Иако у многим европским левичарским партијама постоје антимонархистичке фракције, до данас се мало њих отворено изјаснило за укидање монархије. Уместо тога, оне користе своју моћ да умањују или реформишу наводне недемократске или ексклузивистичке елементе монархије. На пример, последњих година у неким европским уставним монархијама је укинута вековна традиција наслеђивања престола по редоследу мушке примогенитуре, што је отворило могућност да најстарија кћерка монарха ступи на престо. Једно од објашњења зашто савремене уставне монархије настављају да постоје јесте да су краљевске породице постале веома популарне. Данас већина монарха прдеставља оличење државе и средишну тачку националног јединства. На пример, у многим уставним монархијама рођендан владара је национални празник, који се обележава низом догађаја са патриотским садржајем, који истовремено подстичу развој туризма. Владар и чланови његове породице пројектују према грађанима имиџ савремене монархије која брине о њима и о држави. Многи чланови краљевских породица пружају пример, често дајући добровољне прилоге или учествујући у прикупљању средстава у добротворне сврхе, посећујући сиромашне и болесне и појављујући се на најзначајнијим спортским или уметничким догађајима. Докле год монархија остаје популарна у јавности, постоји мало разлога да се политичари мешају у питање њеног постојања, а они који то чине лако могу да се нађу на мети оштре критике јавности.
Последњих година многе краљевске породице постале су мета таблоида и трачева, што се доживљава као повреда приватности која штетно делује на друштво у целини, али истовремено представља доказ да постоји велико интересовање за њих као славне личности. Постоји и претпоставка да укидање популарне монархије не би имало никаквог смисла, јер би и „свргнута“ краљевска породица задржала свој животни стил који би и даље привлачио пажњу јавности, што би довело до тога да републиканска замена за њу делује нелегитимно. У историјском смислу, када су монархије укидане, краљевске породице су по правилу бивале прогнане, да би се спречило њихово мешање у рад републиканске владе. Међутим, то се догађало у временима сукоба и преврата у монархијама.
Ако би данас нека демократска земља укинула монархију, изгнанство краљевске породице било би доживљено као окрутност и зато не би представљало практичну могућност. Шта више, неки припадници раније изгнаних краљевских породица (као шти су Хабзбурзи) добили су судске спорове тврдећи да прогонство само на основу нечијег породичног порекла представља грубо кршење људских права. У Бугарској је пад комунизма омогућио бившем монарху не само да се врати из вишегодишњег изгнанства, него и да се активно укључи у политику (без захтева за повратком на престо).
У 20. веку настали су и политички сложенији аргументи који подржавају очување уставних монархија. Као што је напоменуто, многи уставни монарси задржали су извесну политичку моћ, чак и ако је у пракси никад не користе, или је користе симболично. Постоји и аргумент који тврди да докле год монарси задржавају формалну политичку моћ, сама могућност да је употребе одвраћа политичаре да се понашају аутократски или нелегално. Чињеница да многи уставни монарси и даље располажу овлашћењем да смене председника владе често се наводи као најкориснији контролни механизам против тираније.
Аргументи за монархију
Монархисти најчешће наводе следеће аргументе у прилог монархији:
- Наследни монарх ће вероватније бити способнији шеф државе од изабраног председника, јер се од детињства припрема да служи на тој функцији.
- Монархија је јефтинија од републике јер у њој нема трошкова председничких избора, и јер краљевске породице углавном приватно располажу са довољно средстава за сопствено издржавање, у поређењу са трошковима смештаја, пензије и других издатака за активне и бивше председнике републике.
- Политичко супарништво и напади којима су председници република по правилу изложени као изабрани функционери, а нарочито за време изборних кампања, крње углед и достојанство шефа државе.
- Будући да су председници република по правилу чланови странке, а монарси су увек изван политике, мање је вероватно да ће председник бити неутралан представник целе земље и свих њених грађана.
- Председници су у обавези да спроводе политику и идеје своје странке или интерсних група које их подржавају, док монарси могу да владају знатно независније.
- Монарх је убедљивији симбол националног идентитета и јединства него председник.
- Сталне промене шефа државе у републици могу да произведу политичку неизвесност, насупрот симболичком континуитету који пружа монарх. Неки монархисти чак заступају мишљење да монархије нису само симбол континуитета, него и стварни гарант политичке стабилности, и као пример наводе да је укидање монархије доводило до грађанског рата и стварања тоталитарног режима, као што је био случај са јакобинизмом у Француској, нацизмом у Немачкој и комунизмом у Русији и Кини.
Нема коментара:
Постави коментар