ОЈ СРБИЈО, МИЛА МАТИ!

Љубомир С. Стевовић, Српски грб и химна у XX веку, часопис Драма, 3/2003.

Једна од најстаријих наших родољубивих песама је „Србији“, од до сада непознатог песника Луке Сарића. Први пут је објављена у новосадском књижевном часопису „Словенка”, 1860. године. Тридесетак година касније, 1891, чешки досељеник Војтех Шистек, хоровођа Певачког друшта „Бранко” у Нишу, компоновао је мелодију и песма је убрзо постала врло популарна. Доста дугачку, песму са седам строфа од по осам редова, скратио је Драгомир Брзак на четири строфе од по четири реда, и у овој верзији је под именом „Ој Србијо!“ ушла у школски програм још пре Првог светског рата:

Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме.

Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.

Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.

Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу свагда твом
Утеха је срцу мом.

За време ратова за ослобођење и уједињење 1912-1918. песма „Србији“ била је врло актуелна, тако да се налазила и на репертоару Музике краљеве гарде. За време окупације у Другом светском рату, у „Недићевој” Србији ова песма је често извођена као незванична химна, јер окупирана Србија није имала ни званичан грб, ни званичну химну.

Било је врло чудно зашто се ништа више не зна о Луки Сарићу? Ко је он био? Немогуће је да један тако добар песник ни пре ни после овакве песме ништа није објавио. Да ли се иза ове песме, која се увек спонтано певала у тешким временима, крије нешто много веће и дубље? Да ли је Лука Сарић псеудоним?

Песма има четири дела. У прве две строфе се истиче верност отаџбини и описује жеља за повратком у Србију (У теби је оно све, За чим моје срце мре). Друге две строфе говоре о животу у изгнанству, у туђој земљи, како није све у материјалним добрима (На част Цару силно царство, и његово господарство). Трећи део се односи на прилике у Србији пре и после Светоандрејске скупштине. Пета строфа говори о протеривању Обреновића из Србије (Над разумом гадна страст, Безумијем оте власт), а у шестој песник моли Србију да опрости својој деци јер су се покајала на Светоандрејској скупштини (Јер признају грехе тешке, И кају се за погрешке); то је повратак Обреновића. Последња, седма строфа, патриотски позива на обнову и предвиђа велику улогу Србије на Балкану (Куцнуо је Мати час, Да се и твој чује глас).

Незнани песник пева Србији као њен син који је све проживео што и она. Песма је искрена, лирска, писана са отменим моралним тактом и врло прецизним увидом у српску духовну и политичку ситуацију. Само велика личност, на великом положају, могла је да дође до овако високе моралне инспирације којом песма одише. То је могао само Михаило Обреновић, кнез српски. У земљи у којој су песници писали химне посвећене прво кнезу а затим народу (Владислав Каћански, Јован Ђорђевић, Милорад Шапчанин, итд), само је кнез Михаило могао да напише химну отаџбини а да не спомене владара.

У то доба кнез Михаило је писао песме. Као престолонаследник је имао више времена него после смрти кнеза Милоша 26. септембра 1860, кад је ступио на престо. Његова песма „Што се боре мисли моје“ на чије стихове је музику компоновао Корнелије Станковић, испевана је пре 1860.

Песма „Што се боре мисли моје“ има четири строфе од по четири реда, прва три реда са осам слогова и четвртим редом са седам слогова. Песма „Србији“ има седам строфа од по осам редова. Првих шест редова имају по осам слогова, а последња два по седам! Обе песме су написане истим ритмом! То је песнички ритам кнеза Михаила.

Стихови песме „Србији“ одражавају и политичка уверења кнеза Михаила. Једном приликом, крајем марта 1861, за време расправе о Закону о чиновницима, попечитељи (министри) и саветници су се посвађали око „кадровске политике”, па им је кнез Михаило рекао: „Да држи да није дошао да место Карађорђевића буде Обреновић; уместо Вучића Стевча; да он није књаз зато да је књаз, но зато да од ове земље државу начини, да му је зато потреба усрдна помоћ људи, с којима ради као што су саветници и попечитељи, да он не тражи да се граде намирења у речима и цмакању, но оставља да се приватно воле и мрзе како хоће, али жели и у интересу земље захтева да се то не уноси у државне послове, јер онда страда од тога сам посао и земља пати.” (Записи Јеврема Грујића, III, 101, СКА Београд 1923).

Кнез Михаило је провео 17 година у емиграцији. Када је 26. августа 1842. морао да остави Србију и да пређе чамцем Саву и оде у Земун, кнез Михаило је убеђен у своју владарску мисију рекао: „Време и моје право погинути неће”. Ове речи су касније у скраћеној верзији постале девиза династије Обреновића; „Време и моје право” или у латинском преводу „Tempus et meum jus“.

По повратку у Србију, и ступању на своју другу владу, кнез Михаило је сматрао да се његова династија вратила на престо по своме праву и вољи народној. Стога је ступивши на престо, узео назив кнеза „по милости Божијој и вољи народној“, назив који су задржали сви владаоци после њега.

Без обзира да ли је претпоставка да се иза Луке Сарића крије кнез Михаило тачна или не, песму „Србији“ могу да певају и председник Републике и Краљ, сваки Србин у отаџбини и расејању, и сваки становник Србије, и да при том свако од њих „осети да се текст односи баш на њега”. Она је и данас актуелна; имамо велику, иако не више политичку него економску емиграцију, опет смо прошли кроз смене власти, опет нам је потребно, више него икад, да заволимо нашу Србију.