Задужбина Краља Петра I

Опленац је брдо поред Тополе на коме се налази Маузолеј династије Карађорђевића. Кнез Александар Карађорђевић је овде подигао прве винограде, а краљ Петар I Карађорђевић је почео зидање цркве маузолеја и целог историјско-меморијалног комплекса који ће потом постати Задужбина Карађорђевића на Опленцу.

Данас комплекс Задужбине обухвата поред цркве Св. Ђорђа, Маузолеја српске краљевске породице, краљеве винограде, музеј (Виноградарева кућа), кућу Краља Петра, краљеву вилу, краљичину вилу, Карађорђеву цркву, споменик Карађорђу и хотел.

Назив брда потиче од оплена, дрвених делова воловских кола која су се правила од храста и цера којима је ово брдо било прекривено.

Црква Св. Ђорђа

Године 1903. Краљ Петар I Карађорђевић је изабрао место 337 метара високо, на врху Опленца као локацију за своју задужбину, цркву Св. Ђорђа. Градња је започета 1. маја 1910. године, према плановима Косте Ј. Јовановића, а у јесен 1912. године била је већ скоро довршена и Архиепископ српски Димитрије је освештао цркву.

У затишјима између балканских ратова 1913. године и Првог светског рата 1914. године наступио је застој у довршењу цркве. Када је Аустроугарска окупирала Србију, пред зиму 1915. године, црква је била изложена бруталном пљачкању – скинут је и однет бакарни покривач са кубета и кровова, као и бакарна украсна оплата са портала. Нестали су и громобран, звона. Полупани су многи прозори, мермерни стубићи и орнаменти. Под изговором да ту може бити склоњена важна архива, окупатори су оскрнавили гробове у крипти.

По повратку у ослобођену Отаџбину и стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Краљ Петар није дочекао да види своју задужбину коначно завршену. Умро је 16. августа 1921. године, а његов наследник, Краљ Александар I Карађорђевић, лично се старао о њеном завршетку. Црква је поново освештана 9. септембра 1930. У њој је обављано богослужење до 1947.

Архитектура

Основа

Црква је петокуполна грађевина. Унутрашња дужина храма је 30 метара, а висина свода 27 метара.

Фасаде

Црква je постављена на високом соклу од масивног мермера.

Саркофази

У храму се налазе два саркофага: у северној певници саркофаг Краља Петра I (1844–1921), ктитора цркве, а у јужној певници саркофаг Вожда Карађорђа (1762–1817), првог владара обновљене Србије и родоначелника династије Карађорђевића.

Мозаик

Цео мозаик састоји се од 725 сликаних композиција (513 у храму и 212 у крипти), на којима се налази 1.500 фигура. Укупна површина мозаика је 3.500 метара квадратних, са 40 милиона разнобојних стаклених коцкица, које имају 15.000 разних нијанси боја.

Крипта

Намењена за сахрану умрлих чланова династије Карађорђевића, крипта се налази под целом црквом Св. Ђорђа.

Крипта

У крипти се налази 39 гробница. На Опленцу је до сада сахрањено 22 члана Династије Карађорђевића. Шест генерација породице Карађорђевић је сахрањено у крипти:

Прва генерација - Марица (рођена Живковић), мајка Карађорђева (умрла 1809).

Други нараштај - Карађорђе (у саркофагу у храму) и његова супруга Јелена (1772–1842).

Трећи нараштај – Карађорђев син, Кнез Александар, и његова супруга Кнегиња Персида (1813–1875), кћи ваљевског војводе Јеврема Ненадовића.

Четврти нараштај – деветоро деце Кнеза Александра и Кнегиње Персиде, како следи: Клеопатра (1835-1855), Алексије (1836-1840), Светозар (1841-1847), Краљ Петар I (у саркофагу у храму), чија је супруга Кнегиња Љубица – Зорка (1864–1890), кћи црногорског Кнеза Николе Петровића, сахрањена овде у крипти; затим Јелена (1846–1867), Андреја (1848–1864), Јелисавета (1851–1852), Ђорђе (1856–1888) и Арсен (1859–1938).

Пети нараштај – деца Краља Петра I и Кнегиње Зорке: Милена (1886–1887), Ђорђе (1887–1972), чија је супруга Радмила (девојачко Радовић, 1907–1993), Краљ Александар I Карађорђевић (1888–1934) и Андрија (1890–1890, живео само 23 дана).

Шести нараштај – син Краља Александра I, Краљевић Томислав (1928–2000).

Украшена по свим површинама мозаиком, крипта чини нераздвојну и јединствено лепу целину са храмом. Црква св. Ђорђа на Опленцу (са гробницом), заснована на најбољим традицијама српско–византијског неимарства, представља грађевину изузетно чврсте тектонике и чистог архитектонског израза. Њено сликарство, чинећи у мозаику праву аналогију са најлепшим остварењима српске средњовековне уметности, на коју се формално и тематски наслања, јесте оригинално смишљена целина, хомогена и јединствена у целокупној српској уметности. Као импозантан споменик, видљив на десетине километара унаоколо, ова црква је истовремено и сведочанство о вековном државничком прегнућу и уметничком изражавању.

Обнова Задужбине

Комунистичке власти укинуле су Задужбину 1947. године. Запослени у установама које су претходно биле њен део, самоиницијативно су на Видовдан 1990. године прогласили њену обнову. Одбацили су тада постојећи статус и променили назив „Центар за културу Душан Петровић Шане” у „Задужбина Краља Петра I Карађорђевића“. Након првобитног отпора, власти су попустиле и Задужбина је званично и легално призната 7. фебруара 1993. године, када је и поново почела са радом. Део имовине (имања и зграда) је враћен. Већи део имовине није враћен до данас.