Манутшехер Ескандари-Каџар, шеф катедре политичких наука и професор историје Блиског истока на Градском колеџу у Санта Барбари, Калифорнија.Искуства Ирана и Аустрије наводе писца ових редова на закључак да су аргументи за уставну монархију, а против републиканизма, најјачи на терену прагматичног.
Монархија је део мог наслеђа с обе стране породице. Везе са иранском монархијом сасвим су личне – моја породица владала је Ираном до 1925. године – а и аустријска монархија је оставила неизбрисив знак у мом животу, као што је оставила и на готово сваки аспект живота у Аустрији до данас. То двоструко наслеђе омогућује ми да питању монархије посветим озбиљну пажњу.
Аустрија и Иран без монархија, за некога са пореклом какво је моје, нису никакво хипотетичко питање, већ жива стварност. С једне стране, због њих уважавам апсолутну монархију. Насупрот томе није симпатија за републиканизам, него уважавање вредности уставне монархије. Чврсто верујем да би обема земљама било боље са тим обликом владавине него са садашњим. На страну лични и породични разлози, шта може да се каже у прилог уставне монархије у овим земљама?
Аустрија и Иран одбацили су монархије, али су после тога одабрали различите путеве. Ирану је уставна монархија одузета још 1925, у име јаче државе и остваривања напретка. Уместо уставне, успостављена је апсолутна монархија. Потом је 1979. одбачена и апсолутна монархија, али је замењена другим обликом апсолутизма. У том процесу, изгубљен је ефекат стабилности који монархија има, али и ефекат демократизације који ствара уставни облик владавине, тако да је Иран остао и без стабилности и без демократије.
Аустрија је укинула монархију окривљујући за судбину државе цара, а не шире структуре политичке моћи које су довеле до Првог светског рата. Нестабилност у послератним годинама створила је простор за улазак Хитлера у земљу. Са монархом, Аустријанци не би у њему видели вођу – као што показује пример Данске из истог периода. Данас нема озбиљних разлога зашто Аустрија наставља да одбацује монархију, постоји само навика да се преко осамдесет година живело без ње. Да ли би Јерг Хајдер био толико привлачан да његове конзервативне присталице живе у уставној монархији?
Иако то можда звучи чудно републиканским ушима, уставна монархија је беспрекорно успешна где год да постоји. Сам успех овог облика владавине требало би да буде довољан аргумент њему у прилог. Међутим, то није довољно за његове противнике, а њихови аргументи су вишеслојни и сложени.
Суштина републиканских аргумената против уставне монархије састоји се у тези о превазиђености и непотребности. Аргумент о превазиђености своди се на тврдњу да је то анахрони облик владавине. Аргумент о непотребности је сложенији. Он почива на питању коју додатну улогу монархија може да има у демократији, коју већ немају постојеће институције? Присталице монархије улажу велику енергију истичући која је то улога, али то до републиканаца као да не допире. Разлог томе је што претходно питање уствари прикрива једно друго: Зашто би шеф државе био наследни монарх, а не изабрани председник? На то питање за републиканце не постоји задовољавајући одговор. Дакле, шта би присталице уставне монархије требало да кажу кад се суоче са изазовом да оправдају њено постојање?
Треба да питају своје противнике како се живи у земљама које су уставне монархије и по којим критеријумима сматрају да би се у тим земљама живело боље без монархије. Аргумент о трошковима не стоји, јер републике коштају исто толико. Нити стоји аргумент о елитизму, јер њега има исто толико и у републикама, једино што није толико гламурозан!
Нема коментара:
Постави коментар