понедељак, 30. јун 2008.

Уставна монархија – боља алтернатива

Манутшехер Ескандари-Каџар, шеф катедре политичких наука и професор историје Блиског истока на Градском колеџу у Санта Барбари, Калифорнија.


Искуства Ирана и Аустрије наводе писца ових редова на закључак да су аргументи за уставну монархију, а против републиканизма, најјачи на терену прагматичног.


Монархија је део мог наслеђа с обе стране породице. Везе са иранском монархијом сасвим су личне – моја породица владала је Ираном до 1925. године – а и аустријска монархија је оставила неизбрисив знак у мом животу, као што је оставила и на готово сваки аспект живота у Аустрији до данас. То двоструко наслеђе омогућује ми да питању монархије посветим озбиљну пажњу.


Аустрија и Иран без монархија, за некога са пореклом какво је моје, нису никакво хипотетичко питање, већ жива стварност. С једне стране, због њих уважавам апсолутну монархију. Насупрот томе није симпатија за републиканизам, него уважавање вредности уставне монархије. Чврсто верујем да би обема земљама било боље са тим обликом владавине него са садашњим. На страну лични и породични разлози, шта може да се каже у прилог уставне монархије у овим земљама?


Аустрија и Иран одбацили су монархије, али су после тога одабрали различите путеве. Ирану је уставна монархија одузета још 1925, у име јаче државе и остваривања напретка. Уместо уставне, успостављена је апсолутна монархија. Потом је 1979. одбачена и апсолутна монархија, али је замењена другим обликом апсолутизма. У том процесу, изгубљен је ефекат стабилности који монархија има, али и ефекат демократизације који ствара уставни облик владавине, тако да је Иран остао и без стабилности и без демократије.


Аустрија је укинула монархију окривљујући за судбину државе цара, а не шире структуре политичке моћи које су довеле до Првог светског рата. Нестабилност у послератним годинама створила је простор за улазак Хитлера у земљу. Са монархом, Аустријанци не би у њему видели вођу – као што показује пример Данске из истог периода. Данас нема озбиљних разлога зашто Аустрија наставља да одбацује монархију, постоји само навика да се преко осамдесет година живело без ње. Да ли би Јерг Хајдер био толико привлачан да његове конзервативне присталице живе у уставној монархији?


Иако то можда звучи чудно републиканским ушима, уставна монархија је беспрекорно успешна где год да постоји. Сам успех овог облика владавине требало би да буде довољан аргумент њему у прилог. Међутим, то није довољно за његове противнике, а њихови аргументи су вишеслојни и сложени.


Суштина републиканских аргумената против уставне монархије састоји се у тези о превазиђености и непотребности. Аргумент о превазиђености своди се на тврдњу да је то анахрони облик владавине. Аргумент о непотребности је сложенији. Он почива на питању коју додатну улогу монархија може да има у демократији, коју већ немају постојеће институције? Присталице монархије улажу велику енергију истичући која је то улога, али то до републиканаца као да не допире. Разлог томе је што претходно питање уствари прикрива једно друго: Зашто би шеф државе био наследни монарх, а не изабрани председник? На то питање за републиканце не постоји задовољавајући одговор. Дакле, шта би присталице уставне монархије требало да кажу кад се суоче са изазовом да оправдају њено постојање?


Треба да питају своје противнике како се живи у земљама које су уставне монархије и по којим критеријумима сматрају да би се у тим земљама живело боље без монархије. Аргумент о трошковима не стоји, јер републике коштају исто толико. Нити стоји аргумент о елитизму, јер њега има исто толико и у републикама, једино што није толико гламурозан!


У ишчекивању одговора вредних пажње, монархисти су се сви у уво претворили!

субота, 28. јун 2008.

ВИДОВДАН

Видовдан је непокретни верски празник кога празнујe Српска православна црква 28. јуна и један од највећих српских празника.


Значај Видовдана за српски народ проистиче из историјских догађаја који су везани за тај датум. Од свих је најзначајнији Косовски бој 1389, погибија кнеза Лазара и тзв. пропаст Српског Царства, па се тог дана, поред светог Амоса, од почетка XX века слави и црквени празник Светог великомученика кнеза Лазара и светих српских мученика.


О пореклу народног назива за овај празник постоји више верзија, али ниједна није доказана односно потврђена. По једној је овај празник наставак слављења словенског паганског божанства Световида, који је био бог обиља и рата и који је можда био српски врховни бог. По другој интерпретацији су поштовање светог Вита (лат. Sanctus Vitus) донели са собом немачки католички рудари Саси, а њихов светац је прилагођен локалном становништву. Међутим треба имати у виду да су у Полабљу где је такође поштован Световид, његова светилишта махом замењена црквама посвећеним светом Виту.


По интерпретацији која се везује за традицију и мит Косовског боја, судар двеју војски на Косову пољу догодио се на дан када је требало да се види ко је вера, а ко невера. По том миту се од тада тај дан назива Видовданом.

петак, 27. јун 2008.

Бити ројалиста на дански начин

Солана Ларсен, члан управног одбора организације openDemocracyUSA, редовно пише за дански национални радио и друге медије и сарађује на бројним интернет пројектима.


Емотивна веза између монархије и грађана Данске заснива се на заједничком осећају националног менталитета.


Као што се хвале „Карлсбергом“, данским пецивом и Лего коцкама, Данци ће се хвалити свиме што их поставља на мапу света. А монархија их ставља. Постоји специфична данска реч, hyggelig, која значи удобно, лепо и весело, све заједно. Тако већина Данаца описује своју монархију. Без улажења у политику, они сматрају да Краљицу, Принчеве и традицију која их прати не треба узимати сувише озбиљно.


Већина грађана диви се Краљици Маргарети II, не због њене титуле, већ због њене личности. Она је креирала костиме за Дански краљевски балет и више пута уступала своје радове за постере и календаре који су штампани у добротворне сврхе. Преводила је на дански и чак илустровала издање Господара прстенова из 1977. године. Пуши као Турчин, а грађани се бизарно поносе чињеницом да пуши искључиво данске цигарете („Принц“). Заиста, било би неприлично да Краљица Данске пуши било које друге.


Данци не подносе кад било ко мисли да је бољи од њих, био плаве крви или не. Током историје владари су схватили да је нехајан однос према краљевским привилегијама поуздан пут до срца њихових поданика. Моја бака често прича како је њена мајка, као мала девојчица, добила комад чоколаде од Краља Кристијана X, приликом једне од његових чувених раних јутарњих шетњи. Он је владао за време оба светска рата, а сваког јутра је јахао без икакве пратње улицама Копенхагена – чак и за време немачке окупације.


Јавност је Краљевској породици узвратила пријатељством и неформалним односом. Појавило се мноштво урбаних митова. Свако ће вам испричати да је покојна Краљица мајка, Ингрид, била клептоман и да су телохранитељи плаћали све што би узела. Упорно се понавља трач да је Краљичин супруг Принц Хенри (који је Француз) хомосексуалац. Када се млади Престолонаследник Фредерик пожалио да не може да изађе на пиће а да неко не обавести медије, један национални таблоид штампао је постере које је делио баровима и кафићима, са натписом: „Фреди је слободан“. Недељама је трајала атмосфера националног консензуса да Принцу мора бити допуштена приватност.


Плишана озбиљност


За Нову годину Краљица се обраћа данској јавности путем телевизије. Њој уставом није дозвољено испољавање политичких ставова, али она је створила традицију да говори о етичким питањима и проблемима културе. Прошлогодишњи говор био је нарочито значајан. Као и у великом делу Европе, и у Данској је екстремна десница добијала на популарности. Политиком претходних година доминирало је прилично осетљиво питање имиграната. Ко би други осим Њеног Величанства могао да Данцима каже да буду фини једни према другима?


„Историја је показала на исувише примера како несигурност и страх хране предрасуде и узрокују разлике међу људима“, рекла је тада, запажајући да и странцима може да буде тешко да се прилагоде данском друштву, у истој мери као што је Данцима тешко да признају да се њихово друштво променило. „Заједништво не може да се постигне само са једне стране. Оно захтева напор свих, јер није увек лако иза различитог изгледа и непознатих обичаја препознати своје суседе.“


Необично је и дивно имати монархију која са својим грађанима има тако присан однос. Чланови Краљевске породице похађају државне школе, сами возе аутомобиле, баве се разним креативним делатностима и представљају Данску у ситуацијама у којима политичари немају много сврхе. Иако нико не очекује да ће Краљичини потомци бити популарни колико и она, тешко је замисливо да ће се Данци опростити од монархије. Као и Андерсенове бајке, сладолед и пиво, она има важну улогу у данској култури. Уосталом, већина hyggelig ствари је таква, зар не?

понедељак, 23. јун 2008.

Будућност монархије

Вернон Богданор, професор државне управе на Универзитету Оксфорд, један од наијстакнутијих британских стручњака за уставно право


Уставна монархија је облик владавине у којој наследни шеф државе влада, али не управља државом. Раздвајањем улоге шефа државе и шефа владе, уставна монархија осигурава независност шефа државе од политичких странака. То, свакако, има непроцењиву вредност у временима када је политика продрла у скоро све аспекте живота, гушећи много тога својим неприродним загрљајем.


Управо због политичке неутралности Краљица функционише не само као шеф државе, већ и као лидер нације, односно, нација које чине Уједињено Краљевство. Приликом обележавања значајних националних годишњица, као што је Дан победе, Краљица говори у име свих, без обзира на политичко опредељење. Само она је у позицији да тумачи национална осећања пред целом нацијом. Председник републике не би могао то да учини тако лако, због оптерћења политичком припадношћу. Британски републиканци су, истина, прилично напорно тражили личност коју би предложили за председника републике, а која би била савремени еквивалент покојном Лорду Френксу, једном од ретких истакнутих политичара који никада нису припадали ниједној странци. Проблем је, међутим, што је Баронеса Тачер својевремено захтевала од таквих политичара да се јавно изјасне да ли су за или против њене политике. Од тада, изгледа као да су такви политичари мистериозно нестали.


У сваком случају, ниједна личност, ма колико истакнута, не би могла да постане председник републике без подршке неке политичке странке. Када би се прихватио систем директно изабраног председника, као у Француској, странке би свакако уложиле сву своју енергију да баш њихов кандидат уђе у Бакингемску палату. Међутим, таква концепција председника, као шефа државе и политичког лидера истовремено, радикално би променила наш политички систем. Такође, врло је вероватно да британски политичари не би прихватили ни алтернативу коју је понудио референдум о републици у Аустралији, да председника не бирају грађани, као у Француској, него парламент, као у Немачкој и Италији.


Председник кога бира парламент вероватно би био полтички ветеран, у кога би странка могла да има неограничено поверење. Прве асоцијације у Британији су Нил Кинок и Тони Њутн, мада је замисливо да би конзервативци ризиковали са Баронесом Тачер, надајући се да би највиша симболична функција у држави обуздала њене оштре наступе у јавности. Тешко је, међутим, отети се утиску да појава г.Кинока, г.Њутна или Баронесе Тачер на балкону Бакингемске палате поводом прославе Дана победе, не би изазвала исту емотивну реакцију као што изазива појава Караљице.


У већем делу западног света постоји истакнуто антиполитичко расположење, јер бирачи стичу утисак да би доносили боље одлуке него политичари који их доносе у њихово име. Свакако је то један од разлога зашто су аустралијски републиканци поражени на референдуму. У САД озбиљно је нарушен легитимитет владе скандалом у вези бројања гласова на Флориди, што нас је све подсетило на опасности политичког система у ком је свака влада политички обележена, а чак се и судије постављају по политичкој линији. Ако је решење проблема још политичара, постављамо, као што је једном приликом рекао Џон Мејџор, погрешно питање.


Улога монарха као фактора јединства постала је још важнија после трансформације државног апарата којима је Британија постала експлицитно мултиетничка држава. У Белгији се понекад може чути да је Краљ једини Белгијанац, сви остали су Фламанци или Валонци. Слично томе, у Британији би председник републике био Енглез, Шкот, Велшанин или Ирац – највероватније Енглез, пошто они чине 85% становништва. Само Краљица може да припада свим етничким заједницама које чине Уједињено Краљевство.


Постоји још једна карактеристика монархије која се често превиђа: њен међународни аспект. Краљица је симболични шеф мултиетничког Комонвелта састављеног од 54 земље, које чине једну трећину становништва света. Већина земаља су бивше британске колоније које су потпуно добровољно одабрале да наставе своје везе са Британијом. Иако нема формална овлашћења, Комонвелт није без политичког утицаја, што, по речима Дагласа Херда, Британији омогућава да „има већу тежину“ у дипломатским односима, због веза у Африци, Индијском потконтиненту и Карипским острвима. Изабрани шеф Комонвелта вероватно не би могао да одржи позитивну улогу коју има Краљица, док би функција ротирајућег председништва, коју је својеевремено предложио Тони Бен, омогућила политичарима попут Иди Амина да представљају Комонвелт пред светом. Зато Краљица као симболични лидер омогућава Комонвелту да избегне непријатне проблеме сопственог устројства.


Због јачине аргумената у прилог уставној монархији, републиканци у Британији не представљају озбиљну политичку снагу још од 70-их година 19. века, када је Џозеф Чемберлен у поверењу саопштио свом радикалном колеги Сер Чарлсу Дилкеу: „Република мора доћи, а темпом којим се крећемо, то ће се догодити у нашој генерацији“.


Показало се, међутим, да су те године представљале врхунац републиканизма, кога ће у 20. веку одбацити и левица. Лабуристичка партија је последњи пут разматрала питање монархије 1923. године када је република поражена са 3 694 000 гласова против, према 386 000 гласова за. После абдикације Едварда VII, децембра 1936, предлог да се распише референдум о републици добио је у Доњем дому парламента само пет гласова подршке.


Данас, међутим, републиканци имају нови аргумент. Они тврде да монархија, чији су корени у прошлости, симболише подаништво и хијерархију, успоравајући тиме модернизацију Британије. Сама идеја монархије, инсистира председник покрета „Република“ Стивен Хаслер, „спречава нас да озбиљно модернизујемо нашу државну заједницу“.


Тешко је овај аргумент схватити озбиљно. Данска, Норвешка и Шведска су монархије, а ипак изразито егалитарније државе него неке републике, као што су Француска и Немачка. Тешко да је Италија модернија од Норвешке, нити је Португалија ефикаснија држава од Холандије. Шта више, искуство Јапана показује да је изразито традиционална монархија у савршеном складу са економским успехом. Истина је да је у Британији монархија постала последњи и најмање убедљив одговор левице на сопствени неуспех у придобијању грађана за своје циљеве.


Не постоји никаква веза између републиканизма и модернизације. Уставна монархија не подржава конзервативизам, него легитимизам, остављајући питање шефа државе изван домашаја политичара. Мудри предводници левице, од Гледстона до Блера, разумели су да је, због тога што промене изазивају извесну дезоријентацију, реформској влади потребна монархија још више него влади која заступа status quo. Због тога ће се наде савремених републиканаца вероватно распршити сурово, као и наде Џозефа Чемберлена пре 130 година.

петак, 20. јун 2008.

Статус савремених уставних монархија

Иако у многим европским левичарским партијама постоје антимонархистичке фракције, до данас се мало њих отворено изјаснило за укидање монархије. Уместо тога, оне користе своју моћ да умањују или реформишу наводне недемократске или ексклузивистичке елементе монархије. На пример, последњих година у неким европским уставним монархијама је укинута вековна традиција наслеђивања престола по редоследу мушке примогенитуре, што је отворило могућност да најстарија кћерка монарха ступи на престо.

Једно од објашњења зашто савремене уставне монархије настављају да постоје јесте да су краљевске породице постале веома популарне. Данас већина монарха прдеставља оличење државе и средишну тачку националног јединства. На пример, у многим уставним монархијама рођендан владара је национални празник, који се обележава низом догађаја са патриотским садржајем, који истовремено подстичу развој туризма. Владар и чланови његове породице пројектују према грађанима имиџ савремене монархије која брине о њима и о држави. Многи чланови краљевских породица пружају пример, често дајући добровољне прилоге или учествујући у прикупљању средстава у добротворне сврхе, посећујући сиромашне и болесне и појављујући се на најзначајнијим спортским или уметничким догађајима. Докле год монархија остаје популарна у јавности, постоји мало разлога да се политичари мешају у питање њеног постојања, а они који то чине лако могу да се нађу на мети оштре критике јавности.

Последњих година многе краљевске породице постале су мета таблоида и трачева, што се доживљава као повреда приватности која штетно делује на друштво у целини, али истовремено представља доказ да постоји велико интересовање за њих као славне личности. Постоји и претпоставка да укидање популарне монархије не би имало никаквог смисла, јер би и „свргнута“ краљевска породица задржала свој животни стил који би и даље привлачио пажњу јавности, што би довело до тога да републиканска замена за њу делује нелегитимно. У историјском смислу, када су монархије укидане, краљевске породице су по правилу бивале прогнане, да би се спречило њихово мешање у рад републиканске владе. Међутим, то се догађало у временима сукоба и преврата у монархијама.

Ако би данас нека демократска земља укинула монархију, изгнанство краљевске породице било би доживљено као окрутност и зато не би представљало практичну могућност. Шта више, неки припадници раније изгнаних краљевских породица (као шти су Хабзбурзи) добили су судске спорове тврдећи да прогонство само на основу нечијег породичног порекла представља грубо кршење људских права. У Бугарској је пад комунизма омогућио бившем монарху не само да се врати из вишегодишњег изгнанства, него и да се активно укључи у политику (без захтева за повратком на престо).

У 20. веку настали су и политички сложенији аргументи који подржавају очување уставних монархија. Као што је напоменуто, многи уставни монарси задржали су извесну политичку моћ, чак и ако је у пракси никад не користе, или је користе симболично. Постоји и аргумент који тврди да докле год монарси задржавају формалну политичку моћ, сама могућност да је употребе одвраћа политичаре да се понашају аутократски или нелегално. Чињеница да многи уставни монарси и даље располажу овлашћењем да смене председника владе често се наводи као најкориснији контролни механизам против тираније.

Аргументи за монархију

Монархисти најчешће наводе следеће аргументе у прилог монархији:

  • Наследни монарх ће вероватније бити способнији шеф државе од изабраног председника, јер се од детињства припрема да служи на тој функцији.
  • Монархија је јефтинија од републике јер у њој нема трошкова председничких избора, и јер краљевске породице углавном приватно располажу са довољно средстава за сопствено издржавање, у поређењу са трошковима смештаја, пензије и других издатака за активне и бивше председнике републике.
  • Политичко супарништво и напади којима су председници република по правилу изложени као изабрани функционери, а нарочито за време изборних кампања, крње углед и достојанство шефа државе.
  • Будући да су председници република по правилу чланови странке, а монарси су увек изван политике, мање је вероватно да ће председник бити неутралан представник целе земље и свих њених грађана.
  • Председници су у обавези да спроводе политику и идеје своје странке или интерсних група које их подржавају, док монарси могу да владају знатно независније.
  • Монарх је убедљивији симбол националног идентитета и јединства него председник.
  • Сталне промене шефа државе у републици могу да произведу политичку неизвесност, насупрот симболичком континуитету који пружа монарх. Неки монархисти чак заступају мишљење да монархије нису само симбол континуитета, него и стварни гарант политичке стабилности, и као пример наводе да је укидање монархије доводило до грађанског рата и стварања тоталитарног режима, као што је био случај са јакобинизмом у Француској, нацизмом у Немачкој и комунизмом у Русији и Кини.

понедељак, 16. јун 2008.

Либертаријански монархиста?

Малком Бракен, 0.

Либертаријанизам је политичка теорија која тврди да је појединац искључиви господар свог живота и да треба да буде слободан да задовољава своје интересе докле год они не угрожавају права других појединаца. Темељ таквог уверења чине право приватног власништва и правила прихватљивог понашања, која либертаријанце (прецизније, консеквенцијалне либертаријанце) разликују од анархиста. Либертаријанци прихватају да човек мора да у одређеној мери прихвати власт. Питање је, дакле, како?

Демократија је очигледно најбољи систем који је до данас створен, али је подложна антилибералном галамљењу гомиле. Контролни механизми морају бити успостављени, као противтежа увек латентној тиранији већине. То је разлог зашто у многим парламентима постоје два дома, од којих у једном посланици имају дуже, или чак доживотне мандате. Поред тога, многе земље имају уставне судове који утврђују да ли су закони у складу са уставом.

Нема разлога зашто би наследни принцип нужно водио до лоше владавине – заправо се може тврдити да су особе које су изван демократског процеса, као што су британски лордови (са новостеченим или наследним титулама), краљеви и краљице, идеалне за надгледање законодавних тела на непристрасан начин. Данас британска краљица нема реалну политичку моћ и тако треба да буде, али она ипак има право да ускрати сагласност. То јест, има право вета. То своје право она не користи, али уколико би се у Даунинг стрит број 10 икада уселио премијер који би угрозио националне интересе, она би могла да спречи доношење било каквих закона. Можда то не би хтела, али би у сваком случају била боља у тој улози од политичара, који ретко кад гласају за мање власти!

Ово није никакво романтично сновиђење. Европске земље које имају краљеве и краљице по правилу имају најдужу традицију либералне и успешне власти: Британија, Холандија, Шведска, Данска и Норвешка. Оне имају старе институције зато што нису имале револуције. У неким мање стабилним земљама, Шпанији, на пример, монарх има изразито позитиван утицај. Краљ Хуан Карлос лично је учествовао у повратку демократије у земљу. У време криза, краљеви су представљали убедљивију тачку окупљања за владе у изгнанству него контроверзни политичари – упоредите Краља Хакона VII (који је био изабрани монарх) и Де Гола.

Монархија је супротстављена неким либертаријанским начелима – јасно је да Краљица није потпуни господар свог живота, као ни њена деца, поготово Принц од Велса. Краљевске породице су жртве монархијског система, а не његови профитери. Међутим, нема разлога да се претпостави да су грађани неке земље на било који начин ускраћени зато што не бирају симболичног шефа државе.

Ту је затим и питање личности монарха. Тешко се може пронаћи пример бољег и несебичнијег служења земљи од Краљице Елизабете II. Свакако бих више волео да она буде гарант заштите мојих права, да надгледа и усмерава процес доношења закона, него неодговорни политичари који се смењују, или, не дај Боже, ЕУ, чији ће се суштински недостаци показати кад-тад.

Ја сам и конзервативац из истог разлога због ког сам либертаријанац. Верујем да је држава у већини својих функција неспособна, и зато је обично боље не мењати устав. У основи, ако нешто није покварено, не треба га поправљати. Монарх одлично функционише као шеф државе, без недостатака који прате председнике република који су политичари – нарочито у церемонијалним улогама, као врховни командант или у додели одликовања. Укидање монархије у Британији захтевало би доношење устава, који би у тренутној политичкој клими вероватно мање личио на славни документ на ком почивају САД, а више на левичарску листу жеља, која би потпуно спутала било коју будућу либертаријанску владу.

Ја сам либертаријанац. Ја сам монархиста. Да ли су ова два уверења компатибилна? У теорији не, али у пракси да. Уставна монархија – боље решење од било које алтернативе.

петак, 13. јун 2008.

Аргументи за Краљевину Србију (6)

John Doe, 02.06.2006.
http://www.amfiteatar.org/cgi-bin/yabb/YaBB.pl?num=1148904638


1. Монархија је облик владавине који је традиција у Србији. Под монархистичким обликом владавине је Србија обновљена као држава, док република асоцира искључиво на комунисте, Тита и Мило
шевића, као и низ бламажа за последњих шест година.

2. Последњи пут кад је Србија била једно уређено и мање-више слободно и прогресивно друштво, дакле пре II светског рата, била је монархија. Жалосних, репресивних и декадентних шездесет година везани су за поредак републике. Логично је да се вратимо оном систему који је, са свим недостацима, ипак функционисао, место да се држимо једног који је доносио само поразе и раздоре.

3. Монархија је укинута потпуно незаконито и нелегитимно, у једној фарси од референдума са „ћоравим кутијама“ и политичким комесарима који су такво гласање надгледали. Република није, нити је икад била, израз народне воље, него последица терора, превара и лажи.

4. Срби као народ су једина балканска нација која је у савремено доба изнедрила чак три народне династије- Карађорђевиће, Обреновиће (данас изумрли, бар као легитимни наследници) и Петровиће-Његоше. Дакле, ми имамо своје, народне монархе, а не стране као сви други народи на Балкану.

5. У савременој Европи најнапредније државе су добрим делом монархије (Велика Британија, Холандија, Белгија, Норвешка, Шведска, Луксембург).

6. Огољене диктатуре, ако се погледа Европа, али и шире, свет, су по правилу републике - Пиноче, Салазар, комунистички терор у СССР, нацистичка Немацка, комунистичка Кина све саме републике. Дакле, прича о ретроградности и недемократичности монархије не стоји. Најдемократскије земље су често монархије.

7. Менталитет Срба је такав да имају потребу за неким кога ће бескрајно обожавати и у кога ће се клети, што је веома опасно јер може лако да донесе отворену или прикривену диктатуру. Таква позиција реално ставља владара ван домашаја судова и одговорности, па води ка исходу који се може завршити поделом или грађанским ратом. Монархија са ограниченим овлашћењима владаоца, и доминантном улогом парламента и изборне владе омогућава да Срби добију „домаћина“, „оличење српства“, док смењиви политичари остају са овлашћењима, али и одговорношћу и улогом оних који су мета критика.

8. Карађорђевићи су рођаци Виндзора, Романових и других угледних краљевских кућа. Кума Њ.К.В. Александру је краљица Елизабета II. То већ довољно говори колико би монархија подигла углед Србије, која и даље има статус земље у „чистилишту“, као последња земља комунизма и диктатуре у Европи.

9. Наш престолонаследник је успешан бизнисмен и више је него способан да се издржава, али и пружи пример како се треба борити и сналазити и ако крећеш од нуле, што је био његов случај. Са друге стране, већина политичара, кандидата за функцију председника, живи од бављења политиком, значи подложни су поткупљивању, уценама, споразумима који су у њиховом интересу, или интересу њихове партије (лобија који стоји иза ње и слично), али не и државе у целини.

10. Александар је васпитан по европском обрасцу, и мање је склон балканским марифетлуцима попут непотизма, подмитљивости (и услед доброг материјалног стања), партијашења, острашћености која фаворизује неки део народа наспрам другог. Успео је у систему у којем се награђује само успех и способност, и нема разлога, пошто није одавде, да фаворизује било кога.

11. Монархија је далеко јефтинија од републике, која изискује милионе евра за сваке изборе. Погледајте само колико је милиона потрошено 2002. у време два председничка избора, оба у по два круга. И то све да бисмо добили председника са ограниченим овлашћењима која се своде на посредничку улогу у спољној политици и, делом, одбрану, са махом церемонијалним функцијама.

12. На крају, али не и најмање важно, време је да се криптокомунисти који су се пресвукли у „демократске“, „европске“, „либералне“ и друге одоре истерају на чистину. Питање монархије, и острашћеност са којом криптокомунисти наступају против ње, са квазиаргументима типа „република је демократичнија“, јасно ће показати ко је и даље ментално члан СК, или има сличан ментални склоп, а ко не.

Чак и кад се приказују као велики „либерали“ или „православци“ (што је у оба случаја неспојиво са комунизмом) криптокомунисти се грозе монархије. Стога је питање монархије лакмус тест за њих да видимо ко су и колико их такво решење Краљевина Србија, штреца и подсећа на њихове идеолошке корене.

понедељак, 09. јун 2008.

Да ли Србији треба Краљ?

Проф. др. Радослав Стојановић, Радио Слободна Европа, 11. јануар 2004

Када је у Енглеској монархија била збачена у 17. веку, на власт је дошао Кромвел који је постао много већи тиранин од претходних краљева. Онда су Енглези одлучили да скину Кромвела и да поново успоставе монархију, али су је ограничили уставом и парламентом, како монарх не би могао да се претвори у диктатора. Дакле, Енглези су поставили краља као брану да опасни људи, попут Кромвела, не дођу на власт, а код нас, нажалост, таквих људи има веома много. Наравно, ја не мислим да је монархија безгрешна, да не може да се извитопери, све је то могуће, али та опасност може да се избегне, ако се направи систем.

Србија и српски народ имају, да тако кажем, једну велику патњу, а то је питање идентитета. У свим народима који прођу кроз грађански рат врло дуго постоји расцеп који је створен тим ратом. То је врло озбиљан расцеп, јер је настао на проливеној крви. Једини начин да се он савлада је такозвано национално помирење коме су прибегавали и други народи. Једноставно се неким симболом или уставним текстом прогласи да више нема деобе, да су сви који су погинули, пали за интерес државе у којој сви живимо, само што су различито видели тај интерес. То је урадио Франко, то је урадио Линколн после грађанског рата Југа и Севера у Америци, ево, и у Русији се Дан Октобарске револуције више тако не зове, него се зове Дан праштања и помирења. Ја мислим да би у нашем случају повратак монархије, која је срушена у грађанском рату, био не само симболичан гест помирења, него и потврда да је грађански рат прошао, да се све вратило на пређашње стање, да је српски народ, који је и данас - хтели ми то да признамо или не - још увек подељен на партизански и четнички, повратио свој идентитет.

Монархија сама по себи не решава питање демократије. Сигурно је да су енглески краљеви, који су владали пре Кромвела, били срушени управо зато што су били тирани, а такви тирани су, наравно, били и кнез Милош и још неки, да их не набрајамо. Али, кад се ради о успостављању монархије данас, ја имам у виду модел какав постоји у данашњој Европи. Као што знамо, осам чланица Европске уније су монархије. Сасвим је јасно да се данас не би могла обновити монархија са прерогативима који омогућују да краљ постане тиранин.

Никако не бих могао да прихватим да су некакви избори 1945. године на било који начин скинули монархију. Ти избори су били фарса и управо због тога је и настао проблем. Монархија је тада сасвим сигурно одбијена у Хрватској, Словенији, Босни и Херцеговини, можда и у Македонији, али у Србији то није био случај. Ја сам говорио на два митнига, на једном је било 200.000 људи, на другом 100.000, и знам какве сам овације доживео кад сам поменуо обнову монархије. Људи данас тако реагују управо зато што је 1945. године монархија срушена на начин који није био прихваћен од народа. А да не говоримо о злочинима који су почињени од стране комуниста у том времену. У тражењу свог идентитета овај народ мора да превлада оно што га је поцепало. Наша главна деоба је она која живи од грађанског рата и која, на жалост, још није превладана. Ми једноставно морамо нешто да урадимо да ја више не доживим да ми неко, кад држим трибину, опсује мајку четничку, иако нисам ни могао бити четник, или да неко други скочи и њему опсује мајку партизанску.

Припадници династија, било да је реч о Карађорђевићима или другим династијама, нису надљуди. Оно што је својствено свим људима, својствено је и њима. Афера има свуда, јер су људски односи оптерећени страстима и слабостима. Али ја, ипак, имам више поверења у неког човека са педигреом него у неког ко нам падне с Марса и онда нам проповеда нешто што припадник једне династије не може да говори, ако ни због чега другог онда због тога што га слушају некакви други људи у свету који су њему равни. Да не помињем сада који су све људи падали у Србији с Марса, које су злочине починили, колику су срамоту нанели српском народу.

Сасвим сигурно, звучи прихватљиво за сваког човека који демократски мисли да је боље бирати шефа државе, а не да неко седи на том месту зато што је то право стекао рођењем. Али исто тако не смемо да изгубимо из вида да су неке изабране вође народа (не заборавите да је и Хитлер био изабран на изборима), начиниле врло велике злочине. Ако хоћете да идемо на нашу конкретну ситуацију, мислим да шестојануарска диктатура не може да се пореди са комунистичком диктатуром 1945. године.

петак, 06. јун 2008.

МОНАРХИЈА КАО КОРПОРАТИВНИ БРЕНД


Овај рад проучава монархију кроз визуру корпоративног бренда. Базиран је на многобројним разговорима са људима који имају опширно знање и искуства са оним што ми зовемо „управљање круном као корпоративним брендом“, укључујући највише службенике шведског краљевског двора и чланове шведске краљевске породице. Текст се ослања на литературу о монархијама, гледано кроз више дисциплина; али нисмо нашли претходну литературу о овој теми.

Главна питања која смо проучавали су:
  • Шта је то што чини круну (монархију) брендом (поготово оним који је сличан корпоративним)?
  • Како се позиција монарха и монархије (круне) развила кроз време у смислу односа са државом и грађанима?
  • Које су главне особине круне као бренда – 5 кључних елемената?
  • Које су основне вредности и потенцијали монархије као бренда, која очекивања грађана треба да испуни?
  • Коју улогу комуникација може да има у подржавању/одбрани круне?
  • Како се концепт брендирања употребљава да изгради и сачува круну?
  • Како монархија показује и како би требало да показује „Како напредујемо“?

Прочитајте рад на адреси:

МОНАРХИЈА КАО КОРПОРАТИВНИ БРЕНД

понедељак, 02. јун 2008.

Задужбина Краља Петра I


Опленац
је брдо поред Тополе на коме се налази Маузолеј династије Карађорђевића. Кнез Александар Карађорђевић је овде подигао прве винограде, а краљ Петар I Карађорђевић је почео зидање цркве маузолеја и целог историјско-меморијалног комплекса који ће потом постати Задужбина Карађорђевића на Опленцу.


Данас комплекс Задужбине обухвата поред цркве Св. Ђорђа, Маузолеја српске краљевске породице, краљеве винограде, музеј (Виноградарева кућа), кућу Краља Петра, краљеву вилу, краљичину вилу, Карађорђеву цркву, споменик Карађорђу и хотел.


Назив брда потиче од оплена, дрвених делова воловских кола која су се правила од храста и цера којима је ово брдо било прекривено.


Црква Св. Ђорђа


Године 1903. Краљ Петар I Карађорђевић је изабрао место 337 метара високо, на врху Опленца као локацију за своју задужбину, цркву Св. Ђорђа. Градња је започета 1. маја 1910. године, према плановима Косте Ј. Јовановића, а у јесен 1912. године била је већ скоро довршена и Архиепископ српски Димитрије је освештао цркву.


У затишјима између балканских ратова 1913. године и Првог светског рата 1914. године наступио је застој у довршењу цркве. Када је Аустроугарска окупирала Србију, пред зиму 1915. године, црква је била изложена бруталном пљачкању – скинут је и однет бакарни покривач са кубета и кровова, као и бакарна украсна оплата са портала. Нестали су и громобран, звона. Полупани су многи прозори, мермерни стубићи и орнаменти. Под изговором да ту може бити склоњена важна архива, окупатори су оскрнавили гробове у крипти.


По повратку у ослобођену Отаџбину и стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Краљ Петар није дочекао да види своју задужбину коначно завршену. Умро је 16. августа 1921. године, а његов наследник, Краљ Александар I Карађорђевић, лично се старао о њеном завршетку. Црква је поново освештана 9. септембра 1930. У њој је обављано богослужење до 1947.


Архитектура


Основа

Црква је петокуполна грађевина. Унутрашња дужина храма је 30 метара, а висина свода 27 метара.


Фасаде

Црква je постављена на високом соклу од масивног мермера.


Саркофази

У храму се налазе два саркофага: у северној певници саркофаг Краља Петра I (1844–1921), ктитора цркве, а у јужној певници саркофаг Вожда Карађорђа (1762–1817), првог владара обновљене Србије и родоначелника династије Карађорђевића.


Мозаик

Цео мозаик састоји се од 725 сликаних композиција (513 у храму и 212 у крипти), на којима се налази 1.500 фигура. Укупна површина мозаика је 3.500 метара квадратних, са 40 милиона разнобојних стаклених коцкица, које имају 15.000 разних нијанси боја.


Крипта

Намењена за сахрану умрлих чланова династије Карађорђевића, крипта се налази под целом црквом Св. Ђорђа.


Крипта


У крипти се налази 39 гробница. На Опленцу је до сада сахрањено 22 члана Династије Карађорђевића. Шест генерација породице Карађорђевић је сахрањено у крипти:


Прва генерација - Марица (рођена Живковић), мајка Карађорђева (умрла 1809).


Други нараштај - Карађорђе (у саркофагу у храму) и његова супруга Јелена (1772–1842).


Трећи нараштај – Карађорђев син, Кнез Александар, и његова супруга Кнегиња Персида (1813–1875), кћи ваљевског војводе Јеврема Ненадовића.


Четврти нараштај – деветоро деце Кнеза Александра и Кнегиње Персиде, како следи: Клеопатра (1835-1855), Алексије (1836-1840), Светозар (1841-1847), Краљ Петар I (у саркофагу у храму), чија је супруга Кнегиња Љубица – Зорка (1864–1890), кћи црногорског Кнеза Николе Петровића, сахрањена овде у крипти; затим Јелена (1846–1867), Андреја (1848–1864), Јелисавета (1851–1852), Ђорђе (1856–1888) и Арсен (1859–1938).


Пети нараштај – деца Краља Петра I и Кнегиње Зорке: Милена (1886–1887), Ђорђе (1887–1972), чија је супруга Радмила (девојачко Радовић, 1907–1993), Краљ Александар I Карађорђевић (1888–1934) и Андрија (1890–1890, живео само 23 дана).


Шести нараштај – син Краља Александра I, Краљевић Томислав (1928–2000).


Украшена по свим површинама мозаиком, крипта чини нераздвојну и јединствено лепу целину са храмом. Црква св. Ђорђа на Опленцу (са гробницом), заснована на најбољим традицијама српсковизантијског неимарства, представља грађевину изузетно чврсте тектонике и чистог архитектонског израза. Њено сликарство, чинећи у мозаику праву аналогију са најлепшим остварењима српске средњовековне уметности, на коју се формално и тематски наслања, јесте оригинално смишљена целина, хомогена и јединствена у целокупној српској уметности. Као импозантан споменик, видљив на десетине километара унаоколо, ова црква је истовремено и сведочанство о вековном државничком прегнућу и уметничком изражавању.


Обнова Задужбине

Комунистичке власти укинуле су Задужбину 1947. године. Запослени у установама које су претходно биле њен део, самоиницијативно су на Видовдан 1990. године прогласили њену обнову. Одбацили су тада постојећи статус и променили назив „Центар за културу Душан Петровић Шане” у „Задужбина Краља Петра I Карађорђевића“. Након првобитног отпора, власти су попустиле и Задужбина је званично и легално призната 7. фебруара 1993. године, када је и поново почела са радом. Део имовине (имања и зграда) је враћен. Већи део имовине није враћен до данас.