Либертаријански монархиста?

Малком Бракен, 09.11. 2007.

Либертаријанизам је политичка теорија која тврди да је појединац искључиви господар свог живота и да треба да буде слободан да задовољава своје интересе докле год они не угрожавају права других појединаца. Темељ таквог уверења чине право приватног власништва и правила прихватљивог понашања, која либертаријанце (прецизније, консеквенцијалне либертаријанце) разликују од анархиста. Либертаријанци прихватају да човек мора да у одређеној мери прихвати власт. Питање је, дакле, како?

Демократија је очигледно најбољи систем који је до данас створен, али је подложна антилибералном галамљењу гомиле. Контролни механизми морају бити успостављени, као противтежа увек латентној тиранији већине. То је разлог зашто у многим парламентима постоје два дома, од којих у једном посланици имају дуже, или чак доживотне мандате. Поред тога, многе земље имају уставне судове који утврђују да ли су закони у складу са уставом.

Нема разлога зашто би наследни принцип нужно водио до лоше владавине – заправо се може тврдити да су особе које су изван демократског процеса, као што су британски лордови (са новостеченим или наследним титулама), краљеви и краљице, идеалне за надгледање законодавних тела на непристрасан начин. Данас британска краљица нема реалну политичку моћ и тако треба да буде, али она ипак има право да ускрати сагласност. То јест, има право вета. То своје право она не користи, али уколико би се у Даунинг стрит број 10 икада уселио премијер који би угрозио националне интересе, она би могла да спречи доношење било каквих закона. Можда то не би хтела, али би у сваком случају била боља у тој улози од политичара, који ретко кад гласају за мање власти!

Ово није никакво романтично сновиђење. Европске земље које имају краљеве и краљице по правилу имају најдужу традицију либералне и успешне власти: Британија, Холандија, Шведска, Данска и Норвешка. Оне имају старе институције зато што нису имале револуције. У неким мање стабилним земљама, Шпанији, на пример, монарх има изразито позитиван утицај. Краљ Хуан Карлос лично је учествовао у повратку демократије у земљу. У време криза, краљеви су представљали убедљивију тачку окупљања за владе у изгнанству него контроверзни политичари – упоредите Краља Хакона VII (који је био изабрани монарх) и Де Гола.

Монархија је супротстављена неким либертаријанским начелима – јасно је да Краљица није потпуни господар свог живота, као ни њена деца, поготово Принц од Велса. Краљевске породице су жртве монархијског система, а не његови профитери. Међутим, нема разлога да се претпостави да су грађани неке земље на било који начин ускраћени зато што не бирају симболичног шефа државе.

Ту је затим и питање личности монарха. Тешко се може пронаћи пример бољег и несебичнијег служења земљи од Краљице Елизабете II. Свакако бих више волео да она буде гарант заштите мојих права, да надгледа и усмерава процес доношења закона, него неодговорни политичари који се смењују, или, не дај Боже, ЕУ, чији ће се суштински недостаци показати кад-тад.

Ја сам и конзервативац из истог разлога због ког сам либертаријанац. Верујем да је држава у већини својих функција неспособна, и зато је обично боље не мењати устав. У основи, ако нешто није покварено, не треба га поправљати. Монарх одлично функционише као шеф државе, без недостатака који прате председнике република који су политичари – нарочито у церемонијалним улогама, као врховни командант или у додели одликовања. Укидање монархије у Британији захтевало би доношење устава, који би у тренутној политичкој клими вероватно мање личио на славни документ на ком почивају САД, а више на левичарску листу жеља, која би потпуно спутала било коју будућу либертаријанску владу.

Ја сам либертаријанац. Ја сам монархиста. Да ли су ова два уверења компатибилна? У теорији не, али у пракси да. Уставна монархија – боље решење од било које алтернативе.