понедељак, 31. март 2008.

Проглашење Краљевине Србије

Краљевина Србија у новом веку обухвата период од 1882. до 1918. године.

На престолу краљевине
смениле су се две династије, чији су родоначелници били Ђорђе Петровић - Карађорђе, вођа Првог српског устанка и Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка. Развој Србије био је обележен општим напретком у економији, култури и уметности, чему је пре свега допринела мудра државна политика, која је слала младе људе на школовање у европске метрополе, одакле су доносили нови дух и нови систем вредости. Један од израза трансформације кроз коју је прошла некадашња турска провинција било је и проглашење краљевине, 22. фебруара (6. марта) 1882. године.

Први нововековни краљ Србије, Милан I Обреновић, на спољашњем плану водио је аустрофилску политику која је у земљи изазивала незадовољство, поготово после окупације Босне и Херцеговине 1878. године. С друге стране, ослањање на Аустрију омогућило је да Србија буде боље заступљена на Берлинском конгресу,
после руске подршке бугарских државних и територијалних претензија.

На унутрашњем плану, краљ је био приморан на нагодбе са најјачом странком у земљи, радикалима, што ће довести до усвајања модерног Устава 1888. године, који ће у Србију увести демократски парламентаризам, широке политичке слободе и друга начела демократског и грађанског друштва.

video

понедељак, 17. март 2008.

Кратка историја монархије (1)

Џозеф Костинер, Енциклопедија Британика

Монархија је политички систем заснован на суверенитету или владавини једне особе. Израз се односи на државе у којима врховну власт има монарх, владар који врши функцију шефа државе, на коју долази наследним путем. Наслеђе се обично преноси с оца на сина, а може да следи и друге обрасце у оквиру владајуће породице или династије.

Функције монархије

Монархију чине одвојене али међусобно повезане институције – влада и државна управа с једне стране, и с друге стране двор – који је основа друштвеног живота чланова династије и њима блиске друштвене елите. Тако појам монархије обухвата не само политичко-административну организацију, него и „дворску заједницу“, израз који је исковао немачки социолог Норберт Илајас да би дефинисао племство повезано с владајућом династијом (краљевском кућом). Те везе се јасно виде у симболичким и церемонијалним аспектима монархије.

У историји сваког друштвa постоје одређене промене и процеси који стварају услове за настанак монархије. Пошто је током историје рат био главно средство за стицање плодне земље и трговачких путева, неки од најистакнутијих монарха у античком свету првобитно су били војсковође. Тако су војничка достигнућа Октавијана (касније Август) довела до његовогпроглашења за императора (цара) и стварања институције монархије у Риму.

Стварање инфраструктура и изградња државе такође су били фактори настанка монархија. Уобичајена потреба у пределима суве климе да се пронађе плодна земља и одржава режим снабдевања водом (хидрауличка цивилизација, како ју је назвао историчар Карл Витфогел) била је узрок оснивања кинеске, египатске и вавилонске монархије, које су настале на обалама река.

Монархије су настајале и као одраз потребе друштва – било градског или племенског – да има аутохтоног лидера који ће на прави начин представљати његове историјске циљеве и заступати његове интересе. Монархија, дакле, почива на културном идентитету и симболици друштва које представља и на тај начин потврђује идентитет у оквиру самог друштва и пројектује га изван његових граница. За успешне и популарне монархе веровало се да имају божанско право да владају: неки од њих сматрани су за божанства (египатски фараони или јапански цареви), неке су крунисали свештеници, неке су одређивали пророци (краљ Давид у Израелу), а неки су и сами били верски лидери, владајући и верском и политичком сфером друштва – као калифи у исламским државама од 7. века. Из тако различитих позадина, монарси су долазили на власт на основу личних способности и харизме. Сходно томе, монархије су се прилагођавале разним облицима структуре друштва, а показале су се отпорним и на променљиве културне и геополитичке услове. Тако су неке античке монархије еволуирале у мале државе-градове а друге постале велике империје, од којих је Римско царство најуочљивији пример.

Предмодерне монархије

У средњем веку европске монархије биле су захваћене процесом еволуције и трансформације. Теократска монархија, заснована на римској и хришћанској традицији, појавила се у првим вековима овог периода, с краљевима који су имали статус божјег представника на земљи. Први средњевековни монарси функционисали су као владари над народом (у смислу господара територија) и били су одговорни за његову заштиту. Међутим, у 11. веку, реформе Папе Гргура и конфликт између секуларне и црквене власти („борба за инвеституру“) довели су у питање теократску позицију монарха и они су – пре свега цареви – почели да римском праву траже основ за своју владавину. Током средњег века краљеви су долазили на престо путем освајања, јавног проглашења, избором или наслеђем. Монарси су владали помоћу дворова, који су првобитно били њихова домаћинства, али су се од 12. века развили у формалније, институционализоване бирократске структуре. Такође, током 12. века краљеви су еволуирали у владаре народа и територија с дефинисаним границама. До краја средњег века постављени су темељи за идеју модерне државе-нације.

За разлику од Европе, исламска монархија, калифат, задржала је и верске и лаичке функције. У Јапану, монархија је препустила политичку моћ шогунату, кога је у начелу контролисао цар, али у пракси је шогун, врховни војсковођа, доминирао њим. Покушаји царева да задрже своју позицију често су исходили међудинастичким сукобима. У Кини, монархија је еволуирала у централизовано бирократско тело, на чијем се челу смењивало више династија.

У Ренесанси и почетком новог века настао је нови тип европске монархије, у којој су монарси иницирали прекоморска путовања и откриће нових континената, развијајући нове облике трговине и, што је још важније, стварајући велике армије и бирократске апарате својих влада као нове облике политичког организовања. У поређењу са својим претходницима, монарси ове епохе могли су боље да надгледају и управљају својим друштвима, да прикупљају више пореза и лакше се одлучују за ратове и освајања. Ренесансни монарси, као што је Карло V (владао од 1519 до 1556), Франсоа I (1515–1547) и Елизабета I (1558–1603), ујединили су своја краљевства и ојачали своје бирократије. Ипак, тек су каснији монарси, као што су били Катарина Велика од Русије (1762–1796), Луј XIV од Француске (1643–1715) и Фридрих Велики од Пруске (1740–1786) постали симболи „апсолутне“ власти, за шта је пример изјава Луја XIV „L'état, c'est moi“ („држава, то сам ја“). Држањем административне и војне моћи у потпуности у својим рукама, апсолутни монарси заобилазили су феудалне великаше, потчињавали државе-градове и управљали краљевствима независном личном вољом.

Међутим, у већини случајева апсолутна монархија била је таква само наизглед. У пракси, већина монарха остала је зависна од изабраних управитеља на које су преносили власт да воде државну управу, као што је било у Француској. Те службенике надгледале су институције као што је британски Парламент, или им је противтежу чинила велепоседничка аристократија, као у Русији и Пољској. Тако су монарси користили своју моћ проширујући њен традиционални легитимитет, а истовремено допуштали известан степен контроле својих режима, што је представљало најаву трајне стабилности друштава. Међутим, промене друштвеног и економског поретка биле су превелики изазов за апсолутне монархије. Једна од великих сила промена, Реформација, покренула је дуготрајне верске ратове, а индустријска револуција ослободила је силе социјалних немира и класних сукоба – истовремено с великим развојем међународне трговине, инвестиција и других сложених финансијских трансакција које су изазвале економске проблеме као што је инфлација.

Појавила су се нова схватања, прво у Европи а потом на Блиском Истоку, у Азији и Африци, која су ограничила власт монарха. Концепт „божанског права“ потиснут је ширењем секуларизма. Нове идеје природних права појединца (које су заступали филозофи Џон Лок и Жан-Жак Русо, а касније потврђене Декларацијом независности Сједињених Држава) и права народа (нарочито права на независност и самоопредељење) добиле су на значају. Шта више, традиционални ауторитет монарха, оличен у њиховом пореклу од херојских војсковођа и најистакнутијих племића, постепено је слабио пред „мандатом народа“, како је формулисао амерички социолог немачког порекла Рајнхард Бендикс. Тако је носилац друштвеног суверенитета, односно начела независности и друштвене кохезије постао народ као целина, замењући у тој улози појединца и његову династију.

Монархије су се суочиле с изазовима с више страна. Британска монархија се изборила с верским сукобима и социјалним немирима међу нижим слојевима сеоског и градског становништва, али су монархије у Француској (1789), Русији (1917) и Кини (1911) биле збрисане револуцијама. Аустријска, немачка и отоманска монархија такође су срушене после војних пораза у Првом светском рату, и замењене аутохтоним националним покретима. Постало је јасно да монархија може да опстане само ако је изграђена на темељу најшире народне подршке и удруженог дејства већине друштвених сила.

Резолуција 1481 Парламентарне Скупштине Савета Европе

Резолуција 1481 Парламентарне Скупштине Савета Европе

усвојена 25. јануара 2006.


Потреба за међународном осудом злочина тоталитарних комунистичких режима


  1. Парламентарна Скупштина позива се на своју Резолуцију 1096 из 1996. године о мерама за уклањање наслеђа бивших тоталитарних комунистичких система.

  1. Тоталитарни комунистички режими који су владали централном и источном Европом у прошлом веку, и који су још увек на власти у неколико земаља у свету, били су, без изузетка, обележени тешким кршењима људских права. Та кршења су се разликовала у зависности од културе, земље и историјског периода, а укључивала су појединачна и масовна убиства и егзекуције, умирање у концентрационим логорима, изгладњивање, депортацију, мучење, робовски рад и друге облике масовног физичког терора, прогањање на етничкој или верској основи, нарушавање слободе савести, мисли и изражавања, слободе штампе, као и недостатак политичког плурализма.

  1. Злочини су били оправдавани у име теорије класне борбе и начела диктатуре пролетаријата. Тумачење оба начела легитимизовало је «уклањање» људи који су сматрани штетним по изградњу новог друштва и, као такви, непријатељима тоталитарних комунистичких режима. Огроман број жртава у свакој од дотичних земаља били су припадници сопствених нација. То је посебно био случај са народима бившег СССР који по броју жртава далеко превазилазе друге народе.

  1. Скупштина признаје да су, упркос злочинима тоталитарних комунистичких режима, неке европске комунистичке партије дале допринос у остваривању демократије.

  1. Пад тоталитарних комунистичких режима у централној и источној Европи није у свим случајевима пратила међународна истрага злочина које су они извршили. Шта више, извршиоци ових злочина нису били изведени на суђење од стране међународне заједнице, као што је био случај са ужасним злочинима које је извршио национални социјализам (нацизам).

  1. Сходно томе, у јавности је веома слаба свест о злочинима које су извршили тоталитарни комунистички режими. Комунистичке партије су легалне и активне у неким земљама, чак се у неким случајевима нису ни дистанцирале од злочина које су у прошлости извршили тоталитарни комунистички режими.

  1. Скупштина је уверена да је свест о историји један од предуслова да се избегну слични злочини у будућности. Поред тога, морална оцена и осуда извршених злочина играју важну улогу у образовању младих генерација. Јасна позиција међународне заједнице у односу на прошлост може представљати препоруку за будуће делатности.

  1. Шта више, Скупштина верује да жртве злочина извршених од стране тоталитарних комунистичких режима које су још увек живе, или њихове породице, заслужују саосећање, разумевање и признање сопствених патњи.

  1. Тоталитарни комунистички режими још су активни у неким земљама у свету и злочини се и даље чине. Поимања националног интереса не би требало да спречавају државе да на одговарајући начин критикују садашње тоталитарне комунистичке режиме. Скупштина оштро осуђује сва таква кршења људских права.

  1. Дебате које су вођене и осуде које су до сада изречене на националном нивоу у неким државама чланицама Савета Европе не могу да ослободе међународну заједницу од заузимања јасног става по питању злочина извршених од стране тоталитарних комунистичких режима. Она има моралну обавезу да то учини без одлагања.

  1. Савет Европе има добар положај за такву дебату на међународном нивоу. Све бивше комунистичке земље Европе, са изузетком Белорусије, данас су његове чланице, а заштита људских права и владавина закона су основне вредности на којима он почива.

  1. Зато, Парламентарна Скупштина оштро осуђује тешка кршења људских права извршена од стране тоталитарних комунистичких режима и изражава саосећање, разумевање и признање жртвама тих злочина.

  1. Осим тога, Скупштина позива све комунистичке и пост-комунистичке партије из својих држава чланица које до сада нису то учиниле, да преиспитају историју комунизма и своју сопствену прошлост, јасно се дистанцирају од злочина извршених од стране тоталитарних комунистичких режима и недвосмислено их осуде.

  1. Скупштина верује да ће оваква јасна позиција међународне заједнице утрти пут даљем помирењу. Шта више, за надати је се да ће она охрабрити историчаре широм света да наставе истраживања усмерена на утврђивање и објективну потврду онога што се десило.

четвртак, 13. март 2008.

Зашто сам монархиста (2)

Мајлс Домини

(18.01. 2006)


http://www.phatmass.com/phorum/lofiversion/index.php/t46134.html


Ја сам монархиста. Драга ми је идеја да, макар формално, постоји институција која је изнад ситних партијских свађа и бесконачног привлачења гласачког тела због пуког остајања на власти. Верујем да, под једнаким условима, монархијски облик владавине може чак да буде бољи политички систем од представничке демократије, у погледу неговања друштвених вредности. Монарси могу да буду ташти, арогантни, импулсивни и тако даље – али такви могу да буду и изабрани лидери. А за разлику од њих, монарси не морају да учествују у закулисним трговинама, уценама и играма моћи (осим у случајевима велеиздаје или грађанског рата). Ако је Краљ добар Краљ, интелигентан, и не поводи се за оним што је популарно или преовлађујуће мишљење, он је као монарх у далеко бољем положају да помогне стварање бољег друштва него неко ко мора да се додворава масама да би задржао своју функцију.

уторак, 11. март 2008.

Аргументи за Краљевину Србију (4)

Драгољуб Михаиловић

(30.11.2006, електронском поштом, dragoljubmihailovic@yahoo.co.uk)

Имајући у виду да Сједињене Америчке Државе не гаје наклоност ка монархији као облику владавине у начелу, а да ни у Европској Унији (коју чине и 7 монархија) не постоји озбиљна заинтерсесованост да Србија постане стабилна држава, ипак мислим да је КРАЉЕВИНА ЗА СРБИЈУ У 21. ВЕКУ БОЉИ ОБЛИК ВЛАДАВИНЕ ОД РЕПУБЛИКЕ.

Упркос чињеници да су комунисти, њихови синови и унуци, и мутирани наследници, у великој мери успели да бесомучном пропагандом отуђе идеју монархије од грађана Србије, и да код извесног броја њих и само помињање речи краљ или монарх изазива мржњу и бес, ипак мислим да је КРАЉЕВИНА ЗА СРБИЈУ У 21. ВЕКУ БОЉИ ОБЛИК ВЛАДАВИНЕ ОД РЕПУБЛИКЕ.

Не пренебрегавајући да Њ.К.В. Престолонаследник Александар лоше говори српски, да није у добрим односима са осталим члановима Краљевског Дома, да му синови живе у иностранству, а да су у његовом најужем окружењу агенти мутираних комунистичких тајних служби, ипак мислим да је КРАЉЕВИНА ЗА СРБИЈУ У 21. ВЕКУ БОЉИ ОБЛИК ВЛАДАВИНЕ ОД РЕПУБЛИКЕ.

Уважавајући могућност да, када би којим чудом мутирани комунисти на то пристали, слободно израженом вољом грађана Србије на референдуму, уставна парламентарна монархија не добије потребну већину гласова, ипак мислим да је КРАЉЕВИНА ЗА СРБИЈУ У 21. ВЕКУ БОЉИ ОБЛИК ВЛАДАВИНЕ ОД РЕПУБЛИКЕ.

ЗАТО ШТО ће Краљ, који се не бира, и који свој положај не дугује ниједној политичкој странци, изражавати државно јединство Србије боље од било ког председника републике који на изборима, било директним, било у Скупштини, добија „већину" гласова од 51%, што, у ствари, представља знатно мањи део грађана са правом гласа.

ЗАТО ШТО ће Краљ, потомак српских краљева и рођак европских краљева, боље представљати Србију у земљи и иностранству од било ког председника републике.

ЗАТО ШТО ће Краљ, који је независан од било које политичке странке и неутралан према свакој од њих, бити објективнији у поштовању и одбрани Устава од било ког председника републике Србије.

ЗАТО ШТО ће Краљ, унук Краља који је Србију водио у највећим ратним победама које је икада остварила, командовати Војском уверљивије од било ког председника републике.

недеља, 09. март 2008.

Зашто сам монархиста (1)

Теодор Харви


(Овај есеј први пут је објављен 1999. године у децембарском издању „Монархије“, електронског часописа Међународне монархистичке лиге.)


Кад људи који ме познају сазнају да сам монархиста, изненаде се. То је разумљиво, јер за мало тога у мом животу може се очекивати да буде повод ројалистичкој настројености. Ја сам Американац у тридесетим годинама (рођен 1978), који је у Европи провео мање од две недеље живота. Том приликом обишао сам само Немачку, Аустрију и Швајцарску – све републике. Једина монархија у којој сам боравио је суседна Канада. Немам никакво аристократско порекло, нисам из богате породице. До маја 1999. никад нисам срео ниједног члана неке краљевске породице. Нисам припадник хришћанске религије, која је толико важна за европски монархизам. Пореклом сам делом Јеврејин, а присталица сам Унитаристичке универзалистичке цркве. Моја политичка уверења су у већини питања америчке унутрашње политике одлучно либерална.


Ипак, ја сам монархиста. Верујем да је уставна монархија, с наследним шефом државе и изабраним шефом владе, најбољи облик владавине за већину земаља. Мој ентузијазам за краљевске породице потиче још од детињства, кад су ми омиљене играчке били замкови, а бајке омиљене књиге. Међутим, то интересовање није постало озбиљно све до шестог разреда (1990–1991), кад сам као школску лектиру прочитао књигу Роберта Масија „Николај и Александра“. Та студија о последњем цару и царици Русије и њиховој борби с хемофилијом сина Алексеја дубоко ме је дирнула; и данас ми је то омиљена књига. Масијев бриљантан стил учинио је да се осетим као да познајем те људе који су погинули скоро шездесет година пре мог рођења. Пожелео сам да сазнам више о Романовима; пошто су родбински повезани с другим европским династијама није дуго прошло пре него што се моје интересовање проширило на краљевске породице из целог континента.


Претпостављам да је могуће бити заинтересован за краљевске породице а не заступати наставак династија у садашњости. Али, то очигледно није мој став. Као Американац, све време сам незадовољан изабраним станаром Беле куће. Од кад пратим политику, ни за једног председника нисам осетио да је задовољавајући симбол земље, коме бих могао да се дивим као некоме ко треба да буде средишна тачка непартијског патриотизма. То је основни разлог зашто сам постао присталица уставне монархије. Свим земљама потребан је церемонијални лидер, исто колико и политички. У Сједињеним Државама, председник би требало да испуњава обе функције. Међутим, мени се чини да да није могуће да изабрани лидер (т.ј. политичар) стварно представља „све“ грађане своје земље, пошто је неизбежно да значајан део њих гласа за неког другог и да се противи одлукама које он доноси. Зато мислим да неко ко прима стране државнике, представља земљу у иностранству, пресеца свечане траке, дели одликовања и говори у време националних криза или прослава, не треба да истовремено буде неко ко је прикупљао огромне суме новца да би био изабран, критиковао друге политичаре и по дефиницији доносио контроверзне одлуке. Републике као што је Француска покушавају да тај проблем реше поделом дужности између председника и премијера. Такав приступ у крајњем исходу није задовољавајући, пошто су оба лидера политичари и обојици положај може бити оспорен. Наследни монарх без политичке моћи представља најлакши начин да шеф државе буде аполитичан. С врло мало изузетака, европски монарси 20. века разумели су то добро и испуњавали своје задатке на начин вредан дивљења.


Критичари монархије често се жале да она није демократска. Али у западној Европи уставне монархије нису никаква препрека демоктратији, па чак ни социјалистичкој политици својих влада. У многим питањима (као што је укидање смртне казне, рецимо) европске монархије су напредније од САД. У демократским државама, било да су монархије или републике, уверења грађана и одлуке њихових изабраних представника одређују политичку климу. Истина је да у монархији обичан грађанин не може да постане краљ. Али у пракси ни функција председника републике, са застрашујућим финасијским. личним и образовним условима, није доступна свакоме. А на неки начин, републиканизам је чак искључивији. Председници република су готово увек средовечни мушкарци. Умерено интелигенти, умерено привлачни, умерени у свему. У монархијама је функција шефа државе ограничена на припаднике једне породице, али је отворена за шири спектар типова личности које у републикама можда никад не би биле изабране због уврежених предрасуда. (Монарси представљају обичне људе на начин на који председници не могу, пошто наследни владари немају невероватну и често неморалну амбицију која разликује успешне политичаре од просечних грађана.)


Један од главних разлога што пишем овај есеј је осећај да је највећи изазов за савремене монархије, а посебно за Британију, потреба да привуку млађе генерације. Јер управо ће оне одређивати популарност монархије у 21. веку. угрожавајући или гарантујући њен опстанак. Чини ми се да млади, који су тренутно углавном апатични, имају потенцијал (ако монархије допру до њих) да постану навеће присталице монархије. Зато што краљевске породице нуде деци и тинејџерима узбудљиву прилику да виде своје вршњаке на истакнутим положајима у друштву, који не постоје у републикама. Такође, млади нису сувише далеко од искустава детињства кад су уживали у бајкама пуним величанствених замкова, храбрих принчева и прелепих принцеза. Тренутна популарност Принца Вилијама међу тинејџеркама је охрабрујући знак, који међутим неће бити довољан ако га не буде пратио ентузијазам за институције које Принц представља.


Монархија није јефтина и њени финансијски аспекти су извор контроверзи. Али председници могу да буду још скупљи. Краљица Елизабета II схватила је то и у последњих неколико година предузела кораке да монархију учини исплативијом. Ја сам уверен да је монархија, са својом инспиративно живописношћу, вредна цене коштања. Верујем да у њој постојји нешто посебно и чаробно, нешто што се не може до краја описати речима. Постоји нешто у вези Краља или Краљице што председник никада не може да достигне. Верујем да је дуга историја монархија сјајна ризница коју треба чувати, а да савремени монарси представљају једину непрекинуту везу с том прошлошћу. Не желим да живим у свету у коме краљеви и краљице постоје само у бајкама и уџбеницима историје. Не желим да мојој деци објашњавам да су некад постојали прави принчеви и принцезе, али да смо их укинули. Верујем да велику традицију краљевских породица треба одржати. Зато сам монархиста.

субота, 08. март 2008.

„Марија Карађорђевић - Краљица Мајка“

Капитално историјско дело, у издању Архива Србије, занимљивог и лако читљивог текста.

Аутори мр Даница - Каћа Чоловић и Срђан Чоловић, написали су ову књигу на основу пронађених докумената и сећања краљичиних савременика, са циљем да се сазна и сачува истина о животу и раду Њ.В. Краљице Марије.


Многе, цркве, школе, болнице и домови за ученике, студенте, стара и незбринута лица, материјални су доказ њене хуманости.


Владика Николај Велимировић, у својој беседи, је изрекао речи највеће похвале о краљици: У краљици Марији народ је нашао оно за чим је жудео: идеалну владарку, добру супругу, пожртвовану мајку, вредну домаћицу, достојанствену краљицу.


Књига о краљици Марији састоји се из три дела. У првом је описано детињство принцезе Марије и живот на румунском двору; њена веридба и венчање; рођење и васпитавање краљевског потомства; убиство краља Александра у Марсеју 1934. и владавина Намесништва до пунолетства краља Петра Другог.


Посебно поглавље посвећено је краљичином животу и раду у Енглеској, где је она основала две значајне хуманитарне организације: Комитет југословенског Црвеног крста и Добротворно друшто Свети Андреј Првозвани, преко којих су за време рата упућивани пакети југословенским војницима и официрима који су били у непријатељским логорима. Краљица је такође, преко ових организација, слала лекове, одећу, обућу, ћебад и друге потребе народу у Југославији све до 1952. године.


Други део обухвата краљичин хуманитарни рад у Краљевини Југославији, где се њено име, тога ради, помиње са поштовањем и љубављу. Трећи део чине преснимљена документа.


Рецензенти књиге су господа: Драгомир Ацовић, Душан Батаковић, Вељко Губерина и Милић Петровић.


Књига је врхунског графичког дизајна, луксузно опремљена, штампана на најфинијој хартији, у тврдом повезу, урађеном по нацрту сликара Драгана Поповског. Књига је богато илустрована фотографијама и документима.


Контакт:

Даница Чоловић,

011/2156126,


dcolovic@yubc.net

петак, 07. март 2008.

Лакоћа бављења бизнисом у Европи

Тим стручњака Светске банке рангира 178 земаља на основу 10 критеријума. Ова табела приказује резултате 10 европских земаља у којима је бављење бизнисом најлакше. Бројке у колонама означавају поредак у свету. Србија се по укупном резултату налази на 86. месту.


http://www.doingbusiness.org/economyrankings/






четвртак, 06. март 2008.

Аргументи за Краљевину Србију (3)

Марко Видојковић

(Пешчаник, 07. 12. 2007)

„Био сам у Данској када ми је први пут пало на памет - јеботе, како када се бирао наш фантастични устав никоме није пало на памет да пита да ли је неко случајно за неку врсту парламентарне монархије данског типа. Таква монархија у Србији није могућа, јер овај народ није такав. Тамо имаш краља који је лутка и тамо имаш политичаре који раде за плату и сви заједно раде за своју лепу малу краљевину, комунистичку малтене краљевину, у којој ако ти није лепо на послу ти добијеш отказ, али онда добијеш социјалну помоћ од 1.700 евра. Ја не знам, овој земљи ужасно фали идентитет. Да је овако крња, одвратна земља нека краљевиница, можда би фудбалери боље играли. Кад смо већ натркечили јебену круну на грб и кад већ кукамо богу у химни, хајде да будемо краљевиница. Почињу да ти се рађају такве идеје у глави. Шта би било када Коштуница не би могао себе да доживљава као мини краља. Имамо Мишковића који је такође краљ, па онда имамо вође странака који су краљеви у својим странкама. Само зато што ова земља апсолутно није дефинисана, дошли смо до момента да Видојковић прича о томе како можда социјалдемократска монархија и није тако лоше решење. Ми сад морамо да носимо Путинове слике, јер немамо идентитет као земља. Молим вас, јебем му матер, размислимо, можда ипак Александар јебени fucking Карађорђевић и није толико трагично решење кад се упореди са Путином.“

Светислав Басара

(Утисак недеље, 28.01.2007)

„Не одступам ни дан данас од тога јер сам уверен да је за једно друштво какво је српско најбоље да буде краљевина из простог разлога што симболички суверенитет који краљ има не дозвољава појаву ликова попут Слободана Милошевића, наследних кнежева попут Коштунице, већ су у једном таквом политичком амбијенту председници владе и министри једноставно оно што су свугде у нормалним републикама. Значи, службеници који добро обављају свој посао, а не нека митолошка полубожанства како је то случај од како ја памтим овде у Србији, па до дана данашњег.“

среда, 05. март 2008.

О МОНАРХИЈИ

Драгомир Ацовић, члан Крунског Већа


(Излагање на трибини „Монархија као принцип власти“, Машински Факултет, Београд, 01.03.2006.)


Монархија је једна од оних тема о којима готово свако има сопствено чврсто мишљење. То мишљење је најнепоколебљивије код оних који о њој знају најмање. С обзиром да незнање размиче границе, то није ништа неприродно. Чињенице не могу спутавати онога који о њима не зна ништа и који је у односу на њих потпуно слободан и независан. Већ је много пута речено да је најнеугоднији проблем који оглушивање о чињенице доноси тај што чињенице остају то што јесу, без обзира на шта било ко о њима мисли, и да непоштовање чињеница кошта!


Политичке флоскуле о прогресивним и регресивним идејама имају високу цену када се претворе у политички концепт, а политички концепт у технологију владања. Ту цену су платили многи народи који су поверовали да је монархија само баласт прошлости, и који су стекли горко и закаснело сазнање да цена погрешне будућности може бити многоструко већа. Ваљало би добро промислити пре него што се констатује да је тиранија Кромвела била боља по Енглеску од монархијске самоуверености краља Чарлса, да је владавина гиљотине била за народ остварење идеала слободе у односу на владавину Луја XVI, да су Лењин и Стаљин остварили демократске врхове које Русија није познавала за владавине Цара, да је Хитлер био шампион људских права у односу на Кајзера, да је република Менгистуа била бољи избор за етиопски народ од Династије Соломонида, да је за Камбоџу слобода коју је донео Пол Пот била остварење људских идеала, да и не помињем врлине Георги Димитрова или Тодора Живкова у Бугарској, Киву Стојке и Николае Чаушескуа у Румунији, Иди Амина у Уганди, Бургибе у Тунису, Бабрака Кармала у Авганистану, ајатолаха у Ирану, Санта Ане у Мексику, Гадафија у Либији, Хусеина у Ираку... можемо овај списак цитирати колико нам време и расположење допуштају!


Говорећи једном приликом на промоцији диска о монархији, поменуо сам да монархије, као стабилне форме организације државе и друштва, нестају и падају у временима великих ратних разарања, када суверена воља победника и економска беда која је судбина пораженог, по правилу поништавају традиционалне и органске институције једне земље или једног народа. То нема никакве везе са остварењем људских и политичких права, то је логика победе и пораза. Код нас је монархија, дуго симбол победе и ослобођења, наде у васкрс и уједињење, полувековном злоупотребом истине и креативним приступом историји, пресељена у категорију пораза, превазиђене прошлости и непотребног баласта. Њено укидање, образлагано колаборацијом са погрешним Савезницима и нерешеним националним питањем у Југославији, резултирало је у нашем времену трагедијом и последицама неслућених размера, чији нам коначни биланс још није саопштен. Карактер, извори и основ монархијског друштвеног и државног уређења карикиран је до непрепознатљивости, упрљан до срама, а свако знање о њему тривијализовано и сведено на ниво простачке и баналне досетке. На једном крају таквог односа стајале су озбиљне политичке и судске санкције и друштвени остракизам, на другој готово комични покушај да се допишу и доцртају наравоученија авантурама Мики Мауса у Политикином Забавнику.


Монархија ипак није ствар досетке, идеолошке острашћености или искључивости, није ствар сврставања у категорије прошлости или будућности. Монархија је, између осталог, и систем који се у многим аспектима показао ефикасним и погоднијим од других, а у неким аспектима рањивим и неотпорним на изазове времена и околности. Ако посматрамо данашњу Европу, монархије су просперитетне земље са највишим нивоом примене и заштите људских права и демократских стандарда. Оне су у неким аспектима узорније уређене од својих парагона који нису монархије, али ни у једном аспекту за њима не заостају. То није случајност, а није ни правило. То значи да су на политичком, социјалном и економском подручју добро одговориле захтевима времена и потребама својих грађана, и да будућност не мора обавезно подразумевати да врлине прошлости и познате благодети садашњости морају бити принете на жртву опсесивној вери у догматизовану визију будућности.


Ни једна данашња монархија није истоветна било којој јучерашњој монархији, иако се темељи на трансвременским искуствима и начелима. Монархија у Енглеској није слична монархији у Шведској, иако вуку сродне корене и персоналну изукрштаност. Другачија је улога монарха у данашњој Шпанији у односу на ону коју је имао пре осамдесет година. Земље у којима су институције стабилне, у којима начела поделе власти функционишу ефикасно, у којима се напредак државе и благостање грађана не сматра неспојивим са стабилношћу политичких структура, по правилу не зависе од тога да ли су по уређењу републике или монархије. Друштва која су у кризи имају тенденцију да заштиту привилегованог права на политичку власт једне псеудо-елите траже управо у форми која је и довела до кризе, и да у обећању боље будућности траже алиби за лошу садашњост. Та будућност, непозната свима, постаје по дефиницији позната тој псеудо-елити и неминовна је под условом да та псеудо-елита до ње води и њоме управља; зато политичка и друштвена псеудо-елита саму себе идентификује, препознаје и селектује управо по основу порицања феномена и меритума прошлости, и то не прошлости као идеала или модела, већ прошлости као трезора сећања и извора легитимитета! Прошлост се пориче да би се будућност могла идеализовати, и да би се познате грешке могле понављати изнова и изнова. Прошлост се пориче и зато да се не би поставило питање одговорности јучерашњих пророка за данашње последице њихових визија и истина. Отуда се главни заговорници грађанског друштва регрутују међу онима који су то грађанско друштво уништавали било лично, било по праву идеолошког и породичног наслеђа, отуда су главни противници црквеног догматизма они који су до јуче проповедали идеолошку догму и терорисали у име откровењаког партијског ексклузивизма, отуда се људским правима и слободама најгласније баве они који до јуче нису ни признавали да постоји икаква воља осим вођине, никаква правда осим њихове партије, и никаква слобода осим оне да се служи њиховим интересима. Зато се монархизам, нарочито у нашем друштву, најчешће оспорава по основу оног што јесте снага монархизма, а то је легитимитет, континуитет и ненарушивост идентитета.


Пошто се заснива на претпостављеном природном поретку васељене, који је монархијски и пирамидалан, Монархија подразумева перманентну афирмацију легитимитета и одсуства инцидента и субјективизма. Отуда у монархијском принципу не постоји принципијелни инцидент, као што је време без монарха; отуда се у трену физичке смрти претка врши идеални пренос монархијског начела и легитимитета на потомка, отуда значај порекла и родослова, отуда превасходна важност усуда који избор владара види као трансцендентну појаву, зависну од вишње силе која предодређује редослед рађања. Монарх је статична појава у динамичном свету. Он је репер према коме се утврђује положај свега осталог и убикација свих фактора који чине свет његових савременика. Отуда важност ритуала крунисања и свете тајне миропомазања којим се смртност и пролазност трансформише у трајност и историјску бесмртност. Зато се не сме мешати и супституисати оно што је трајно и оно што је ефемерно, оно што је трајни интерес и право, са оним што је на сталном и дневном испиту исправности, веродостојности и јавног поверења. Пре доста времена, један човек кога су нас научили да се не сећамо, јасно је дефинисао став народа који треба да се определи између монархије и републике: Ми смо за краља! Без услова и без гласања, јер се судбина на гласање не ставља!


Зато ја себи не постављам нити прихватам питање „Зашто монархија“? Моје питање је „Зашто република?“ Не у Француској, не у Финској, не у Сомалији, него „зашто Република у Србији?“. Зашто је боље нешто што је код нас, за живота неколико генерација, за нашег живота, доказано као део изворни део зачараног круга зла, несрећа и понижења, од нечега што јесте наша баштина, наше сећање, део светлости нашег ослобођења? Зашто је боља институција кројена за једног диктатора, по његовој мери и укусу, па парана и прекрајана да би одговарала стасу и гласу његових идејних и идеолошких наследника, па крпљена и лепљена да се онемогући промаја која се рауздувала кроз рупе од мољаца и подеротине од мотања по беспућу, зашто је боље нешто без ичега од било чега са нечим? Зашто мислимо да је легитимнији политички став некога ко је, од времена када је предлагао да се Београдски универзитет назове именом „Црвени универзитет Карл Маркс“ до данас, када је гласноговорник демократије и европског пута, прешао читав политички хоризонт а да се није макао с места, од става оних који кажу да је било доста, и да времена нема да би будућност тражили у делу прошлости из кога смо изашли беднији, малобројнији, пониженији и безперспективнији него што смо икада били?


Шта год да је код нас кроз историју била Монархија, са свим манама које је имала, ништа се не може мерити са тежином наслеђа које нам је оставила Република. Зар није било довољно ових шест деценија? Који су нам још експерименти потребни да би се уверили да нешто не функционише, не зато што је немогуће да боље функционише, него зато што се код нас не прима! Код нас колибри не успевају, и то није грех или заслуга колибрија, него особеност поднебља! Код нас је Република споменик људима и идејама оних који су поразили српски народ. Докле год буде постојао тај темељ, на њему ће исти сој људи изнова градити исту тужну грађевину наше несреће. На том темељу ће поново бујати власт народних представника који ће имати већа права од права оних који су их на власт довели, која ће самој себи бити жири и судија, која ће свој опстанак на власти сматрати већим добром но што је опстанак народа и државе, а своју добробит значајнијом од добробити грађана.


Има ли ишта ретроградније него бити заговорник републике у Србији данас? Ја не знам!

уторак, 04. март 2008.

Краљевина Србија – предност или анахронизам

Младен Стевановић

(студентски часопис МОНОПОЛИСТ, број 38)

Већ шест деценија, Србија је република. Како је то постала, то је посебна прича и није тема овог чланка. Последњих година, нарочито након петооктобарске револуције, у неколико наврата, идеја о рестаурацији монархије је актуелизована. Том приликом, могла су се чути опречна мишљења, од оних која ту идеју безрезервно подржавају па до оних других која у томе виде враћање на стара времена и тиме индеректно рушење тековина комунистичког покрета.

Сама идеја о Краљевини Србији у многим сегментима нашег друштва не представља ништа ново, већ једноставно један континуирани наставак у развоју наше државности која је силом прилика пре шест деценија прекинута. Управо у том контексту, многи заговорници обнове монархије црпе своје легитимно право у правцу расписивања референдума на коме би се грађани Србије коначно одредили по том питању. Као главни аргумент у прилог расписивању референдума, ројалисти наводе чињеницу да је монархија у Србији насилно укинута, да је одлука о укидању монархије са правног становишта нелегална и принудно изнуђена. Решавање овога питања, ако до њега уопште и дође, кључно је и за решавање будућег уставно правног устројства Србије. Из тих разлога, ако се питање рестаурације монархије буде озбиљно разматрало, то треба посматрати у светлу доношења новог Устава. Наиме, постојећа Влада, као и она претходна, као своје основне приоритете најавиле су доношење новог Устава. Не улазећи овом приликом у целисходност таквог предлога, најприродније је да се прво распише референдум на коме би се народ изјашњавао о облику владавине под којим жели живети па тек онда водити расправу око новог Устава. Народној Скупштини, то јест одбору за уставна питања, достављена су већ четири уставна предлога, од којих само један прејудицира монархијски облик уређења. Да је већина политичких странака на линији постојећег државног урађења, говори и податак да ће се доношење новог Устава вршити по поступку који предвиђа постојећи Устав. Сходно томе, мало је вероватно да ће до референдумског одлучивања уопште и доћи. Логика налаже прво референдум па тек онда Устав, наравно под условом да се питање монархије озбиљно стави на дневни ред. Често се овом приликом поставља питање какве би последице такав предлог уопште имао. У друштву би сигурно дошло до поларизације на монархисте и републиканце. Такође, имајући у виду менталитет нашег друштва, који је углавном усмерен ка искључивости, могло би се очекивати да би дошло до подела у самом народу које сигурно не би биле безазлене. Такав развој догађаја оставио би и одређени траг на политичкој сцени, у смислу њеног дестабилизовања. Републиканци би рекли, зашто нам још само то треба. Као суштински разлог против монархије обично се наводи чињеница да нам нове поделе у народу нису потребне и да из тих разлога не треба отварати старе ране које би још више уздрмале и онако крхко државно тело. У ком степену би дошло до дестабилизације политичке сцене, зависило би пре свега от тога у којој мери је остварен консензус народа по питању рестаурације монархије, што би самој иницијативи за покретање тог питања дало већи или мањи легитимитет. С друге стране, ројалисти као основну тезу у своју корист наводе да би Краљевина допринела јачању политичке стабилности и институција. Држава не би више зависила од надмудривања и тактизирања адолесцентних политичара, већ би Круна симболизовала државно јединство, била гарант државног континуитета, без опасности да услед политичких препуцавања дође до нефункционисања државе. Они полазе, пре свега, од резултата које су монархије оствариле у другим државама Европе сличног државног уређења. Против монархије, наводи се и теза, да је монархија као облик власти анахрон и супротна правилима демократије и природног права. Шведска, Данска, Холандија и тако даље су примери држава са Круном. Краљевине које спадају међу најдемократичније државе Европе. Ако су оне баштина демократије и људских права, зашто тако не би било и у Србији. Ово је опет аргумент ројалиста.

Монархија или република? Постоје аргументи, који су довољне чврстине и за једно и за друго. Народ Србије треба да изабере оно што ће га на најбржи начин вратити у породицу Европских држава, тамо где му је увек било место. Да ли је мачка црна или бела није битно, колико је битно да она добро лови мишеве. Сходно томе, морамо изабрати онај пут који ће нас најбрже довести до циља. Циљ је само један - модерна, демократска и европска Србија.

понедељак, 03. март 2008.

МОНАРХИЈСКИ ПРИНЦИП - КОМЕНТАРИ

Милан М. Ћирковић (2. април 2007)


Па као што је Јелена Милић лепо запазила пре само који дан у Пешчанику, водеће државе света по квалитету живота имају свега неколико заједничких одлика, од којих је једна да су парламентарне монархије. Па је сасвим коректно нагласила да то не треба приписивати случају. Мало шта се има томе додати, осим да би се на тај начин, насупрот примедбама надобудних популиста, избегао онај ОДВРАТНИ ЦИРКУС грађења култа личности кроз изборе за личност и плакате са ликовима Вођа (али најсличнијих Домановићевом архетипу) високе по 15+ метара. Очигледно је да је то веома, веома нездраво - и то пре свега по ментално здравље самих вођа. Новија историја нам то потврђује - ретко ко није доиста клинички полудео кад је видео своју слику (лепо дотерану у photoshopu) на митинзима, биллбордима и плакатима широм земље...


John Abruzzi (2. април 2007)


Невероватно је колико се мржње излије када неко покрене питање обнове монархије у Србији. То је једина ствар у којој су сагласни радикали и псеудолевичарска чаршија. Мислим да би Краљевина Србија била добро решење.


капетан загор (2. април 2007)


Чеда (Антић) је доследан само по овом питању. Он је човек искрени монархиста и ту му се нема шта замерити, као што се не може рећи да је у Србији вођена нормална дебата о томе да ли треба да се организује референдум по том питању. Лично сам такође за монархију, а они који су против нека објасне зашто је република боља? Да ли воле Тита? Ако га не воле које „српске револуционаре“ цене? Можда Ранковића и сличне? Шта је добро република донела? Зашто да не будемо краљевина када немамо никакав републикански нормалан идентитет? Хајде да о томе разговарамо, а не само Аца Гица је права Гица и сличне тривије, види га не зна српски, те га је отац проклео, а ни он није био бољи и тако даље.


Саша Милошевић (2. април 2007)


Хвала г. Антићу - позитиван прилог размишљању о бољој будућности.. бар из мог угла гледано. Мислим да монархија Србији не одузима баш ништа, само додаје. Свако ко би да има мишљење на ту тему би морао да хладнокрвно прође кроз анализирања будућности и шанси које би та новонастала ситуација донела појединцима, друштву, па и свету.


Човекове основне вредности (већином формиране још у детињству) доприносе аутоматским мислима, које моментално избијају на површину и обогаљују креативно размишљање. По мени - нова монархистичка идеја је једна од највећих у данашњој Србији. Нисам, искрено, потпуно сигуран зашто.


Потпуно сам сигуран да - кад чујем све те увек само острашћене и агресивне анти-моанрхистичке ставове - да прави анти-морархистички разлог заправо и не постоји. Требаће да прође још најмање једна генерација, али победа монархије изгледа већ сада загарантована. Хладнокрвна анализа разлога ЗА, и толерисање чисто емотивних разлога ПРОТИВ ће дуготрајно довести до, можда неизбежног, органског процеса успостављања монархије у Србији.


Милан М. Ћирковић (2. април 2007)


Само укратко......иако сте покренули озбиљна и релевантна питања. Прво, Енглеска има мање разлога да се извињава за ропство од „слободних“ и „слободољубивих“ и заклето републиканских САД, које су далеко више трговале робљем на својој и суседним територијама од своје бивше колонијалне метрополе, а видите како њима на благу памет не пада да се неком извињавају. Друго, покољи спроведени под монархијама се не могу ни по квантитету ни по квалитету поредити са онима извршеним под секуларним републикама модерног доба (Маова Кина, Хитлерова Немачка, Стаљинов et al. СССР, Пол Потова Камбоџа - овај последњи случај је посебно забаван, пошто је код њих монарх био комуниста, додуше умерени, па су га због тога протерали - и тд. и др.) Нпр, све жртве свих колонијалних ратова заједно, а можете додати ту и I светски рат, мање су од броја убијених у масовним покољима у Кини, најпре под Чанг-Кај Шеком (антимонархистом), а после под Маом (ditto)... У том смислу нас историја ничем претерано корисном не учи.


Понављам: дефинитивни аргумент у прилог монархије јесте што се макар малкице умањује утицај популизма у држави, и свег зла које из њега - бар би у пост-милошевићевској Србији требало да буде јасно, али многима очито није - происходи.


Cole_Porter (3. април 2007)


Пре него сто кажете како је монархија корак уназад, посетите www.royalfamily.org па прочитајте какву би монархију у Србији волео ЊКВ Александар II ;) By the way, и у тој „назадној“ монархији је постојало приватно власништво, постојала је грађанска класа, постојала је и улица Краља Милана са све комплексом Краљевских дворова, постојао је музеј Кнеза Павла који се данас популарно зове „Народни музеј“, постојала је авио компанија која се звала „Аеропут“ а данас се зове „JAT Airways“, постојала је Суботичка фабрика чоколаде „Ruff“ која се данас зове „Пионир“, Зрењанин се уместо по заслужном другу Жарку, звао „Нађ Бечкерек“, итд. + наравно постојало је и много лоших ствари и чињене су велике грешке али само када би смо данас као у тој назадној монархији имали приватно власништво и евентуално свакодневно испирање мозга бонтоном типа „Његова Екселенција“, „Г-ђа...“ као и „скандалозно“ понашање краљевског пара и принчева и целе породице Карађорђевић (типа Принчеви који „оргијају“ на сноуборду... Принцеза Катарина са својим хуманитарним радом итд.) = стварно би нам много лоше било, сигурно! А тек што би потрошили „народних“ пара иако би трошили мање него што троше садашњи и бивши председници. Више о свему овоме можете сазнати од аутора овог блога.


cavalier (3. април 2007)


Противници монархије, предвођени Драгољубом Мићуновићем са репутацијом робијаша са Голог отока и оснивача Црвеног универзитета Карл Маркс из 1968. тврде да је Монархија превазиђен вид државног уређења.


У Србији смо од 1945. испробали све видове републике од тоталитарне до демократске и ни једна није дала резултате ни близу оних из 19. и почетка 20. века када је Србија била респектабилна и уређена држава. Проблеме републике управо данас живимо. Имамо кохабитацију председника и премијера између којих постоји и увек ће постојати трвење док год буду били из различитих партија. Када буду били из исте, ту више неће бити никакве контроле власти. Председник, то је партија (Тадић суботом председава ДС-ом а у понедељак заступа „све грађане“), а Краљ је држава.


И да напоменем за забринуте, Монархија јесте јефтиније уређење, нема председничких избора сваке 4 године, не мора сваки бившки председник да се стамбено збрине и телесно обезбеди....


ђ о л е (3. април 2007)


Зар се, чак и од тренутка када је формално укинута монархија, овде није живело у неком новом облику монархије која се стварала око Тита. То је била изворна банту монархија, у којој је нова аристократија бирана по најгорој могућој негативној селекцији.


Такође, зар се мање више у центру свих ужаса која се дешавају задњих 20 година не налазе потомци тог новог племства (генералско, амбасадорско, судијско, директорско, ...). Почев од Мире Марковић, цела плејада „спаситеља“, „ослободилаца“, „заштитника људских права“, „заштитника националних интереса“, новопечених мултимилијардера, одрасла је са свим рођењем стеченим привилегијама републиканског система.


Изгледа да живимо у монархији, чак и када то не знамо. Ако бих могао да бирам, уместо ванбрачне Титове деце или не знам кога другог кога могу да ископају, ипак бих изабрао потомка Карађорђа, какав год био.