Декларација за Краљевину Србију

Од завршетка Другог светског рата, грађани Србије живе у држави чији су облик владавине они који су њом завладали назвали републиком. Скоро шездесет година, таква држава није својим грађанима пружила чак ни оно што присталице републике истичу као наводно основну предност над монархијом: смењивост шефа државе путем слободних избора. А република Србија није својим грађанима пружила ни било коју другу демократску тековину коју су европске републике избориле супротстављајући се монархијском облику владавине крајем деветнаестог и у првој половини двадесетог века.

Данас у Европи нема супротности између краљевина и република. Све су европске државе, па и српска у начелу, прихватиле вредности отвореног друштва на којима почива пројекат уједињења нашег континента. Али као што је комунистичка република Србија декларативно требало да буде оквир за остварење демократије и социјалне правде, а у стварности била само маска за тоталитарну владавину са узором у оријенталној деспотији, тако и владари пост-комунистичке републике Србије својим грађанима обећавају европску интеграцију, док у ствари покушавају да одрже у животу партијску државу, што је год могуће дуже.

У развијеним европским републикама одавно су успостављени механизми који представљају поуздану брану могућој узурпацији власти од стране политичких странака: независно судство, слободни медији, цивилна контрола војске и полиције. У републикама источне Европе, ту брану представља општа друштвена свест о томе да је партијска држава у тим земљама била последица вишедеценијске окупације.

Србији је потребан и додатни фактор учвршћивања бране партитократији: шеф државе независан од било које политичке странке, и неутралан према свакој од њих. Наше садашње искуство показује да то не може бити председник републике, баш као што то није био ни у читавом периоду постојања српске државе у републиканском облику.

Шеф државе је не само гарант владавине устава, него и њен симбол, као и химна, грб и застава.

Има ли убедљивијег симбола српске државе, њене историје и традиције од директног потомка Врховног Вожда Карађорђа Петровића?

Има ли Србија успешнијег предводника транзиције од чукунунука Кнеза Александра Карађорђевића који је водио Србију на путу од феудализма ка напредној европској грађанској држави?

Има ли Србија бољег заступника грађанских и народних слобода, правне државе и отвореног друштва равноправних грађана без обзира на њихово верско и етничко порекло, од праунука Краља Петра Првог?

Има ли српска војска примеренијег врховног команданта од унука Краља Александра Првог, предводника победа у Балканским ратовима и Првом светском рату?

Има ли српска дипломатија угледнијег представника од сина Краља Петра Другог, једног од првих потписника Атлантске повеље из 1942. године, којом су утемељене Уједињене Нације?

Зато грађани Србије окупљени у Монархистичкој Иницијативи поручују:

ХОЋЕМО КРАЉА - БЕЗ КРАЉА НЕ ВАЉА!

С ВЕРОМ У БОГА, ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!

ЖИВЕЛА КРАЉЕВИНА СРБИЈА!