Будућност монархије

Вернон Богданор, професор државне управе на Универзитету Оксфорд, један од наијстакнутијих британских стручњака за уставно право

Уставна монархија је облик владавине у којој наследни шеф државе влада, али не управља државом. Раздвајањем улоге шефа државе и шефа владе, уставна монархија осигурава независност шефа државе од политичких странака. То, свакако, има непроцењиву вредност у временима када је политика продрла у скоро све аспекте живота, гушећи много тога својим неприродним загрљајем.

Управо због политичке неутралности Краљица функционише не само као шеф државе, већ и као лидер нације, односно, нација које чине Уједињено Краљевство. Приликом обележавања значајних националних годишњица, као што је Дан победе, Краљица говори у име свих, без обзира на политичко опредељење. Само она је у позицији да тумачи национална осећања пред целом нацијом. Председник републике не би могао то да учини тако лако, због оптерћења политичком припадношћу. Британски републиканци су, истина, прилично напорно тражили личност коју би предложили за председника републике, а која би била савремени еквивалент покојном Лорду Френксу, једном од ретких истакнутих политичара који никада нису припадали ниједној странци. Проблем је, међутим, што је Баронеса Тачер својевремено захтевала од таквих политичара да се јавно изјасне да ли су за или против њене политике. Од тада, изгледа као да су такви политичари мистериозно нестали.

У сваком случају, ниједна личност, ма колико истакнута, не би могла да постане председник републике без подршке неке политичке странке. Када би се прихватио систем директно изабраног председника, као у Француској, странке би свакако уложиле сву своју енергију да баш њихов кандидат уђе у Бакингемску палату. Међутим, таква концепција председника, као шефа државе и политичког лидера истовремено, радикално би променила наш политички систем. Такође, врло је вероватно да британски политичари не би прихватили ни алтернативу коју је понудио референдум о републици у Аустралији, да председника не бирају грађани, као у Француској, него парламент, као у Немачкој и Италији.

Председник кога бира парламент вероватно би био полтички ветеран, у кога би странка могла да има неограничено поверење. Прве асоцијације у Британији су Нил Кинок и Тони Њутн, мада је замисливо да би конзервативци ризиковали са Баронесом Тачер, надајући се да би највиша симболична функција у држави обуздала њене оштре наступе у јавности. Тешко је, међутим, отети се утиску да појава г.Кинока, г.Њутна или Баронесе Тачер на балкону Бакингемске палате поводом прославе Дана победе, не би изазвала исту емотивну реакцију као што изазива појава Караљице.

У већем делу западног света постоји истакнуто антиполитичко расположење, јер бирачи стичу утисак да би доносили боље одлуке него политичари који их доносе у њихово име. Свакако је то један од разлога зашто су аустралијски републиканци поражени на референдуму. У САД озбиљно је нарушен легитимитет владе скандалом у вези бројања гласова на Флориди, што нас је све подсетило на опасности политичког система у ком је свака влада политички обележена, а чак се и судије постављају по политичкој линији. Ако је решење проблема још политичара, постављамо, као што је једном приликом рекао Џон Мејџор, погрешно питање.

Улога монарха као фактора јединства постала је још важнија после трансформације државног апарата којима је Британија постала експлицитно мултиетничка држава. У Белгији се понекад може чути да је Краљ једини Белгијанац, сви остали су Фламанци или Валонци. Слично томе, у Британији би председник републике био Енглез, Шкот, Велшанин или Ирац – највероватније Енглез, пошто они чине 85% становништва. Само Краљица може да припада свим етничким заједницама које чине Уједињено Краљевство.

Постоји још једна карактеристика монархије која се често превиђа: њен међународни аспект. Краљица је симболични шеф мултиетничког Комонвелта састављеног од 54 земље, које чине једну трећину становништва света. Већина земаља су бивше британске колоније које су потпуно добровољно одабрале да наставе своје везе са Британијом. Иако нема формална овлашћења, Комонвелт није без политичког утицаја, што, по речима Дагласа Херда, Британији омогућава да „има већу тежину“ у дипломатским односима, због веза у Африци, Индијском потконтиненту и Карипским острвима. Изабрани шеф Комонвелта вероватно не би могао да одржи позитивну улогу коју има Краљица, док би функција ротирајућег председништва, коју је својеевремено предложио Тони Бен, омогућила политичарима попут Иди Амина да представљају Комонвелт пред светом. Зато Краљица као симболични лидер омогућава Комонвелту да избегне непријатне проблеме сопственог устројства.

Због јачине аргумената у прилог уставној монархији, републиканци у Британији не представљају озбиљну политичку снагу још од 70-их година 19. века, када је Џозеф Чемберлен у поверењу саопштио свом радикалном колеги Сер Чарлсу Дилкеу: „Република мора доћи, а темпом којим се крећемо, то ће се догодити у нашој генерацији“.

Показало се, међутим, да су те године представљале врхунац републиканизма, кога ће у 20. веку одбацити и левица. Лабуристичка партија је последњи пут разматрала питање монархије 1923. године када је република поражена са 3 694 000 гласова против, према 386 000 гласова за. После абдикације Едварда VII, децембра 1936, предлог да се распише референдум о републици добио је у Доњем дому парламента само пет гласова подршке.

Данас, међутим, републиканци имају нови аргумент. Они тврде да монархија, чији су корени у прошлости, симболише подаништво и хијерархију, успоравајући тиме модернизацију Британије. Сама идеја монархије, инсистира председник покрета „Република“ Стивен Хаслер, „спречава нас да озбиљно модернизујемо нашу државну заједницу“.

Тешко је овај аргумент схватити озбиљно. Данска, Норвешка и Шведска су монархије, а ипак изразито егалитарније државе него неке републике, као што су Француска и Немачка. Тешко да је Италија модернија од Норвешке, нити је Португалија ефикаснија држава од Холандије. Шта више, искуство Јапана показује да је изразито традиционална монархија у савршеном складу са економским успехом. Истина је да је у Британији монархија постала последњи и најмање убедљив одговор левице на сопствени неуспех у придобијању грађана за своје циљеве.

Не постоји никаква веза између републиканизма и модернизације. Уставна монархија не подржава конзервативизам, него легитимизам, остављајући питање шефа државе изван домашаја политичара. Мудри предводници левице, од Гледстона до Блера, разумели су да је, због тога што промене изазивају извесну дезоријентацију, реформској влади потребна монархија још више него влади која заступа status quo. Због тога ће се наде савремених републиканаца вероватно распршити сурово, као и наде Џозефа Чемберлена пре 130 година.