I дао нам је демократску државу, грађанске слободе и парламентаризам идентичан оном из Европе тог времена. Његова поносна Српска Војска исписала је најславније странице српске историје својим победама у Првом светском рату. Под Краљем Петром II Срби су, уз Енглезе, били први који су се у окупираној Европи отворено супротставили Хитлеру, плативши за то високу цену.

Идеали слободе, правде и племенитости увек су чинили део српског националног бића. Тако је било од битке за Косово 1389, све до два светска рата у 20. веку. А данас? Нарочито у последњих 15 година, српско име је укаљано, српска застава бачена у блато, поносни и слободољубиви грађани Србије су збуњени. Остали смо без савезника и изложени ниподаштавању. Још плаћамо цену бољшевизма/комунизма/социјализма, како год назвали власт која је давила нашу земљу 60 година. Ко зна колико ће времена бити потребно да се потпуно опоравимо од њених катастрофалних последица...

Под монархијом смо као нација остварили највеће државотворне и војне успехе. Од стварања прве српске државе и примања хришћанства, од уздизања државе до моћног царства, од независности цркве и Душановог законика – једног од првих у ондашњој Европи, до обнављања српске државе, међународног признања Краљевине Србије и часног сврставања уз Савезнике у оба светска рата – све то постигли смо под монархијом. Срби немају друге историје.

Краљевина Србија под Петром I била је најнапреднија српска држава. Такво политичко руководство неће се саставити још дуго времена. Краљ Петар као шеф државе, Пашић као председник владе, Лазар Пачу као министар финансија, Ђорђе Вајферт као гувернер Централне банке и Принц Регент Александар као врховни командант – цела ондашња генерација Срба радила је заједно за добробит своје земље.

Нажалост, са доласком комунизма Србија је доживела пад. Република какву имамо данас јесте демократска и у транзицији, али њени корени су у 1945, када је успостављена, односно НАМЕТНУТА, не слободном вољом грађана Србије који су у то време били традиционално оријентисани и побожни, него совјетским тенковима и терором Титових партизана, уз подршку Савезника – Британије и САД – после конференција у Техерану и Јалти. Бољшевичка република првобитно је била идентична Стаљиновој, а касније је развила напреднији облик социјализма, који је временом од Југославије створио „најлибералнију“ комунистичку земљу, која је као таква била прихваћена широм света. Међутим, та иста република побила је, по неким проценама око 200.000 Срба – знатно више него нацисти. Та иста република одузела је имовину својим грађанима – земљу, куће, фабрике. Та иста република одузела је земљу цркви, хапсила и мучила свештенике, покушавајући да из људских срца, умова и душа уклони веру. Та иста република силовала је славну српску историју – избацујући из ње читаве делове и кривотворећи чињенице – да би створила ругло од лажи и фалсификата. Данашња република, која потиче од такве републике, не може и не треба да буде облик владавине у Србији у будућности. Последице комунизма треба уклонити једном за свагда – а његова највећа последица која и даље опстаје и која нема никакве везе са нашом историјом, традицијом и државношћу јесте Република Србија. Она једноставно не припада ни нашој историји, ни ни менталитету, ни културном наслеђу.

Отац српске републике био је извесни Јосип Броз, звани Тито. Отац прве српске државе био је Стефан Немања. Отац модерне, обновљене српске државе био је Карађорђе. Ако је духовни отац комунизма био Лењин, духовни отац Србије је Принц Растко Немањић, Свети Сава, први архиепископ аутокефалне Српске Православне Цркве. Између Тита и Лењина с једне стране, и Стефана Немање и Светог Саве с друге, јасно је чији пут Србија треба да следи.

Наравно, данашња монархија била би у потпуном складу са савременим светом чији је део. Нико не жели да гради средњевековну монархију, али то не значи да она неће у себи задржати дух историје, традиције и порекла. Нова Краљевина Србија биће модерно, демократско друштво, у миру са собом и са светом. Модерна у сваком погледу, али са јаким везама са сопственом прошлошћу, традицијом, историјом, коренима и прецима. Она ће бити поносна и пружиће сваком појединцу могућност да се у сваком погледу оствари, без обзира на верско и национално порекло или политичку оријентацију.

Све европске монархије – Краљевине Велика Британија, Шведска, Норвешка, Данска, или Кнежевине Монако и Лихтенштајн, данас су модерна, демократска друштва са веома високим животним стандардом и највишим степеном поштовања људских права. То, међутим, не може да се каже за све европске републике, нарочито оне које су настале после распада Совјетског Савеза и Југославије.

Ако је свака европска монархија угледна, толерантна, развијена земља са високим степеном животног стандарда и поштовања људских права, зашто Србија не може да буде таква? Краљевина Шпанија је пример на који бисмо могли да се угледамо. Она је прошла кроз страхоте грађанског рата и диктатуре, као и ми, али је вратила Краља и интегрисала се у Европу као угледна земља. То не може да се каже за нашу Отаџбину.