МОНАРХИЈА И ДЕМОКРАТИЈА (1)

Драгомир Ацовић, члан Крунског Већа

Чини ми се да нема краја нашим искушењима и да већ више од пола века пред нама сваки дан стоји захтев да бирамо судбину, не само за себе саме као појединце, што нам је и дато као део људскости, већ и за народ чији смо део, што је мало превише за било кога. Сведоци смо дезинтеграције и онога што је још преостало од државе која нам је некада била заједничка, али и забрињавајуће индиферентности према настојањима да се дезинтеграцији Србије да нови замах и жестина. То наша размишљања о будућности чини фрустрирајућим и депресивним. Ипак, то их не чини мање нужним. Можда је зато прилика да покушамо, трагајући за расковником ове браве која нас тако чврсто већ деценијама држи изолованима, да разјаснимо макар неке од основних дилема које су нам велемајстори паралелног света, комунисти, задали као трајну опсесију још 1945. Таквих је тема много и ја немам амбицију да се свима њима бавим. Моја је тема монархија, и желим да о томе кажем нешто, не бих ли вас позвао да у разговору потражимо одговор на питање да ли нам треба монархија данас, зашто, и каква би она ваљало да буде.

Дакле - монархија, да ли или не? О било којој ствари је прилично тешко говорити тако аподиктично: ово да - ово не! Аподиктичност ставова се обично везује за неке велике истине које теже аксиому, и за постојање неких одређених норми које нам чине релативно лаким опредељивање око граничне линије до које је све прихватљиво, а преко које ништа није прихватљиво, под било каквим условима и под било каквим изговором. Питање монархије не спада у тај домен. Концепт монархије има своју етичку страну, своју теолошку страну, свој правни аспект и свој историјски контекст, и о монархији се мора говорити као о веома комплексној синтагми. Пре свега, ваљало би разумети да већ само помињање термина монархија представља, на известан начин, падање у једну врсту замке, можда ненамерне, али ипак замке јер садржи у себи конфузију појмова. Конфузија се састоји од привидно неспорног конфликта појма монархије и појма демократије, који - као код комплементарних броја спектра, један другог траже и инволвирају. На први поглед то су два неспојива концепта: један заснован на изборној владавини већине, други заснован на наследној владавини једног човека. Ипак, пажљивији поглед указује да нешто ту није у реду. Ако је републикански модел пример првог концепта, откуд онда у републици самодржавље чији смо били сведоци не само у сопственој земљи већ и у барем половини Европе и већем делу света, а ако је пример другог шведска или норвешка монархија, онда мора бити да је нешто мањкаво са самим појмовним категоријама и дефиницијама, јер се у оба случаја ради о егземпларно демократским друштвима. Монархија није ни противник демократије, нити је њен супститут, нити је њена алтернатива, јер демократију дефинише питање процедура и односа у друштву, а не облик или форма државног уређења. На исти начин, демократија нити афирмише нити негира модел државног уређења, па ни то да ли је у питању монархијски или републикански тип.

У настојањима да вреднујемо један или други модел редовно смо принуђени да се бавимо познатим примерима. Ако посматрамо Европу, што је логично и природно, видећемо да на старом континенту функционише осам већих и пет минијатурних држава чије је уређење монархијско. Осим у два случаја (оба спадају у теократске системе), у њима је на снази примерно демократски поредак. Међу државама које су данас европске републике, један број је из монархијског у републикански режим преведен сувере ном вољом и победничком еуфоријом савезника у Другом светском рату (тако је Америка збрисала италијанску монархију, а бољшевици монархије у Румунији, Бугарској, Југославији и Албанији, односно у Мађарској која је, макар формално, имала монархијски устав). Једина монархија које је укинута независно од послератног преуређења континента била је грчка (а ни она није оборена у демократској процедури, већ државним ударом пуковничке хунте који је касније формално легитимизован). Са делимичним изузетком Италије, ни један од поменутих случајева није резултирао битно, или уопште, бољим статусом демократије. Такође, сасвим је извесно да би демократија у Финској, на пример, функционисала егземпларно и у случају да је Финска одабрала да остане монархија после осамостаљивања и периода управе регената Свинхуфвуда и Манерхајма. Дакле, модел државног уређења није онај који сам по себи гарантује виши или нижи степен демократије у друштву, већ се демократија лакше или теже остварује и штити онда када је државно уређење успешно прилагођено идиосинкразији народа, времену и историјском искуству.

Ми имамо пред собом непосредно, свеже искуство са једним системом који се легитимисао као република, и који је у оквиру те опште легитимације неограничено експериментисао придржавајући се само једне константе - неограничене власти! Власти неограничене циљем, уставом и законом, временом, моралом и околностима. Неограничене било чим до сопственим анималним нагоном да се на тој власти опстане. Неограничене чак и елементарним осећањем за профитабилност. Тај систем је технолошки. Партијност му је служила само као програмска дефиниција, а идеолошко контекст као анестетик. Тај систем није био наш проналазак или патент. Ипак, код нас је дао застрашујуће резултате чији потенцијал није ни близу исцрпљен догађајима од 5. октобра.